Zašto vrhunski sportisti posle karijere pomišljaju na samoubistvo?

Kolumna Prof.Dr Nenada Dikića bavi se zanimljivom tematikom depresije i anksioznosti kod profesionalnih sportista

Toliko puta smo na predavanjima pominjali energetski unos Majkla Felpsa, uglavnom zbog mnogobrojnih članaka koji su govorili o ishrani sa preko 10.000 kalorija. Naravno da istina nije bila ni približna tome, ali ljudi su želeli da veruju da Felps mora da pojede toliko da bi onako dobro plivao.

Iako je njegov skorašnji intervju u GQ magazinu za Britansko tržište upravo trebalo da rasvetli njegovu ishranu, ispostavilo se da Felps nije preterani poznavalac te oblasti.

Za razliku od Novaka koji je svetski u sportsku ishranu uveo nekoliko pravih novina (intolerancija na hranu, autofagija, vegetarijanska ishrana, itd) koje su se pokazale delotvorne kod mnogo sportista), Felps je ostao na nivou smutija (spanać, bademovo mleko, zrnca kakaoa, smokve, itd.) i svemu dodao samo „Silk Ulutra“, čokoladno mleko sa 20 g proteina (na samo 240 ml) koje reklamira.

Pored toga Felps je počeo da zastupa i sam „plant baised“ ishranu nalazeći uporište u savetima mame koja je od njega uvek tražila da jede više povrća. Očigledno da je morao da napravi neke promene, jer je nakon završetka karijere „nabacio“ dvadesetak kilograma i sada sa 105 kilograma mora da održava rutinu (prvenstveno HIT treninzima) da bi sprečio uobičajene zdravstvene probleme koje imaju sportisti nakon prestanka bavljenja sportom.

Felps smatra da je sprovođenje odgovarajuće dijete bilo teško, jer je deo njegovog novog životnog stil. Doživeo je značajnu promenu u načinu na koji se oseća, i kako kaže shvatio je sve aspekte života i nije se više osećao kao „mrlja“.

Sve u svemu GQ magazin nam nije otkrio koliko kalorija unosi sada Felps, ali nam je otkrio nešto nismo znali, a to je da se Felps bori sa depresijom i anksioznošću i da razume ljude koji su skloni samoubistvu. Ispostavilo se da je Covid godina i za Felpsa bila borba za mentalno zdravlje. Otkrio je da piše i piše dnevnike, pa kad ima loš dan, može da se osvrne i vidi šta ga je pokrenulo i šta se zapravo dešavalo. Kao i ostali, provodeći više vremena sa porodicom, naučio je da je najbolje kada rade zajedno.

Ali suštinski Felpsova lična borba je prvenstveno okrenuta protiv samoubistva. Kaže da zna kakav je osećaj ne želeti da živiš i zbog toga želi da se više posveti tome jer zna da postoje načini koji mogu da pomognu: odlazak na terapiju, razgovor sa ljudima i pružanje pomoći. Cilj mu je da pomogne što većem broju ljudi i da smanji stopu samoubistava.

Za kraj je važno razmisliti kako je verovatno najbolji olimpijski sportista ikada (28 medalja) došao u situaciju da razmišlja o samoubistvu i da li je sportsko javno mnjenje u zabludi kada misli da su sportisti nadljudi koji se ne plaše ničega. Verovatno bi bilo bolje da je Felps otvorio ovu temu mnogo ranije, i da umesto razgovora o hiljadama kalorija shvatimo da vrhunski sportisti imaju svoje strahove i da im treba pomoć kao i svakom drugom.

Ispostavilo se da se veseli članak o kalorijama završio pričom o depresiji, anksioznosti i samoubistvu. Tema sa kojom smo se i sami toliko puta suočili pričajući sa vrhunskim sportistima.

Znamo da je terapija antidepresivima često prisutna kod vrhunskih sportista koji ne mogu da se izbore sa pritiskom da moraju da pobede.

U knjizi „Klinička farmakologija za medicinske sestre i tehničare, sa odbranim delovima iz sportske farmacije“ koju sam pisao sa dr Marijom Anđelković podsetili smo sve da su antidepresivi pronađeni prilikom kućnih pretresa vrhunskih biciklista i fudbalera. Tokom isleđivanja, biciklisti su priznali da su koristili antidepresive radi dizanja motivacije i dostizanja euforije.

Jedino je bupropion stavljen na monitoring doping listu ali ne kao antidepresiv, već zbog uticaja na termoregulaciju.. Ono što je zabrinjavajuće je da je procenat korisnika antidepresiva u sportu u odnosu na ukupan broj analiziranih uzoraka u Kelnskoj antidoping laboratoriji pokazao šestostruko povećanje od 1999. (0,10%) do 2008. (0,63%), što je u suprotnosti s kontinuiranim ali linearnim rastom u opštoj populaciji (Machnik M., 2009).

Sprovedene su mnoge studije koje su istraživale samoubistva kod profesionalnih sportista i ukazale na faktore rizika koji dovode do samoubistva:

Anabolički steroidi. Upotreba anaboličkih steroida kod profesionalnih sportista jasno je dokumentovana i kod nas i u svetu, a istraživanja su pokazala da se povećava rizik od samoubistva i nasilja, poput napada i ubistva. Studija u Finskoj otkrila je da je 38 % smrti dizača tegova koji su koristili steroide posledica samoubistva u poređenju sa samo 3 % kod opšte populacije muškaraca u Finskoj.

Potres mozga. Iako je depresija češća kod profesionalnih fudbalera koji su patili od višestrukih potresa mozga, ne postoji jasno opisana veza. Ipak, postoji veliki procenat samoubistvo kod profesionalnih fudbalera koji su razvili hroničnu traumatičnu encefalopatiju (CTE). Mislim da će vam sve biti mnogo jasnije ako pogledate film „Concussion“ sa neverovatnim Vili Smitom.

Zloupotreba droga i alkoholizam. Oboje su uobičajeni za profesionalne sportiste, a zloupotreba supstanci bilo koje vrste je faktor rizika za samoubistvo.

Psihijatrijski problemi. Mnogi profesionalni sportisti imaju psihijatrijske simptome, od kojih neki prethode bavljenju sportom, a neki su nastali tokom njihove sportske karijere. Oni su drugi glavni faktor rizika za samoubistvo.

Nasilje i seksualno zlostavljanje. Neke studije pokazuju da je do 10 % olimpijskih sportista trpelo nasilje i seksualno zlostavljanje kao deca i adolescenti, i kasnije tokom svoje sportske karijere.

Penzionisanje. Penzionisanje je možda najvažniji faktor rizika za samoubistvo kod profesionalnih sportista. Studije na bejzbol i kriket igračima su pokazale sa se većina ubila nakon što je karijera okončana. Mnogi profesionalni sportisti nisu planirali svoj život po završetku karijere i kada više nisu u centru pažnje. Upravo istraživanja na bejzbol i kriket igračima su pokazala da je stopa samoubistva od 1 do 1,5 % i da se najveći broj dogodio kod igrača koji više nisu aktivni u sportu.

Jasno je da je potrebno mnogo više istraživanja o ovoj važnoj temi kako bi se identifikovale pouzdane veze između sporta i samoubistva. Činjenica da je o takvom jednom problemu progovorio i jedan od najvećih sportista svih vremena ukazuje koliki je problem u pitanju. Zbog toga nije čudno što se antidoping agencije sve više okreću pitanjima morala u sportu i postaju svojevrsni centri za etiku. Ako zaista volimo svoje sportiste i njihove uspehe onda bi morali da budemo sa njima kada im je najteže i da prepoznamo sve probleme sa kojima se suočavaju.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)