Na pecanju sa Bobom Kovačem: O plakanju sa Ivanom Miljkovićem, nepravdama i nikad ispričanim tajnama

Teško da je mogla da se zamisli bolja lokacija za intervju sa Bobom Kovačem od Srebrnog jezera - u svojoj oazi mira, selektor odbojkaša Srbije je za Telegraf govorio o brojnim anegdotama, uspesima, smešnim i tužnim momentima, otkrivši usput čak i neke na koje nije ponosan

Sreća u nesreći je kada korona virus i pauza zbog pandemije stvore priliku da se sa Slobodanom Bobom Kovačem napravi veliki, dvosatni intervju, koji zahvaljujući njegovoj životnoj i karijernoj priči proleti za tren oka.

Sam dolazak ekipe Telegrafa na Srebrno jezero, u oazu mira našeg odbojkaškog šampiona i selektora, doneo je munjevitu potvrdu šta Boba znači Gradištancima, komšijama i prijateljima.

Za svakog je Kovač imao minut i izazivao je reakcije kao da se tek vratio sa zlatnom medaljom, a sam intervju su dva puta prekinuli mališani aplauzom i skandiranjem Bobi, koji je čak autoru ovo intervjua bio spas u jednoj davnašnjoj anegdoti iz 2008. godine tokom jedne autostoperske avanture.

Ovaj put, umesto u automobilu na relaciji Kragujevac - Beograd, "skrasili smo se" uz pogled na Srebrno jezero i taj mir je bio dovoljan da Boba otvorenog srca "premota" celu igračku i trenersku karijeru, trnovit i zaobilazni put do uspeha iz Velikog Gradišta, podseti se svojih i suza Ivana Miljkovića, kome je bio trener u trenutku završavanja blistave igračke karijere.

Da bi priča imala pravi lokalpatriotski pečat, podsetićemo i da je VGSK bio šampion Jugoslavije 1980. godine. U Ligi šampiona, Boba je skupljao lopte kada su velikani evropske odbojke dolazili u Veliko Gradište, a danas sa tadašnjim uzorima peca.

Iz intervjua će svakom čitaocu veoma brzo postati jasno zašto su igrači često "spremni da poginu" za njega, a upravo takav je bio i Ivan Miljković u 38. godini, kada je u suzama proslavio šampionsku titulu.

Za početak, počeli smo od najsvežije teme i okupljanja reprezentacije u Beogradu, što je upropastio korona virus.

- Mi smo prvo imali okupljanje u Hotelu M u Beogradu, a pre toga sam sve zamolio da se testiraju, to smo svi uradili, OSS je omogućio da u više gradova napravimo testiranje, došli su svi negativni, ali nismo planirali da Atanasijević dođe da nas pozdravi i vidi, što je sasvim logično i normalno.

Imunitet mu je pao zbog operacije kolena, imao je i upalu pluća, i negde u Beogradu se zarazio, to je ružno možda reći, ali "pokupio je" i u tom pozdravljanju sa nama, bio je taj koji je preneo reprezentaciji, prvo Podraščaninu sa kojim se najduže viđao, pa je Podraščanin preneo ostalima. U jednom trenu smo imali nekoliko zaraženih, testirali smo se odmah, bilo je negativnih i pozitivnih stvari, ostali smo u hotelu, a krug se napravio, tako da nismo mogli nikako da se izlečimo, svaka tri dana neko nov.

Na kraju smo imali 12 ili 14 pozitivnih, što uprave, što igrača, odlučio sam u razgovoru sa Zoranom Gajićem da napravimo poslednji test za krv, bris iz usta i nosa, da posle pustim igrače da idu kući. Na tom smo testiranju opet pronašli par igrača koji su pozitivni, jako je bila sjajna stvar trening sa mlađim igračima, ali nije došlo do toga, nažalost, sad smo na odmoru na Srebrnom jezeru.

"Mali, gde si na treningu? Hajde dođi da treniraš!"

• Kako se kod Vas rodila ljubav prema odbojci?

- Mi smo pričali pre ovoga, na Srebrnom jezeru treba da se otvori nova dvorana i u toku tog otvaranja je trebalo da se održi proslava 40 godina od osvajanja titule VGSK. Dakle 40 godina je odbojka bila na visokom nivou u Velikom Gradištu, u staroj Jugoslaviji su bili stvarno dobri. Svaki klinac vidi idole u tim igračima, moji idoli su bili ti ljudi tada. Sa većinom se sada družim, to su Trifunović, Mitić, Đorđević, Lukić, Selić...

- Išao sam da skupljam lopte na utakmicama Lige šampiona, izdvajao sam se visinom, pa je to bio normalan put. Korak po korak, nastavnik u OŠ je doprineo tome da nastavim, Veličković, Daba, poznata imena gradištanskih sala, bili su ti koji su me naterali da nastavim, jer je bilo mnogo trenutaka kada sam rekao "ne mogu više, umorio sam se", a oni su sutradan bili kod mene kući, "mali, gde si na treningu, hajde da treniraš".

• Otkrio je Boba i pojedine trenutke na koje nije ponosan.

- Da se ne lažemo, bio sam malo i lenj. Kad si talentovan, pa ti sve ide lako... Verovatno bih sada mnogo promenio u odrastanju. Ali... Nije lepo, sad sam trener i sa druge strane, pa ne bi trebalo da pričam, ali u Vojvodini nikad nisam dobio čitavu stipendiju, jer ponedeljkom ujutru nikad nisam bio na treningu. Tamo je udarno veče bilo u nekim diskotekama, pa smo zaglavili, ali dobro, bilo je i drugih stvari. Kao klinac, odavde sam otišao za Lazarevac, zahvaljujući profesoru Dragi Tomiću, doktoru i Predragu Nemecu.

• Ta selidba u Lazarevac bila je jedna od prelomnih za dalji razvoj.

- Videli su nešto u meni, Tomić je rekao "mali, ja mogu da te napravim da budeš reprezentativac Jugoslavije". Nije me ovde ništa vezivalo jer sam ostao rano bez mame, pa sam sa 15 godina otišao za Lazarevac, posle toga Mostar, na kraju Vojvodina. Tih prvih godina nekoliko je bilo sa Nemecom i Tomićem. Bilo je mnogo trenutaka kada sam zbog treninga u Beogradu kasnio na poslednji autobus za Lazarevac, pa do 4 sata ujutru ostajem na autobuskoj stanici u Beogradu čekajući taj autobus koji vodi Ibarskom magistralom, pa još 5-6km pešaka. Bio sam dosta uporan jer sam mnogo voleo i mnogo volim ovaj sport. Žrtvovanja je moralo da bude mnogo da bi se uspelo.

• Mostarci često umeju da prenesu sa ponosom Vaše uspehe i podsete da ste igrali tamo - kako je došlo do selidbe u Student Vazduhoplovstvo?

- Bio sam stvarno klinac i dobio sam veliku priliku da igram u ekipi koja je u to vreme bila četvrta u Jugoslaviji. Oslonili su se na mene i pomogli mi da stasam igrački, što je velika stvar. U to vreme, Mostar je bio prelep grad i sve je bilo naj. Sad sam mator, puno stvari se zaboravi, ali poneka vidim te ljude, čujemo se, društvene mreže dozvoljavaju da se vidimo i pričamo, prisetimo se lepih stvari. Mislim da sam dosta pozitivan čovek, zato se i ovako vraća, poznanstva i klubovi gde sam bio, pričaju dobro o meni.

Zašto nije otišao u Zvezdu i zašto su ga u Partizanu generali uzaludno čekali

• Poznato je da imate simpatije za Crvenu zvezdu, ali Vas put nije naveo tamo ni u igračkoj ni u trenerskoj karijeri?

- Da se razumemo, u moje vreme Zvezda nije bila ništa specijalno, posle toga je postala dobra, ali sam već bio u inostranstvu i nisam imao nameru da se vraćam. Kad si mali i u malom mestu, navijaš za Zvezdu ili Partizan. U Lazarevcu je bilo puno partizanovaca, što bivših, što budućih, tako da je Željko Bulatović, asistent Zorana Terzića, sada trener Dinama iz Moskve, otišao sa Partizanom na turnir u Solun, i tada mi je kupio patike "Onitsuka Tiger", pojam za to vreme, kod nas ih nema.

- Doneo mi je te patike i trebalo je da odem da potpišem za njih, on kaže "ja te čekam i dalje na Slaviji". Nije bilo kao danas, automobilom, sa autobuske se ide gore, jer je trebalo da me vodi na Partizanov stadion da potpišem. Partizan su vodili neki generali, kaže on sa naglaskom onim kraljevačkim, "batee, ja zamalo da završim na Golom Otoku zbog tebe".

- Baš iz tog razloga, došli su ovi iz Mostara, pokupili me i odveli u Mostar, umesto da završim u Partizanu, završio sam u Mostaru. To je bio razlog više nego Zvezda, gledano sportski, jer Zvezda je poslednjih 20-ak godina bila važan šraf u odbojci kod nas. U moje vreme, ne.

• U Radničkom ste ipak dobili prvu pravu trenersku šansu, i to se odmah pokazalo kao dobitna kombinacija, trofeju su brzo došli?

- Nije lako dobiti šansu, da se razumemo. Postoje stereotipi da dobar igrač ne može da bude dobar trener. U jednom trenutku je mnogo Italijana iz zlatne generacije pokušalo da se bavi trenerskim poslom, manje-više neuspešno, pa su imajući puno prilika stasali i postali vrhunski treneri. Ja sam igrom prilika živeo u Kragujevcu, klinac je tu išao u školu, supruga mi je bila tu, i ja kad sam završio karijeru, jednu godinu sam i igrao tu u Radničkom.

- U tom trenutku, došlo je do saradnje, rekao sam da me ne interesuje da budem predsednik, direktor, mislim da nisam za to sposoban. I ne interesuje me, interesuje me da budem trener. Posle 1. dela sezone, nisu bili zadovoljni rezultatima i rekli su da hoće da ja preuzmem ekipu. To sam uradio, Radnički je sa 4. mesta osvojio titulu, prvu u istoriji SD. Može da bude bolji početak, ali za mene, kao igrača koji je bio prgav, i odnosi sa trenerima nisu bili sjajni, malo je bilo čudno da budem trener. Kad gledamo vesterne i one kauboje kako kažu "dobar Indijanac - mrtav Indijanac", tako je bilo i za mene kada su u pitanju treneri - našalio se Boba, pa podsetio da je svoju trenersku "žicu" ipak otkrio u rodnom mestu.

- Šalu na stranu, ali ja sam prve prilike da budem trener dobio u Gradištu. Kada sam se spremao za igranje posle reprezentacije i za odlazak u inostranstvo, ja sam trenirao sam. Da li sam igrao bič volej ili sam trčao, dizao tegove... Onda je Miodrag Mitić rekao, "kad već treniraš, da li bi hteo da treniraš i našu ekipu".

- I Veliko Gradište posle tih treninga u prvoj B ligi našoj, veže 7-8 pobeda, vidimo da to ide dobro, onda smo pobeđivali prvoligaše Smederevo, Požarevac, čak i Zvezdu, čini mi se, u prijateljskim mečevima. Onda sam video da je to prava stvar i da imam nekog šlifa. Upisao sam sportsku akademiju kod profesora Lukmana i godinu za godinom, uspeo sam da to završim, da bih mogao da se bavim i tim poslom.

• Koliko ste se tokom karijere posvećivali obrazovanju?

- Kao igrač, studirao sam pravo, informatiku, ali moja generacija je bila prva koja je krenula da trenira dva puta dnevno, postalo je teško da se završi fakultet. Naročito jer nismo imali prave informacije, interneta nije bilo, imali smo informaciju da Italijani treniraju dva puta dnevno na primer, a to nije tačno. Trenirali su 2x dnevno određenim danima, a mi smo trenirali bukvalno od petka do subote dva puta dnevno, jedino je nedelja bila slobodna.

- U Mostaru sam upisao Pravni, određene ispite položio, ali dođe program u Novom Sadu koji nije isti, nešto priznaju, nešto ne. Od tada, od fakulteta ništa, samo odbojka. Sportsku akademiju sam završio i anegdota ima milijardu. Kada sam polagao anatomiju, profesor Lukman me je sedam puta oborio sa rečima "ti si Boba Kovač, ti ćeš mene da predstavljaš u svetu".

- Kao da je znao da ću doći ovde gde sam. Rekao je da moram znati bolje nego drugi. Ja kažem, dogovorili smo se, naučio sam sve što ste rekli. On kaže "ne, to izgleda kao iz knjige", nije dovoljno, mora da bude logičnije". Posle 7. puta sam najzad položio i to mi je dozvolilo da dobijem licencu i radim, u Italiji sam završio sve njihove škole jer oni ne priznaju druge licence, samo svoje. Korak po korak, ovaj intervju i pravimo zbog nekih pozitivnih rezultata.

• Napravio je Kovač i malu digresiju, s obzirom na to da sada sprečava sina da napravi njegove greške iz mladosti.

- Mnogo toga bih promenio sada sa ovim iskustvom. To je sad stalna borba u familiji, sa iskustvom pokušavam i sinu da prenesem neke pozitivne stvari, tamo gde sam ja grešio, da on ne mora. Ali normalno, sve ima svoj tok i put. Ali ima puno stvari koje mi se nisu dopadale. Ja sam onaj igrač koji ne dobije jednu loptu, brate, ljut sam na ceo svet. Ali opet, sa svim ljudima sa kojima sam igrao imam dobre odnose i prijatelji smo i dan-danas. Verovatno, nisam bio toliko grozan kako mi je izgledalo u tom trenutku.

• Kako je izgledalo tada otići u Italiju?

- Za razliku od današnjeg doba, mislim da je bilo teže igrati u jakim klubovima i u Italiji. Imate danas i Rusiju, Poljsku, Tursku, Japan, Kinu, oni plaćaju, a nekad je to bilo ograničeno. Svako je od nas hteo da igra u Italiji, zamislite sad situaciju kad samo dva stranca mogu da igraju u jednom klubu, klubova ima 24 u A1 i A2 ligi.

- Srbin ili Jugosloven treba da ode bez ijednog reprezentativnog uspeha, a sa druge strane su konkurencija Brazilci, Holanđani, Šveđani, Amerikanci, Kubanci, Rusi, svi hoće da igraju u Italiji. Sva sreća da su Italijani prepoznali talenat u nama, pa su kupovali nas mlade i stasavali smo tamo. To je doprinelo mnogo uspehu naše reprezentacije kasnije.

• Kako su vašoj generaciji izgledali derbiji sa Italijanima, sa mnogima ste bili saigrači, a onda ste vodili ljute bitke u dresu reprezentacije?

- Da se razumemo, u prvom trenu su bili vanzemaljci. Bili su sjajna generacija, bilo je izuzetno teško igrati protiv njih i Holanđana, ali korak po korak, menjajući se neki naši igrači, naročito se napravila prevaga kad je jedan Ivan Miljković stasao i kada se pojavio takav igrač. Do tad smo bili 2. ili 3. Onda smo bili sa Ivanom bolji od drugih. To se pokazalo i posle 2000. kada sam se oprostio od reprezentacije, da je prava stvar. Ivan je donosio prevagu.

- U klubovima je bilo dobro, igrali smo sa velikim igračima, žao mi je što zbog povreda oduzeta prilika da uzmem titulu, bio sam u dobrom klubu, Lube Maćerati. Sa mnom bi sigurno ranije osvojili titulu, to je moje mišljenje, ali sudbina, situacija, sport je takav. Na žalost, nemam titulu u Italiji, ali došle su neke druge, pa sam zadovoljan.

• Aris kao klub ima i romantičnu notu za selektora Srbije - tu je došlo do velike ljubavi sa Tanjom Bilbijom, sada suprugom i Bobinom najvećom podrškom.

- Ko je pratio tad žensku odbojku, klupsku, zna, ona je mnogo više osvojila nego ja, bila je prvak igrajući za Mladost iz Zagreba, Tanja Bilbija iza sebe sedam titula prvaka, Ligu šampiona... Velike stvari je uradila kao igračica. Mi smo, na grub način rečeno, počeli da se družimo, zabavljamo u reprezentaciji. I dan danas, Mića Đurić, bivši igrač, sada već poznatiji kao tata Mitra Đurića, koji igra u Trentu. On i danas kada me vidi kaže "je li, jesi li završio taj peti set". Ispadalo je da pričamo o odbojci Tanja i ja. Zabavljanje je počelo u Arisu, ona je igrala tamo godinu dana pre mene, a ja sam sa Zoranom Gajićem i Ekremom Lagumdžijom otišao za Aris i tako je krenulo zabavljanje. Eto, to zabavljanje je malo ozbiljnije, do danas.

• Da li Vam je ona bila velika podrška upravo zbog toga što je bila veoma trofejna odbojkašica u to vreme?

- Ona je savetnik, podrška, u svemu. Tako da, manje-više, sad je van odbojke. Naš dan kad smo odvojeni, a toga je bilo jer zbog škole nešto mora da se žrtvuje, nisam hteo da vodim dete svake godine negde druge, nego smo odlučili da budemo u Kragujevcu. Ona i ja na Ajpadu, čujemo se telefonski, a gledamo na primer italijansko prvenstvo na TV-u. U našoj kući se prvo priča o odbojci, onda i o svemu drugom ostalom.

• Godina 1995. je bila prva koja je donela veliki zalet naše odbojke kada su u pitanju medalje, kako se sećate tog perioda?

- To je bio veliki korak za odbojku u Srbiji i Crnoj Gori, ili Jugoslaviji. Zahvaljujući Boričiću, tada predsedniku OSJ i Grcima, da ne pogrešim, predsednik Grka je bio predsednik Odbojkaške federacije CEV, mislim da smo prvi sport koji je posle embarga izašao u Evropu. Od kvalifikacija, pa do EP, "bum", pojavila se mala zemlja i osvojila medalju, počeli su da pričaju o nama. Kod naših ljudi, željnih događaja, to je dovelo do izuzetne popularnosti. Bilo je malo i čudno, jer je prosečno gledana bila odbojka kod nas. Pojavljujemo se na TV-u, pa famozne utakmice sa Italijanima u Pioniru... To je nešto što se ne zaboravlja.

• Olimpijske igre i 1996. pamtite i po kultnim anegdotama, a bilo je čak teško spremati se za napad na medalju jer su mnogi već završili takmičenja i pravili su žurke, dok su vas tek čekale najveće utakmice?

- Sam život u Olimpijskom selu je čudan, mnogo velikih reprezentacija nikad nije bilo na 1. mestu, jer se treba navići na sve to. Zašto to kažem? Kad imate SP i EP, u hotelu ste koncentrisani samo na to. U Olimpijskom selu, odlazite u restoran, vraćate se, odlazite na stanicu, čekate autobus, sve je malo drugačije, može da se lako izgubi na milijardu stvari. Poznati sportisti oko vas, priprema mečeva je drugačija potpuno, morate negde da odete i nešto zakažete, na SP i EP je sve podređeno vama.

- Ima milijardu anegdota, gde Vlada Batez juri Linforda Kristija i Marlen Oti, on se grli sa njima, a oni nose poslužavnike u ruci. Doktor Ljuban nam daje suplemente, svi gledaju "šta rade ovi tamo". Zemlja visokog rizika, pa je policija bila sa nama, voziš se, a 6-7 policijaca spremnih da reaguju...

• Ipak, izdvaja se posebno jedna anegdota u kojoj je kineski "grmalj" pokvario zabavu "Plavima".

- Gledamo na spratu TV, mi smo tu, pojavi se neki Kinez koji se bavi borilačkim veštinama i prebaci, svi moramo da gledamo ping pong. Ne smemo da mu kažemo ništa. Družili smo se sa košarkašima, rukometašima, vaterpolistima. To su prelepe stvari, još osvojiti medalju. Ta prva bronza... Pobedili u četvrtfinalu olimpijskog šampiona Brazil, sve neke stvari koji kao sportista sanjaš, a sad se dešava. U tom trenu nisi svestan koliko su to velike i važne stvari. Tek kad dođeš u neke godine, vidiš koliko je to lepo, važno, koliko drugi cene više nego ti u tom trenutku.

Kad Nalbert kaže: Šta se dešava sa vama, niste normalni koliko ste dobri?

• Kruna generacije je ipak bila 2000. godina, po čemu ćete sve Sidnej pamtiti?

- Te 2000. smo bili ljuti što nismo bolje prošli u Svetskoj ligi, bili smo tek 4. A znali smo da smo dobri, otišli smo tamo, ušli u Olimpijsko selo i igrali prijateljske sa svim ostalim timovima, bukvalno smo ih "pojeli". Brazil i Italija 5:0, Italijani smešteni u italijanskom delu Sidneja, rezervisana dvorana. Suvereni smo bili, toliko da kapiten Brazila Nalbert kaže "šta je ovo, šta ste dešava, vi niste normalni koliko ste dobri?

Ipak, početak nije bio sjajan.

- Onda krene hladan tuš i dva poraza zaredom, od Italije i Rusije, ali nas nije poljuljalo. Verovali smo u kvalitet i da možemo da budemo mnogo dobri. Niko ne može da veruje da će biti prvi, ali kako je vreme odmicalo, bili smo sve bolji, pa infarkt utakmica sa Holandijom, gde pri 11:9 za Holandiju, Goran Vujević udara blok. Nije mu to najjači element, ali njihovom najboljem napadaču udari, pa odservira onaj as od mreže. Preokrene, i to su neki detalji koje čovek pamti, polufinale i finale "muzika". Olimpijski šampioni...

- Mislite da su verovali? Nisu, jer znam da smo spakovali sve naše stvari, poslali ih na aerodrom, a mi smo imali samo male torbe da se istuširamo. Dodela medalja, jurnjava na aerodrom, slavili smo titulu u avionu. Onda 5. oktobar, dolazimo 2. i već se sprema svašta, zabranjeno okupljanje. Jedino je u Novom Sadu organizovano nešto, ali mnogi od nas nisu otišli za Novi Sad. Toliko smo bili odsutni od kuće da smo hteli da po svaku cenu odemo kući. Ostaje mali žal za proslavom te medalje, nije bila takva kako se očekivalo. Ali na aerodromu, Kinezi te saleću za slikanje kad vide zlato, olimpijski šampion... Te stvari su nezaboravne.

• Boba je napravio i mali omaž i podsećanje na legendarnog Dejana Brđovića, koji nije više među nama, a koji je 1996. otišao na Igre iako mu je sin bio teško bolestan.

- Dejan je tragična sudbina, nažalost. Otišli smo '96. na Igre, Dejan sa nama, mali je imao problem. Iako je znao da ima problem, on je otiša sa nama da pomogne reprezentaciji, smrt deteta je dovela do toga da se vrati u Srbiju. Onda je bilo "donećemo medalju, njemu i detetu". Sve je bilo tužno, drugačije nego što bi trebalo. Kad smo posle toga videli Dejana, to je... Nije bilo jednostavno.

- Veliki igrač, možda nije nikad ispunio sav kvalitet, jer je bio ubedljivo naš najbolji igrač dok je bio u Srbiji, ali je i on više voleo da igra nego da trenira. Možda je za to platio kada je izašao u inostranstvo. Ali bio je jedan od najvećih talenata jugoslovenske, ne samo srpske odbojke. Sudbina, tužna, jer je i sin Aleksa Brđović bio jedan od najvećih talenata, ali je zbog problema sa srcem prestao, danas je odbojkaški menadžer. Posle uspešnih sezona u Rusiji je morao da prekine sa reprezentacijom, nešto se ne da, nažalost.

Odbio sam Kanađane i nisam pogrešio - najveća trenerska imena su mi zbog Srbije slala poruke čestitke

• Kada je u pitanju reprezentativni poziv, predugo ste ga čekali?

- Igrom slučaja sam saznao... Tu nema uopšte laži, stvarno se nisam nadao da ću pored Nikole Grbića biti pozvan, ne zato što ne verujem u sebe. Rezultati pokazuju da li dobro radim ili ne. Ali Nikola Grbić je veliko ime, sa reprezentacijom je osvojio Svetsku ligu, ima bronzu sa Evropskog prvenstva, mlad trener, ambiciozan. Tako da, kad je biran selektor Nikola Grbić, u novinama se provlačilo moje ime.

- Samo je neko stavio eto tako, da se bira od dva imena, ali nisam dovođen u vezu. Ne znam zašto jer sam izuzetno dobro radio u inostranstvu i po meni je bilo logično da možda ja budem pre Nikole Grbića selektor. Ali, pričamo o po meni, ako ne najboljem, jednom od tri najbolja dizača na svetu svih vremena. Tako da je to normalna stvar da se gospodin Boričić odluči za Nikolu Grbića. Sad, ja sam proveo dva meseca na moru pre poziva, zahvalio sam se slovenačkoj reprezentaciji posle Svetskog prvenstva, imao sam neke ponude drugih reprezentacija, ali mi nije odgovaralo da stalno pravim iznenađenja.

• Tako je Boba napravio iskorak od senzacije do vođenja ekipe koja ima zvučna imena i u koju je verovao, iako drugi nisu.

- Prvi put posle normalnog rezultata, oni dođu i pitaju, kako je moguće da bude normalan rezultat, a ne pitaju da ono što smo radili do tada, je mnogo bolje nego što je očekivano. Mislio sam, ako budem trener reprezentacije, hoću da budem trener vrhunske reprezentacije, da se borim za medalju. Kad su me zvali Kanađani, ja sam se zahvalio. Ovako gledano, Kanađani su šesti na svetu, ali sam ubeđen bio da ne mogu da budu ono što ja hoću. Hvala lepo, ići ću na odmor, videćemo. Onda je došao poziv naše reprezentacije, 25 dana pred Evropsko prvenstvo. Onako, iznenađen sam bio. Vladimir Batez i Zoran Gajić su me zvali - rekao je Boba, kada je intervju prekinuo veliki aplauz mališana.

- Razmišljao sam da li da prihvatim vruć krompir. Imali smo loš rezultat u kvalifikacijama za Olimpijske igre. Da li nešto nije funkcionisalo u samoj reprezentaciji, to ne mogu da kažem jer nisam bio tu. Ali vruć krompir je bio, trener dođe 20 i nešto dana pred veliko takmičenje... Ako trener hoće da doda nešto svoje, nema vremena. Sad, u svojoj karijeri, imao sam priliku da radim u klubovima dolaskom na pola sezone, da napravim dobar rezultat.

• Najbolji primer za ovo je turska epizoda.

- Halkbanka, posle 10 dana sa mnom, ekipa koja je osma, igrala je finale Turske. Ali jedno je klub, drugo reprezentacija. Druga vrsta priprema, druga vrsta rada, ja sam iskoristio situaciju gde sam sa nekim igračima radio u klubu - Atanasijević, Podraščanin, Petrić. Iskoristio sam to i pozitivnu energiju koja se napravila. Puno toga sam reskirao, jer način rada koji sam sproveo, verovatno sad bih mnogo puta razmislio da li treba odmah krenuti jako. Ali nije bilo vremena, morao sam na taj način da radim i da se pripremam.

• Sve je bilo lakše zbog momaka koje je imao u timu.

- Igrači su sve prihvatili, naš odnos trener - igrač i pozitivna atmosfera doveli su do toga da rezultat bude fenomenalan, da poruke posle Evropskog prvenstva od vrhunskih trenera budu stvarno iznenađujuće. Jedan Vital Hejnen mi je poslao poruku da kaže "ovakva transformacija jedne ekipe nije viđena, čestitam ti puno". Jedan Anastazi, njega ne računam u trenere jer je više prijatelj, sve naj, naj je poslao. Tili isto tako. Bilo mi je drago jer se video pomak. Od prvog trena sam rekao da su ti dečaci sjajni, bilo bi glupo sa moje strane da sam ih hvalio dok sam bio pored, a kad sam postao trener da kažem da imamo nedostatke.

• Od početka je znao Kovač šta govori i šta ima na raspolaganju - to se u Parizu potvrdilo.

- Normalno da svaka reprezentacija ima nedostatke, nikad kao trener nisi zadovoljan sa time, ali, da se ne lažemo, naši igrači igraju u vrhunskim klubovima, nosioci su igre. Prva stvar - verovao sam i rekao "mi smo najbolji, tako treba da se ponašamo, treniramo, hoćemo da budemo prvi". Sa njihove strane je bilo tako, prvo kroz šalu, onda se menjala psihologija i psiha njihova. Ja sam prezadovoljan, rezultat je najbolji, ostaje žal za Olimpijskim igrama.

• Mnogi su imali zamerke za poslednji kvalifikacioni ciklus u Berlinu, iako je selekcija Srbije igrala sa povređenim liderima. Kako ste podneli to?

- Čujem mnogo komentara u vezi sa tim, da li su "stručnjaci "ili zlonamerni, ali kada kažu, "nismo dobro planirali, dok su drugi timovi to isplanirali kroz pripreme i put". Meni je to smešno, jer znam da pričaju laici. Nemoguće je napraviti plan i program kvalifikacija, igrači odlaze u svoje klubove, gde treneri traže nešto drugo, jedino što možeš je da moliš Boga da budu zdravi, sa svim respektom, naši povređeni igrači u tom trenu su bili bolji od zamena.

- Ne možemo da odemo na kvalifikacije bez Uroša Kovačevića koji ima "problemčić". Taj problemčić je postao daleko veći jer je sve od sebe dao u kvalifikacijama, Bata Atanasijević, Marko Ivović, bili su povređeni. Kako isplanirati taj pripremni period? Okupili smo se 27. uveče, 2. ili 3. smo krenuli na put, a ovaj košta 800.000, a ovaj 20.000. Verovatno postoji razlika, "kažu, možda bi ovaj mogao da pruži mnogo više". Nije tačno, da se ne lažemo.

- Na kvalifikacijama si pobednik ili pokojnik, ali moraš da ideš sa najboljima. Dali su sve od sebe. Mesec i po posle toga, Bata, Uroš i Marko Ivović nisu igrali u svojim klubovima. Baš zato što su se povredili i nisu se dovoljno oporavili. Ta odanost reprezentaciji je izuzetno velika. Ostaje žal jer jedna sjajna generacija koja je mogla da se bori za medalju na Igrama neće da učestvuje, ali biće još prilika da se dokazujemo, videćemo.

• Mnogi igrači kažu da je Vaša transformacija neverovatna, od potpune opuštenosti privatno do velike agresije na treningu. Raznovrstan je i odnos sa igračima, da li ste se duboko posvetili sportskoj psihologiji, ili mnogo toga crpite iz iskustva?

- Ima puno iskustva, ali ima i psihologije. Iskustvo je da ocenite ko je kakav čovek, tip igrača, kakav mu je karakter. A onda, kroz učenje se prilagodite njemu, da znate kako da mu priđete, da se ophodite. Pričamo o velikim zvezdama, koji su i sujetni, i prepotentni, i dobri, ali kad je adrenalin u pitanju...

- Normalno je da svaki igrač ima svoj karakter, mnogi su teški i treba znati kako i kada prići. Ja uvek pričam neke anegdote, imao sam Tambura, korektora italijanskog, koji je kao od brega odvaljen. Ali ako mu slučajno kažem "šta radiš", on je završio, ne igra više. Sa druge strane, Nemanja Petrić -  sa njim je crtani film.

- "Alo, šta radiš to, majke ti"? "Neću da igram, menjaj me, ne diže mi loptu". Ja mu kažem, "ma ne pričaj bre, igraš kao baba". Ali to ne možeš svakome, to je sada ovako kad pričamo. "Odradimo" to Italijani i ja, on kao ulazi besan na teren posle tajm-auta, ovi Italijani koji me razumeju, gledaju čudno, a ja se smejem da Nemanja ne vidi. Sad on izblokira protivničkog korektora, a oni me gledaju "bravo Bobo", a Nemanja me gleda ispod oka, "da mi pokaže", da je to ono prava stvar. Ja znam da sam uradio pravu stvar s njim.

• Bata Atanasijević je posebna "riznica" i kolekcionar tajm-aut anegdota.

Bata Atanasijević je posebna "riznica" i kolekcionar tajm-aut anegdota.

- Kad bi vam Atanasijević pričao kakvi su tajm-auti naši, ja ne mogu jer su nekad vulgarni. Ta saradnja i psihologija imaju puno uticaja i trudim se da radim na tome. Kad bih Marku Ivoviću i Urošu Kovačeviću prišao na grub način, verovatno bih stvorio neprijatelja. Onda treba naći pravi način da se sa njima razgovara i priča.

- Posle EP se puno puta ponavljala ova priča, Uroš tri puta zgazi liniju, a to se u školicama odbojke to ne uradi. "Jao, majke ti, kako sam opet", a ja mu kažem, "hajde, nemoj da s..., izvinite na izrazu, kao nikad ti se nije desilo. To je moja greška". On me pita "kako tvoja greška", odgovorim mu "pa zaboravio sam da ti kažem da je greška kad staneš na liniju". I takvim stvarima stvaraš situaciju da taj igrač "pogine" za mene u datom trenutku. Verovatno to ne može stalno, ali imamo neke stvari koje radimo i van terena je jedna priča, sve može, dogovaramo se, na terenu drugo. Kad je trening, može samo ono što ja kažem i "doviđenja".

• Posle osvajanja evropske titule, svi su bili u svlačionici, Vi ste čekali u autobusu dugo. Zašto?

- Verovatno su pripremali neko prskanje, ja u principu ne volim da sam u centru pažnje, mislim da je to normalno, glavni akteri i glumci su igrači, oni treba da budu u prvom planu. Kada se završilo prvenstvo i kada im je pao taj kamen sa srca, ja sam završio i čekao sam ih 45 minuta i više u autobusu. Nekako, sumirao sam sve utiske, pričao sa familijom, suprugom Tanjom i sinom, sklonio sam se i kad su otišli da proslave u Parizu negde. Ja sam pola sata bio dole, jer su došli neki ljudi da nas pozdrave, i vratio sam se u sobu. Puno je emocija i naboja do krajnjeg cilja, onda "ćao đaci, doviđenja, ja idem svojim putem".

Profa vadi slike Svetog Save, Mišića i "kompanije", ispod programa za teretanu stoje njihovi moćni citati

• Posebna priča su "vojnički" i "ratnički" govori Radivoja Radakovića Divca, kondicionog trenera reprezentacije, koji je potpuno nadmašio svoju primarnu ulogu motivacionim momentom?

- Ja godinama radim sa Italijanom, Karlo Sati je bio kondicioni trener koji je meni trener bio još 1994. u Italiji. Igrom slučaja, krenuli smo da radimo, u različitim klubovima i reprezentacijama, onda dolazimo do toga da treba da se odluči, klub ili reprezentacija Slovenije sa mnom. Ja sam rekao, znaš da nema tu puno, a potpisali smo ugovor sa Belgorodom. Tvoje je, ne možeš i jedno i drugo, jer meni klub treba da treniraju mesec i po dana priprema pre nego što ću ja da dođem, a reprezentacija je ta koja oduzme puno vremena. Nažalost, nije toliko isplativo.

- On je odlučio da bude trener kluba, pa je Profa Radaković bio opcija. Bio mi je saradnik u Radničkom, prijatelj mi je, sa kojim sam mnogo iskustava razmenjivao u kondicionom radu. Godinama je svoju ljubav prema fudbalu pokazivao, digao je to na viši nivo jer je bio trener Crvene zvezde, mnogo naših superligaša, u jednom trenutku je bio slobodan. Otišao je prvo u Sloveniju, posle toga je ovde bilo logično da nastavimo u našoj reprezentaciji, jer je ovo iz ljubavi, ponosa.

- Profa je idealan lik jer je Srbenda, pravi čovek na pravom mestu. Mogu da kažem da je velika "paljevina", izuzetno je "zagrizao", što je za njega i normalno. Za njega je Srbija svetinja, samo je bilo bitno da napravimo najbolje, da motivišemo momke. Krenuli smo laganim pričama, onda je od Njegoša, vojvode Mišića, Putnika, Karađorđa...

- Prva stvar je bila da na svakom papiru, jednoj tabeli sa planom rada za teretanu, dole bude jedan slogan ili citat. Tako je krenulo. Mi u odbojci imamo 2-3 sastanka. Dva su pred utakmicu gde studiramo protivnika, onda sam video da je Profa pravi lik za to. Na početku je možda bilo malo banalno, toliko energije unese, a neki igrač sa strane reaguje "ma šta ovo priča". Ali kad vremenom to donosi rezultat, kad pravimo korak po korak, i njegovi motivacioni govori su bili pogodak. Bilo je "a sada ide najvažniji deo, ajmo Profo". Onda on vadi štampane slike Svetog Save i kompanije, da motiviše igrače, vidim da i oni sami pominju te stvari.

Od ivice treće lige do vrha u Italiji - Goran Vujević mi je otvorio trenerska vrata na "Čizmi"

- Otići u Italiju za trenera je nemoguće, mogu Argentinci jer imaju podršku Hulija Velaska, koji je bio trener Italije, bog otac odbojke u Italiji, on daje vetar u leđa, Italijani ne puštaju svakoga. Paradoks, iako sam igrao jako dugo kod njih i olimpijski sam šampion, sa toliko uspeha, čak je i Lube u nekom trenutku napravio prvi stepen u trenerskoj kategorizaciji, pošto imaju prvi, drugi i treći.

- Posle dve godine je išao drugi, ali kad sam prve godine preuzeo Peruđu, ona se spasila u poslednjem trenutku i utakmici plej-auta u A2 ligi, sa 3-2 je pobedila i opstali su u A2. Onda se vraća Goran Vujević, pošto živi u okolini Peruđe, Đino Sirći, koji je sponzor danas i jedan od važnijih predsednika u Italiji. On se odluči, eto tako, neće više Italijane "matore" da mu uzimaju novac, hoće neku drugu energiju. Pitao je Gorana da li ima nešto interesantno. Tada je tu bio Pupo Dal'Olio, veliki igrač-trener. Bio je tamo i nije ga više hteo Sirći.

• Vujević je tu odigrao "glavnu ulogu", a pregovori su protekli na prilično zanimljiv način.

- Onda sam otišao na razgovore i o svemu smo pričali osim o ugovoru. Onda je sutradan rekao, slušaj, ugovor čeka, nismo o novcu pričali, što je po meni bilo glupo, kad dobijam najbolju pozornicu na svetu, da budem trener. On zna da to meni treba, šta god da je bilo, prihvatio bih, otišao sam za Italiju i bilo je fenomenalno. Odveo sam Nemanja Petrića, Goran Vujević je bio tamo, Bata je došao godinu dana kasnije. Mi smo od ekipe koja je trebalo da ispadne iz A2 lige osvojili A2 i ušli u prvu ligu, sa istim igračima smo bili peti, onda dolazi taj korak više, Bata je 2 godine bio u Belhatovu u Poljskoj, zbog kvalitet korektora i tada svetskog prvaka sa Poljskom, dolazi do toga da Bata hoće da menja sredinu, hteo je da radi sa mnom.

- Iako je imao ponude drugih klubova, odlučio se za Peruđu, onda već prve godine sa njim smo igrali finale Kupa i prvenstva. Klub koji je godinu dana bio u prvoj ligi sa limitiranim budžetom, uspeo je da napravi takav rezultat. Ja dobijam ponudu da zamenim Hulija Velaska na klupi Irana, prihvatam, ali Peruđa počinje da ulaže puno, dovodi dobre igrače, dobio sam priliku kad sam završio ugovor sa Iranom, da se vratim u Peruđu.

I dalje me boli nepravda koju sam doživeo u Peruđi

- Čak je Sirći smenio trenera kada je čuo da sam ja slobodan. Razlog mu je bio "drži ruke u džepovima" na aut liniji. Glupost, ali može im se, predsednici su klubova. Opet je bilo dobro jer je peti tim na tabeli igrao finale prvenstva, posle se napravila ozbiljna ekipa, ali Atanasijević je bio povređen. Devet kola igram bez Bate, skor 7-2, ali predsednik je ambiciozan, Zajcev ne igra kako bi trebalo, i ja sam dobio otkaz.

- I danas me to boli, jer bukvalno je trener već bio spreman, u 8 uveče sam dobio otkaz, u 9 ujutru je Lorenco Bernardi već bio trener te ekipe. Nikako to nisam mogao da progutam, jer sam sve vreme igrao bez najboljeg igrača, ubeđen sam da bi Peruđa bila prvak te godine da sam mogao da je treniram, ali ko zna. Moje viđenje situacije.

• Goran Vujević je igrač za kog vas veže veoma jako prijateljstvo?

- Goran Vujević je moj kum, dugo godina smo zajedno u reprezentaciji, prijateljstvo je ostalo i izvan odbojke. Veliki igrač, verovatno da je malo drugačiji karakter, danas bismo pričali o najboljem odbojkašu. Svi ga veličaju uvek, a on se trudio da bude skroman i po strani. U Peruđi je direktor, u prvoj je ekipi bio, sad je u mlađim kategorijama jer mu to više odgovara zbog familije. Ali u svakom slučaju, veliki igrač i čovek.

- Hvala Vujeviću, jer je on taj koji je rekao Sirćiju da ima zanimljivog trenera. Pre odlaska u Peruđu sam imao priliku da odem u Taranto, gde sam igrao i predsednik Bonđovani me je zvao, ali sam radio u Radničkom i mnogo igrača je došlo u Radnički zbog mene, ne bi bilo fer da odem na pola sezone i da ih ostavim tamo.

- Tako sam odložio odlazak u Italiju, ali moram da kažem da Italijani ne prihvataju naše diplome, pa sam vodio ekipu sedeći na klupi, a moj pomoćnik je bio blizu linije. Na kraju su me proglasili za najboljeg trenera u A2 ligi, a pre mi nisu dali da budem trener. To je bezveze, ali istina, imam 3-4 Zlatne lopte na osnovu individualnih priznanja, ali da se razumemo, da nije igrača, ničeg od toga ne bi bilo.

Ako nemam fotografiju sa 30 miliona Iranaca, nemam ni sa jednim

• Iran je bio prilično egzotična epizoda u radu - kako pamtite istočne izazove i uspehe?

- Bilo je stvarno dobro, prva stvar, da uzmu mene posle jednog Hulija Velaska, a on i Dag Bil su treneri koji su najcenjeniji na svetu. Odlučili su se za mene i to je velika stvar u tom trenutku. Mislim da je dobre odnose imao i bivši menadžer Krasić sa kojim sam sarađivao, on je radio sa Irancima dosta i predložio me, oni su prihvatili. Velasko je imao dobre rezultate, ali pojedinačne u smislu da u Svetskoj ligi pobede Italiju u jednoj utakmici. I na tome se završi, ta utakmica se dobije i onda se priča kako je sve super.

- Otišao je i pitali su me na konferenciji, zašto ste preuzeli Iran, kada je jedan Hulio Velasko rekao da je ovo maksimum jedne reprezentacije, više ne može da se napravi ništa i da ne mogu da budu bolji. Rekao sam da se ne slažem sa time, Iran ima veliki potencijal i mnogo sam mladih igrača ubacio u tom trenutku. Imao sam vrhunske talente poput Saida Marufa i Musavog. Oni su vanserijski igrači i oni su ti koji su nosili iransku reprezentaciju. Kontinuitet se nije sveo samo na jednu utakmicu. Verovatno ima i do načina rada, igrali smo fajnal siks Svetske lige, pa se na Svetskom prvenstvu plasirali među šest najboljih, osvojili smo prvi put Azijsku olimpijadu.

- Žao mi je samo zbog Svetskog prvenstva jer smo igrali mnogo dobru odbojku, ali moje viđenje je takvo da OS nije ponudio igračima adekvatne premije, što je malo čudno, ali se posle SP igrala Azijska olimpijada, za koju nisam ni znao da postoji, a za njihov Olimpijski komitet je to bilo najvažnije. Onda im Olimpijski komitet ponudi velike premije za osvajanje, a za medalju na SP ništa specijalno. I bukvalno, kao da smo počeli da se gasimo, kad smo ušli u šest najboljih, sa jedne strane je bila Poljska, Brazil i jedan tim, druge Francuska, Nemačka i mi.

- Svi su rekli da će Iran da se bori za medalju. To je bila najveća greška, potcenili su protivnika, kao da su počeli da odmaraju da budu spremni za Azijsku olimpijadu i da se uzmu velike premije. Mi smo onda najlošije odigrali te dve utakmice za plasman, pa mi je žao, jer smo po igrama imali kvalitet za jednu medalju. Onda smo otišli na Azijsku olimpijadu, izgubili smo samo jedan set. Bili smo sjajni i to je velika stvar, ali kao trener, više bih voleo da osvojim medalju na Svetskom prvenstvu, nego da budem azijski prvak.

• Sećate li se i izjave selektora SAD da Iran sa pod Vašim vođstvom igra trenutno najlepšu i najatraktivniju odbojku na svetu?

- To je bila velika stvar, Džon Sperou, trener SAD... Pričamo o problemima Ameri - Iran, a mi idemo na pripreme u Iran i Los Anđeles. Svira se iranska himna u Americi, pa Ameri dolaze kod nas da igraju Svetsku ligu. Ako gledamo TV, te stvari deluju nezamislivo, a dešavalo se. Dobili smo Amerikance 3-0 u Svetskoj ligi, nisu došli do bar 20 poena nijednom. Na konferenciji, 50 kamera i više, američki trener ustaje i kaže, "Iran igra trenutno najlepšu odbojku na svetu, ja stvarno nemam šta da kažem, čestitam".

- Seo je, pa je Li, njihov kapiten, počeo da priča o atmosferi koja je stvarno ludilo. To je sa fudbalskog stadiona, samo u zatvorenom, koriste vuvuzele, trube, imaju vođu navijača na svakih 10-ak metara. Tu je 95 posto muške publike, samo par novinarki je bilo, ili iz ambasade nekoliko žena. Ludilo u kom ne možemo da komuniciramo. Svima je to bilo zanimljivo.

