"Idem kod Vučića po pravdu": Rukometni radnik iz Prijepolja peške došao u Beograd

Igrač i predsednik kluba "Pobednik" Aleksandar Babić "Praćka" (41), posle sedam dana pešačenja do Beograda i blizu 300 kilometara odlučan je da se i pred vrhom države izbori za pravo da nesmetano vodi klub koji je u međuvremenu suspendovan za takmičenje zbog duga od 36.000 dinara

Prvi čovek Rukometnog kluba Pobednik iz Prijepolja Aleksandar Babić dospeo je u žižu ovdašnje javnosti, nikako samo one naklonjene sportu, zboje misije i iscrpljujućeg psihofizičkog poduhvata zarad spasa kluba koji vodi, zarad dobra sebi i svojoj deci (četvoro ih ima), zbog mesta iz kojeg dolazi, zbog pravde - prepešačio je blizu 300 kilometara.

Umoran, ali vedar i čvrstog duha, sa slikom Isusa Hrista okačene oko vrata, Aleksandar je bio gost redakcije Telegrafa i ispričao nam je sve o njegovoj borbi koja zasad deluje kao borba sa vetrenjačama.

Iz svog mesta krenuo je još prošlog petka, ka konačnoj destinaciji Rukometnom Savezu Srbije na Tošinom Bunaru, da pita, da potraži odgovore na brojna pitanja, na ono najvažnije koje ga muči i izjeda nedeljama - zbog čega je RK "Pobednik" u podređenom položaju na lokalu, zbog čega dobija manju finansijsku pomoć, što za posledicu sada već ima diskvalfikaciju kluba iz takmičenja (Prva liga Zapad).

Zna zbog čega, o tome u nastavku priče sa Aleksandrom...

Ono što je ključno - suma potrebna kako bi se registrovali igrači nije plaćena, u pitanju je iznos od 36.000 dinara, te je "Pobedniku" uskraćeno da igra prvenstvo. Pošto propisi nalažu da se klub diskvalifikuje ako ne odigra tri utakmice u sezoni, a "Pobednik" nije izlazio na teren u prve tri runde, automatski gubi pravo da nastavi borbe.

Zato ovaj put svojevrsnog rukometnog hodočasnika, zato revolt, zato bunt i traganje za pravdom.

Ili pravda ili ništa!

Sastanak u Beogradu sa predsednicom RSS Milenom Delić u petak popodne nije doneo željeni epilog, jer niko ne želi da bude odgovoran za kršenje pravila lige i da se klub vrati u takmičenje, pošto bi to bilo nezakonito. Pronađeno je kompromisno rešenje.

- Delimično sam dobio pomoć, predlog je da nastavimo da radimo sa mlađim kategorijama pošto smo ispustili četiri seniorska kola lige koja su odmakla, i sad ne možemo nazad, jer se to kosi sa pravilima RSS. Dobiću pomoć u loptama, opremi, mislim imam obećanje da ću dobiti. Hvala im što su me srdačno dočekali i ugostili, rekli su mi da je trebalo ranije da im se obratim -  naravno da je trebalo, ali nisam znao da će doći do ove gluposti, da će za dug od 36. 000 da me izbace iz lige - priča Babić ukratko detalje sastanka sa Milenom Delić.

Šta dalje? Već zna Aleksandar - pravac kod predsednika države. Zato je i došao.

- Dalje, ako Bog da, idem kod predsednika Vučića pošto sam zbog njega pošao u Beograd da nađem pravdu, da se više ne dešava diskriminacija RK "Pobednik" u Prijepolju, jer od ovog nema dalje. Niko se ne može odlučiti na ovakav korak, da ide peške 300 kilometara, da ostavi četvoro dece kod kuće, i da krene do Beograda. To što mi se dešava, mom klubu, je velika nepravda, muka i jad. Želim samo da ukažem (Vučiću) koji je problem i ako bude u mogućnosti da ga reši. Ja verujem u našeg predsednika, pomogao je mnogim klubovima i nadam se da će to uraditi i za "Pobednik", verujem u to - rekao je Babić, i posebnu zahvalnost uputio bivšem rukometašu Vladi Mandiću na pomoći, i svim ljudima koji su ga podržali dosad.

