Turno skijanje (ne)opravdano ne postoji u Srbiji

Nova kolumna Dr Nenada Dikića o zanimljivom rekreativnom sportu koji je malo popularan u Srbiji

Već više od 15 godina radim volonterski u planinskim sportovima. Kao planinaru i doping profesionalcu nije bilo teško da nađem svoje mesto. I možda da sam se ponašao kao tipičan sportski doktor ne bih ni obraćao pažnju na upravljanje i razvoj jednog sporta. Međutim , kako je vreme prolazilo bilo mi je žao što Srbija kao zemlja nije prisutna u većini planinskih sportova. Jednostavno izgleda da se nismo dovoljno koncentrisali, a očigledno imamo talente i uslove za većinu planinskih sportova.

Da spomenem Stašu Gejo koja je treće plasirana na svetu u bolderingu, a koja sve to postiže pre svega zahvaljujući sopstvenom radu i podršci porodice. Čini se da nije na vreme prepoznat značaj sportskog penjanja pa je tako planinarski savez propustio priliku da brine o penjanju kako se to dešava u najrazvijenijim zemljama, kao što su Nemačka, Španije Francuska i Velika Britanije.

Preporučujemo

Naša druga penjačica u manje poznatom „ice climbingu“ ili penjanju po ledu imala je samo jednom priliku da se takmiči na Svetskom prvenstvu i visoko se plasirala, ali onda je jednostavno prestala. O tome sam već pisao. Epilog svega je da se Katarina Manovska i dalje uspešno penje iz uživanja ali se ne takmiči.

Međutim, povod za ovaj članke je bila pobeda Marijane Jegercikove iz Slovačke na Svetskom kupu u turno skijanju u Švajcarskoj. Nakon godina dominacije Francuskinja, Italijanki i Švajcarkinja, ima sve više skijaša iz drugih nacija koje napreduju ka vrhu. Možda o tome u prilog govori da se u Moržinu u Švajcarskoj na Svetskom kupu u turno skijanju krajem januara 2022 našlo 16 nacija, među kojima dojučerašnji amateri, Rumuni i Poljaci.

Turno skijanje je postalo naglo popularno, jer od 2026. godine postaje olimpijski sport i mnogi su s pravom odlučili da tokom četiri naredne godine učine sve da unaprede sport u svojoj zemlji. Meni se čini da naše planine upravo imaju potencijal za turno skijanje. Počev od Divčibara, Kopaonika, Stare planine pa do Peštera, svakako ima mnogo prostora za treniranje. Verovatno je mali problem nerazumevanje među skijašima, jer većina voli da se popne na planinu pre svega uz pomoć ski lifta, ali činjenica kad se jednom proba turno skjanje jednostvano vas vuče da nastavite.

Naravno o tome treba da se neko brine, i da opet ne uzimam primere velikih svetskih planinarskih saveza, uzeću primer Skyrunning saveza Srbije koji je zahvaljujući entuzijazmu jednog pojedinca, Marka Nikolića, postao prepoznat u svetu, ali ono što je još važnije u Srbiji, jer je Marko svojim radom zarazio hiljade trkača koji su naučili da trče po planinama. Tako smo došli i do prvog učešća na Evropskom prvenstvu naših „nebeskih trkača“, novembra prošle godine. Jednostavno, prateći samo njih očigledno je da možemo da razvijemo i sport koji nije kod nas prethodno postojao. Naravno, bilo je potrebno „svega osam sezona“.

Da se vratim na početak, za svaki sport je potrebna pre svega odluka da se krene i napravi plan razvoja, a onda sigurno uz dobar menadžment počinju da pristižu i rezultati. Ja znam da u našoj zemlji ima dobrih skijaša, pa im možda ovo bude samo inspiracija da se oprobaju. Očigledno da nismo zemlja alpskog skijanja, što ne znači da kao nebeski narod koji je osvojio nebesko trčanje ne možemo da osvojimo i turno skijanje, ili kako kaži na sajtu Skyruninga „Ne da osvojimo, nego da budemo osvojeni“.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum