Da li roditelji brinu o zdravlju dece u sportu ili im je samo važno koliko para daju za pregled?

Nova kolumna Prof. Dr Nenada Dikića govori o čestim situacijama na koje lekari sportske medicine nailaze u svom poslu

Ove godine nije lako nikome, ali igrom slučaja Udruženje za medicinu sporta Srbije slavi 25 godina postojanja. I ma koliko svima izgledala strašna ova godina, ja bih se zadržao prvenstveno na nerazumevanju medicine.

Već mi je degutantno da raspravljam o nošenju maski, držanju distanci itd. i to ne sa ne poznatim ljudima, već prvenstveno prijateljima, koji nekako imaju utisak da bolje razumeju kako se virus prenosi od stručnjaka koji su propisali te mere (pri tom ne mislim na naš krizni štab).

Preporučujemo

Slična stvar se Udruženju za medicinu sporta Srbije dešava svih ovih godina, dakle četvrt veka.

Kao lekari sportske medicine se stalno borimo protiv ljudskog neznanja i pri tom ne mislim samo na sportiste, već i na roditelje i na kolege.

Naime, naši pacijenti su uglavnom zdravi, verovatno zato i negoduju kada se pokaže da nešto odstupa od normale.

Novak kao zvezda vodilja

I tu leži problem, jer promena mora da se otkloni. Svako ko želi da se bavi sportom mora mnogo da trenira i nauči, ali mora ponešto da zna i iz medicine, pogotovo ako želi da se bavi vrhunskim sportom.

Neka vam kao primer posluži Novak, koji je savladao toliko različitih oblasti sportske medicine, da mi kontinuirano od njega nešto naučimo. Naravno, postoji opcija da izaberete doktora kome verujete, naglasak je na ovom kome verujete.

Šta se zapravo dogodilo i podstaklo me da pišem na ovu temu. Mladi fudbaler star 18 godina koji želi da se profesionalno bavi sportom došao je u ordinaciju Udruženja za medicinu sporta Srbije na sportskomedicinski pregled. Na rutinskom EKG-u uočena je preekscitacija, odnosno potencijalni poremećaj sprovođenja koji može da dovede do iznenadnog srčanog zastoja.

Da li pare leče pretrpljeni stres?

Onako kako preporuke sportske medicine nalažu, iskusni doktor je i uradio. Posavetovao je dalje ispitivanje sa ciljem da se otkloni dilema da li postoji problem ili ne. Prema našem dugogodišnjem iskustvu važno je da promenu proceni elektrofiziolog.

A šta su roditelji izabrali? Iznervirali su se i otišli u skupu privatnu kliniku, uradili i nepotrebna istraživanja i to naravno platili, da bi im nadležni doktor rekao da nije ništa i da oni koji su ga gledali ne znaju, a i on to svakako bolje zna, jer je docent.

Ubeđeni da su došli do konačne istine vratili su se u ordinaciju Udruženja za medicinu sporta Srbije i tresnuli račun tražeći da im se refundiraju sve utrošene pare ili će da tuže ordinaciju zbog pretrpljenog stresa i bola. U prevodu ako ima se vrate pare bol ne postoji.

Nije ovo prvi put da se doktori sportske medicine nalaze u ovakvoj situaciji. Pre dvadesetak godina napadan sam i od roditelja i od kolega kada sam tražio da se uradi običan EKG, koji je bio i povod za ovaj članak.

Danas je on obavezan po zakonu. Pre desetak godina svaka naša intervencija koja je udaljavala sportiste sa terena (dekondicioniranje kao dijagnostička procedura) makar i na nekoliko meseci, izazivala je slične reakcije.

Danas nemamo takve probleme jer smo svi nešto naučili, ali imamo problem sa niskim hemoglobinom, sa anemijom, sa beta agonistama, sa osnovnom terapijom koja je na listi zabranjenih sredstva itd. Poslednji problem jednog od iskusnih porodičnih doktora je prepisivanje Defrinola sportisti i njegova dvogodišnja suspenzija.

Suštinski, napredovali smo na krivi učenja, ali nažalost nismo uspeli da naučimo mnoge sportiste, osobe oko njih, ali i kolege, da i oni to isto moraju da urade.

Neosnovano je očekivati uspeh u sportu, a ne znati baš ništa iz sportske medicine. To je moja osnovna poruka i studentima. Igraju samo oni koji su potpuno spremni, da parafraziram ser Aleksa Fergusona.

Ne želeći da ovo pretvorim u profesionalnu raspravu, jer verujem da su za to predviđeni stručni skupovi, zadovoljan sam što imamo još jedan „case study“, koji ćemo prikazati na sledećem kongresu kardiologije.

A kolegi iz skupe ordinacije koji je neprofesionalno oklevetao mlađeg kolegu sportske medicine koji je dobro postavio dijagnozu, mogu da kažem da možda jeste docent, ali da sam ja profesor, i da zahvaljujući radu Udruženja za medicinu sporta Srbije ima mogućnost da bude redovno informisan o preporukama u sportu koje smo prvi put preveli i besplatno podelili 2007. godina a sada može da ih pročita na Google book-u pod nazvim "Evropske preporuke za učetsvovanje u rekreativnom i takmičarskom sportu" ili je možda bolje da pođe od "Iznenadne srčane smrti u sportu“ koji smo objavili još 2004. godine

Za kraj bih se obratio i kolegi i roditeljima. Kolegi jer je položio i izgovori Hipokratovu zakletvu, čije deo prenosim: „Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.  Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri. Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja. Moje kolege će biti braća…“

A roditeljima bih rekao da je svaka sumnja u zdravlje sportiste dragocena, jer može da predstavlja razliku između života i smrti. Uvek smo srećni kada se je otklonimo i zaključimo da ne postoji. O tome treba, bar svi, da imamo svest.

(Prof.Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)