Kako izveštavaju američki a kako ruski novinari o dopingu?

Nova kolumna Prof. dr Nenada Dikića o večitoj borbi između zapada i istoka, pa čak i u medijskom prostoru

Skorašnje učešće na „Play the game“ konferenciji otvorilo je mnoga pitanja o kojima se ne diskutuje tako često. Tako je Sada Rid sa saradnicima sa Univerziteta Lipskomb, analizirala kako su američki i ruski novinari izveštavali o doping skandalima svojih sportista i sportista iz druge zemlje. Rad je inače objavio Human Kinetks.

Ispitali su 422 vesti i transkripte televizijskih emisija na engleskom i ruskom jeziku objavljenih ili emitovanih između 1. avgusta 2012. i 30. avgusta 2013.; zatim ponovo od 2. avgusta 2015. do 29. avgusta 2016. godine.

Preporučujemo

Period 2012-13 označio je vrhunac izveštavanja o dopingu američkog bicikliste Lensa Armstronga, tokom kojeg je u televizijskom intervjuu sa Oprom Vinfri priznao da je, uprkos negiranja godinama, osvojio svojih rekordnih sedam uzastopnih titula na Tur de Fransu uz pomoć dopinga.

S druge strane period od 2015. do 2016. najviše je izveštavano o ruskoj olimpijskoj atletici jer je istraga Svetske antidoping agencije iz 2016. zaključila „van razumne sumnje“ da su zvaničnici ruske vlade „radili na zaštiti sportista koji su dopingovani“. Oko 57,9 procenata članaka koje su proučavali odnosilo se na ruske sportiste, zatim 38,3 procenata o američkim sportistima i 3,8 procenata o američkim i ruskim sportistima. Oko 18,8 procenata uzorka se odnosilo na doping u bejzbolu, zatim 13,1 procenata na atletiku i 8,8 procenata na biciklizam.

Studija je otkrila da uprkos tome što potiču iz dramatično različitih društvenih i medijskih sistema, način izveštavanja ruskih i američkih novinara generalno o dopingu nije izgledao značajno drugačije. Međutim, kada je analizirano izveštavanje prema nacionalnosti pojavile su se razlike. Kada su izveštavali o ruskim sportistima ili timovima, i ruski i američki novinari su to pitanje predstavili tematski kao kolektivni problem. Na primer, članak od 2. aprila 2016. u publikaciji „Izvestija“ na ruskom jeziku o vozaču skeletona (sanki) Pavel Kulikovu, koji je bio pozitivan na doping, rekao je da je WADA zabranila meldonijum zbog njegove popularnosti među sportistima iz Zajednice nezavisnih država.

Međutim, kada su izveštavali o američkim sportistima ili timovima, i ruski i američki novinari su konkretnije pisali o dopingu, prikazujući skandal kao izolovano pitanje, specifično za tog sportistu optuženog za doping.

Na primer, 23. avgusta 2012, članak koji je napisala Džulijet Mekur u Njujork Tajmsu citirala je Armstronga koji tada rekao da postoji „nula fizičkih dokaza“ koji podržavaju izjave direktora američke antidoping agencije Trevisa Tajgarta.

- Jedini fizički dokazi ovde su stotine kontrola koje sam prošao bez sjaja -, rekao je Armstrong. Pet meseci kasnije, članak od 18. januara 2013. koji je Stepan Čaušjan objavio u publikaciji na ruskom jeziku izveštva da je Lens Armstrong osuđen za doping, da mu je oduzeta titula i da je priznao da niko ne može da osvoji sedam Tur de Fransa takmičenja bez upotrebe ilegalnih droga.

Drugim rečima, kada je to bio ruski doping, za to je bilo krivo društvo i/ili ruska vlada. Ali kada je to bio američki sportista, za to je bio kriv pojedinačni američki sportista.

U nastavku su ispitivane vrednosti na kojima počiva izveštavanju o dopingu gde se pored prenošenja osnovnih informacija govori dosta o moralu, ali ne podjednako na oba jezika. Tako je moralno pitanje vezano za Armstronga ilustrovano izjavom Tigarta, koji je rekao da je to „tužan dan za sve nas koji volimo sport i naše sportske heroje, odnosno primer da sportska kultura pobede po svaku cenu, ako se ne obuzda ne sme da nadmaši fer, bezbedno i pošteno takmičenje. Međutim, ruski novinari, na primer, nisu uključili moralne poruke u vezi sa upotrebom dopinga ili pominjanja disciplinskih mera preduzetih protiv dopinga sportista.

I američki i ruski novinari koji su analizirali ruske doping skandale najčešće su ukazivali na to da je neki nivo vlasti odgovoran za rešavanje problema, ali nisu na isti način videli suštinu problema. Primer za to je priča NBC News od 9. novembra 2015. u kojoj se navodi da su pobednica Olimpijskih igara 2012. na 800 metara, Ruskinja Marija Savinova i trećeplasirana Ruskinja Ekaterina Gulijeva, dobile doživotnu kaznu zbog dopinga.

U izveštaju se navodi „sistematski doping i duboko ukorenjena kultura dopingovanja u ruskoj atletici“. Dik Paund, koji je predsedavao istragom WADA-e, rekao je da su pronašli prikrivanje, uništavanje uzoraka u laboratoriji i dokazali korupciju radi prikrivanja dopingovanja. Nažalost i pored svih skandala ova pitanja nisu shvaćena od strane ruskih novinara na ispravan način, a dokaz je da imaju implikacije na današnje doping slučajeve.

Ruska klizačica Kamila Valijeva, tada 15-godišnjakinja, dospela je na naslovne strane jer je na Olimpijskim igrama u Pekingu 2022. saopšteno da je bila doping pozitivna na trimetazidin iako na to niko nije imao pravo jer kao maloletna spada u zaštićeno lice. Ispostavilo se da su američki novinari ispravnije izveštavali jer su pokušali da sagledaju ulogu sistema i okruženja oko Valijeve, dok ruski novinari o tome nisu pisali, a da jesu, to bi išlo u prilog Valijevoj, jer je nelogično očekivati da se devojčica sama dopingovala bez uticaja trenera, tima i saveza, odnosno sistema.

I možda novinarstvo i jeste samo onda pravo kada pokušava da sagleda mesto pojedinca u okviru sistema, ne sa ciljem da napravi senzacionalna vest, već da se sagledaju problemi na pravi način.

(Prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)