Sve ovo se dešava, sve ovo što radi, radi jer oseća i na delu vidi šta se dešava u Prijepolju. Smatra da se vodeći ljudi grada maćehinski odnose prema "Pobedniku".

- Vodim klub od pre pet godina, tako da ne znam kako je pre bilo, možda je toga bilo ranije, nisam obraćao pažnju, bio sam igrač i nije me zanimalo.

Danas, kaže, mora se biti dobar sa gradskom upravom. Bez toga - ništa.

- Poslednjih pet godina znam da stvari ovako stoje: ko je blizak opštinskoj vlasti, ko ima tetku, baku, ovoga-onoga, da pomažu, bolje prolazi. Ja nemam nikog, imam samo gospoda Isusa Hrista i nadam se da će mi pomoći kao što pomaže. Imam četvoro dece koje mi je Gospod dao, i koje želim da maknem sa ulice, kao i drugu decu, ništa drugo ne želim ni ne tražim.

Fizički, mentalno, najviše materijalno je od sebe dao ovoj borbi. Neretko je od supruge pozajmljivao za troškove putovanja, za klub. Trenutno mu kamion stoji neregistorvan, jer je i to trpelo zbog kluba. Seća se kako je jednom vodio ekipu na utakmicu u Kragujevac sa nedovoljno novca za benzin, pa se usput snalazio, pozajmljivao od poznanika, da se u putu dotoči "čorba".

Muke žive.

- Tačno je da sam uložio preko 35.000 evra u klub, a da živim u 25 kvadrata sa šest članova. Sada nažalost ispadoh lopov od lokalne samouprave jer sam navodno nenamenski potrošio novac. A svi znaju da sam hodočasnik, da sam išao od Beograda do Podgorice za odbranu svetinja dva puta, pa od Prijepolja do Hilandara. I sad meni da stavljaju tu etiketu što se kosi sa zdravim razumom. Mene ne zanima politika, mene jedino zanima sport i pravljenje rezultata, a u malim sredinama to ne mogu da oproste, i to je najveći porblem. Neki ljudi koji su tamo postavljeni u Sportskom savezu ne znaju šta je lopta, a ne šta je sport - u tome je problem.

Dug put će zauvek nositi u srcu. Nije mu ni prvi ni poslednji ovakav dugometražni. Ovaj sada je drugačiji, nosi jaku ličnu borbu. Gotovo mokrih očiju od suza koje naviru, ali se ne daju na obraz, Aleksandar se priseća jednog detalja sa polaska iz Prijepolja.

Drhtavog glasa prepričava.

- Ne mogu da zaboravim - prolomio mu se uzdah, pa je nastavio misao:

- Moj, mislim nije moj, nego naš ker Žuća što me pratio od Prijepolja do Varoši 25 kilometara, ničim izazvan je sam krenuo za mnom - izdvaja najupečatljiviji momenat sa ove distance.

- Onda i ljudi koji daju podršku, hoće da me povezu kad čuju gde sam pošao, pa nude sok, vodu, davali su mi i pare. Na ovom putu sam video koliko dobrih ljudi ima. Ovo je težak put do pravde, ali neko se i na taj put odluči, ali daće Bog da sve bude kako treba. I biće, nadam se - sa mnogo snage i vere u srećan kraj završava Aleksandar razgovor.

Put peške od 300 kilometara nekoga bi "ubio", većina ne bi izdržala ni pola, mnogi bi trpeli svakojake fizičke posledice, a Aleksandar - ni žulj nije zaradio. Nijedan! Kao dokaz "prilaže" nam stopalo, glatko, bez ikakvih rana. Pomogle su vunene čarape i dobra obuća.

(Telegraf.rs)