Ko je tvoj doktor? Lekar šampiona - karika koja nedostaje

Nova kolumna Dr Nenada Dikića o tome koliko su sportisti u Srbiji prepušteni sami sebi kad dođe do zdravstvenih problema

Verovatno da nema ovog novog talasa pandemije ne bih ni došao u situaciju da pišem na temu tim doktora. Ovako sam suočen sa raznim pitanjima sportista shvatio, da većina njih nema svog doktora.

Iako se u nekim slučajevima radi o našim najboljim sportistima, oni prosto nemaju kome da se obrate. Jednostavno skupljaju informacije od jednog do drugog lekara i pri tom ne rešavaju svoj problem.

Preporučujemo

Neko im uradi krvnu sliku, neko im kaže deo terapije ili se izjasni samo po pitanju oblasti kojom se bavi. Pri tom niko ne odradi ceo pregled i sagleda pacijenta onako kako interna propedevtika nalaže.

Da ne bi bilo zabune sportisti to primećuju ali nemaju kome da se požale. Lekari ih jednostavno ne pregledaju, ne poslušaju, ne odgovore na njihova pitanja, ne propišu adekvatnu terapiju ili potpuno ignorišu bolesti koji su van njihovog domena.

Pri tom se pojavilo mnogo nadrilekarstva i preuzimanje na sebe uloge koji čak ni zakon ne prepoznaje, kao na primer dijagnostikivanje i lečenje od strane fizioterapeuta

Davne 2004. godine smo preveli i objavili „Priručnik za klupske lekare“  jer smo shvatili da lekari ne znaju šta treba da rade kada prate tim. Knjiga se brzo rasprodala, a nejasnoće su ostale.

Održali smo mnogo kurseva nakon toga, ali profesionalno nije mnogo unapređeno. Razloga ima puno, a glavni je regrutovanje lekara ne prema znanju i potrebama, već prema poznanstvu, ličnim afinitetima rukovodstva saveza ili kluba i prijateljstvu.

Činilo nam se i tada i sada da je situacija alarmantna, pa smo ceo jedan kongres sportske medicine nazvali „Timski doktor karika koja nedostaje“ 

Neobjavljena studija „Ko je tvoj tim?“ pokazala je da manje od 25% lekara koji zvanično prate sportiste ima neko znanje iz sportske medicine, ali nikada onoliko koliko treba da bi pokrio sve oblasti sportske medicine, jer savremeni tim doktor mora da ima znanje i iz ortopedije i fizikalne medicine, i iz ishrane i dopinga, i iz trenažnog procesa, ali rehabilitacije. 

Jednom rečju samo oni koji se posvete sportu mogu da budu timski doktori. Početkom pandemije, mnogo problema je zadesilo sportiste odjednom. Nije bila u pitanju samo infekcija, vakcinacija, PCR regulativa da bi se učestvovalo na takmičenju, već i praćenje post Covid pacijenata i rešavanje svih uobičajenih problema u tako kompleksnim uslovima.

U tom raskoraku preminuo je jedan izvanredan košarkaš, Majk Odžo, jer se i pored saveta lekara brzo vratio treninga nakon Covida 

Zbog toga smo preveli preporuke FIMS-a sa jasnom idejom da sportisti počnu sa treningom nakon toga što se isključe sva post Covid stanja. Međutim, lekari su i to ignorisali nastavljajući da rade paušalno i po osećaju, što možda ne bi bilo loše da savremena medicina odavno ne rešava stvari putem preporuka i protokola.

Očigledno da sportistima treba neka vrsta opšteg lekara sportske medicine, koji će umeti da reši i slabu krvnu sliku i digestivne poremećaje, ali i da prepiše kineziterapiju  i odgovarajuću suplementaciju, ali i da dijagnostikuje sportsku povredu i da zna pravog lekara kome će da uputi sportistu.

Ovako naši najbolji sportisti lutaju od lekara do lekara, od preporuke do preporuke, ali ne rešavaju svoj zdravstveni problem. Kod nekih vidim da problem postaju hronični jer se niko nije do kraja zainteresovao da sportistu vrati zdravog na teren.

Sećam se druženja sa glavnim doktorom olimpijskog komiteta sa Islanda tokom olimpijskih igara u Lonodnu 2012. On je svakog jutra dobijao zdravstveni izveštaj vezan za sve sportiste, a sveukupno sagledavanje nije bilo ni malo teško jer je imao bazu sa svim podacima pošto ih je prikupio tokom prethodne četiri godine. Zato ne treba da iznenađuje veliki napredak Islanda u mnogim sportovima.

Verujem da kod nas treba da se napravi mreža lekara koju poznaju sportiste i koji mogu da brzo reše njihov zdravstveni problem. To je stara ideja Udruženja za medicinu sporta, ali koja nažalost nikad nije zaživela.

Jednostavno potrebna je neka vrsta dispanzera gde sportisti mogu da budu pregledani onda kada je potrebno, a ne samo kada overavaju sportske knjižice. To bi ujedno moralo da pokrene kompletnu medicinsku reorganizaciju u sportu, gde bi timski doktor imao jasnu ulogu i bio adekvatno plaćen. Ovako je sve potcenjeno, a najviše stradaju sportisti.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum