Zašto je slučaj trostrukog Olimpijskog šampiona više od doping slučaja?

Profesor Nenad Dikić donosi nam nove zanimljive informacije iz sveta doping kontrole najelitnijih sportista

Nakon ovoliko godina bavljenja dopingom mislio sam da me ništa ne može iznenaditi. A onda sam video da je Sun Jang naterao WADA (Svetska antidoping agencija) da potroši mnogo para da bi dokazala njegovu krivicu.

Cifra od 600.000 dolara je manja samo od one koju je WADA morala da potroši u slučaju Flojda Lendisa, američkog bicikliste koji je imao skoro neograničen budžet za suđenje.

Preporučujemo

Pre svega je važno da ne pomislite da Sun Jang nije kriv, jer sportista nikada ne sme da se ne odazove doping kontroli, što je on učinio. Jednostavno u Sun Jangovom slučaju mnogo stvari ide mu u prilog osim jedne jedine, a to je uništavanje uzoraka zbog čega je kažnjen osam godina. Znači Sun Jang je kriv, ali izgleda da su krivi i drugi.

Sve ovo možda nikada ne bi saznali da Sun Jang nije tražio da suđenje bude javno. Kuriozitet je da se to desilo drugi put u Arbitražnom sudu u Lozani (CAS). Naravno, da ceo snimak postoji na Youtube-u i on u stvari govori mnogo o problemu sistema antidopinga.

Deluje gotovo groteskno da za okruglim (četvrtastim) stolom sedi 11 predstavnika prava i jedan Kinez sa svojim prevodiocem. Prva stvar koja se nameće je jezik, pravo, običaji, atmosfera. Sve je anglosaksonsko. Prosto je neverovatno da u CAS-u nema predstavnika iz Azije, Rusije, Afrike, Južne Amerike pored toliko sportista koje te zemlje imaju.

Čini se da bi bilo primernije da je sem anglosaksonskih advokata, sudije i članova WADA bio bar jedan Azijat. Ovako se činilo da Sun Jang nije bio ravnopravan u borbi za svoja prava na engleskom jeziku, tako da u jednom trenutku traži pomoć kineskog prevodioca, koja mu je uskraćena.

Zahvaljujući javnom procesu saznajemo da u Sun Jangovu kuću, (koja izgleda poput Hiltona) u 22 časa u septembru 2018. godine dolazi 4 doping kontrolora IDTM-a (privatna Švedska kompanija koja radi doping kontrole) od kojih nemaju svi legitimacije. Pošto je Sun Jang shvatio da nisu svi ovlašćeni da budu u njegovom domu razbija uzorke krvi i obustavlja dalju saradnju na savet svog lekara.

To je ključni momenat zbog čega je kažnjen. Sportista mora da uvek da uzorak, a sve primedbe ima pravo da zapiše. I šta vrede primedbe Sun Jungovih advokata da su njegova prva bila ugrožena, da je narušena njegova privatnost od strane neautorizovanih osoba, kada je antidoping zakon iznad svega.

Baš bi bilo interesantno da su doping kontrolori upali kod Felpsa na isti način kako bi se sve završilo.

Kao jedan od argumenta se koristi informacija da je IDTM uradio 19.000 kontrola te godina. I zaista je to puno kada se zna da su Nemci radili oko 15.000 kontrola, a Amerikanci, Britanci i Kinezi oko 10.000 kontrola. Pa kako je moguće da privatna agencija radi više? Jednostavno, IDTM je osnovan od Prof. Lundkvista, dugogodišnjeg predsednika medicinske komisije MOK i stekao je poziciju koja mu to omogućava.

Pa ako je tako, zašto su onda doping kontrolori bili nepripremljeni i doveli do ovako velikog skandala. Jednostavno zato što se njihovo znanje i ekspertiza ne dovode u pitanje zbog značaja firme koja ih šalje. Očigledno da ono za čim se teži mora da se uradi i konačno uvede jedinstven sistem legitimisanja i nivoa znanja doping kontrolora. Čini se i da je zbog ovoga MOK osnovao Internacionalnu agenciju za testiranje koja bi između ostalog morala da spreči neprofesionalno sprovođenje doping kontrola.

U svakom slučaju, svetski sport je kroz slučaj Sun Janga naučio da mora da se menja, da bude ravnopravan u svim segmentima, transparentan ili neće opstati i bar postojati na istim načelima kao do sada. Godina Kovida se činila kao dobra za promene jer pokazala koliko smo svi vunerabilni na svari koje ne kontrolišemo.

Za kraj možda kao zaključak, važan i za naše sportiste:

*Doping kontrola se nikada ne odbija, bez obzira na probleme koji se javljaju.

*Uvek postoji način da se ulože primedbe.

*U realnosti sportisti nisu ravnopravni i zato treba da se uvek bore svim zakonskim sredstvima.

*Sastav u međunarodnim organizacija bi moralo da reprezentuje članstvo i ni jedna nacija ili grupacija ne bi smela da ima dominaciju.

* Sport bi morao da kontroliše sam sebe, tako da se smanji uticaj profitabilnih kompanija na najmanju meru.

*Svaki sportista bi trebalo da ima mogućnost da se brani na isti način bez obzira na nacionalnost i rasu.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)