- Imate sa jedne strane rusku reprezentaciju, američku, poljsku. I četvrta zemlja je Iran, dve idu dalje, Iran nema teorije da prođe. I oni ne samo da prolaze, nego idu na F6, pobeđuju te reprezentacije, nastane kolaps saobraćaja. Ako nemam fotografiju sa 30 miliona Iranaca, nemam ni sa jednim, to je euforija gde se zaustavljaju automobili, igra se na njima, ludilo na ulicama... Dobio sam podatak da je našu utakmicu gledalo 55 miliona ljudi, od 70 miliona Iranaca. Čak 55 miliona Iranaca je gledalo odbojku i pobedu nad velesilama, da kažemo i "neprijateljima". To je velika stvar, pa su to prelepa iskustva koja se ne zaboravljaju.

• Došlo je do male rokade u dve ere, Igor Kolaković je nastavio gde ste Vi stali, a Vi ste preuzeli Srbiju. Da li je bilo kontakta i konsultacija?

- Bili smo u početku u kontaktu, njegov štab se raspitivao o igračima, situaciji i svemu tome. Igor je veliko trenersko ime, imao je puno uspeha sa našom reprezentacijom i bilo je normalno to. Moja situacija je bila zamene štab i da onda nastavimo saradnju, ali meni to nije odgovaralo, bilo mi je i teško da nastavim, mislim da su dve sezone sasvim OK da budem u reprezentaciji. Kada sam dobio priliku da se rastajemo, rekao sam da hoću svoj štab i neću da menjam da nikog, najbolje da završimo ovaj ugovor. Vidim da je imao puno dobrih rezultata i da smo Igor i ja videli dalje, nego Velasko koji je rekao da Iran ne može više ništa da uradi. Mada je to možda rekao jer je hteo da ode. U svakom slučaju, veliko iskustvo koje mi je mnogo pomoglo i u radu sa našom reprezentacijom.

• Legendarnog Anastazija ste svojevremeno nazvali "Srbendom" - da li je stvarno toliko privržen našim ljudima?

- Igrom slučaja, moja prva godina u Italiji je bila njegova poslednja kao igrača. Onda su ostali prijateljski odnosi, koji se prenose iz godine u godinu i samo jačaju. Znam sigurno da on mnogo voli naše ljude i igrače, voli da sarađuje sa njima. To mi ne kaže on, već naši treneri, da je njegov odnos prema nama super. Davnih godina kada smo ovde išli na naše seminare, došli su vodeći treneri sveta, Filip Blan, Dag Bil i Anastazi, bilo mi je malo neprijatno jer Anastazi malo-malo, pa "Boban zna, Boban ovo, Boban ono".

- Da kažem, naše prijateljstvo je super i nedavno kada je vodio belgijsku reprezentaciju, nismo se odvajali, u Poljskoj sam poslednje godine radio i igrali smo kod njega u Varšavi, došao je da me vidi. Veliki trener, moraš da budeš veliki trener da bi sa Španijom bio evropski prvak. I sa Poljacima vicešampion, puno može da se nauči od njega, način rada i psihologija... Pravi lik i pravi prijatelj.

• Uspesi Srbije najviše dovode decu na odbojku, ali nam je i Bata Atanasijević govorio koliko je drastična razlika u odnosu na to koliko manje dečaka dolazi na ovaj sport.

- Devojčice mnogo više treniraju, to je rezultiralo velikim uspesima naše ženske selekcije, evropski i svetski prvaci, velika je to stvar. Gledano tako, ispade da je odbojka ženski sport. Kako da kažem, nažalost, ne možemo da se merimo po popularnosti sa fudbalom, košarkom, NBA je uvek bio nekako tako daleko, predstavljao je magnet za odlazak, treniranje, jer je to neki drugi svet. U odbojci su Amerikanci pokušali da naprave ligu, ali nikad nisu uspeli, sad se priča da će u decembru da krene ženska odbojkaška liga.

- Možda to daje neku nadu. Ali pored toliko sportova kod nas, a mala smo zemlja, izuzetno je teško privoleti decu. Šta možemo da radimo, možemo da poboljšamo uslove, da dobrim rezultatima da ih dovedemo u dvoranu, našim ponašanjem, da tražimo da oni vide kao što sam ja video, da vide potencijal u Petriću, Atanasijeviću, Kovačeviću, Lisincu, Potketu, da vide prave zvezde vodilje, da su to uzori za sutra. Samo tako, radom, ponašanjem u našim uslovima, da pokažemo da je to prava stvar. Generalno je problem što je odbojka generalno siromašan sport.

- Možda ekonomski problemi svuda u svetu i kod nas teraju da otac vidi svog sina da je Novak Đoković, Luka Jović ili Bogdan Bogdanović, da vidi u njemu to da može da mu reši ekonomske probleme. U tim sportovima, čak i kad si prosečan, rešavaš ekonomske probleme. Kad si prosečan u odbojci, moraš da guraš uporedo i školu, da sutra, da ne kažem ne bi bio na ulici, ali da ne bi imao ekonomskih problema. Ono što smo mi pokazali, možda je par dečaka više dovelo na odbojku i pokazalo roditeljima pravi put - vidi kako to lepo izgleda, možda je ovo prava stvar.

• Da li je barem u odbojci malo zdravija situacija što se tiče odnosa roditelja - u fudbalu i košarci sve vrvi od očeva i majki koje frustracije "leče" kroz decu?

- Ima svuda toga, nažalost. Sport je postao takav, da svoje nedostatke pokušavaju da reše kroz dete. Verujte mi, nikad se ne bih bavio odbojkom da je morala da se plaća školarina, jer moja mama nije imala tu mogućnost da mi plaća školu odbojke. Kao što danas manje-više, da ne kažem u 100 posto slučajeva, sve su to škole gde je najvažniji kvantitet, a ne kvalitet. Ako gledate talentovan - netalentovan, ima li razlike? Nema, obojica su platili istu članarinu. Sad treba istrpeti ovog talentovanog da kroz godinu-dve-tri stasa u igrača, a te stvari nisu regulisane u odbojci.

- U košarci i fudbalu, dešava se da neko od 12. godine ima menadžera. Ili mu je tata menadžer, ili neko pravi, možete da vidite da su giganti kupili neko dete. Kod nas je to sve manje, pa se mnogi opredeljuju za gotove igrače, a ne talenat u koji se može uložiti, jer se nema novca. Ovo je borba sa vetrenjačama, ono što možemo kao odbojkaški radnici je da pokažemo da smo drugačiji ako je moguće, profesionalizam i da usadimo ljubav detetu prema sportu. Uspeh će doći ili neće, ali mislim da odrastanje u grupi dovodi do socijalizacije, pa onda i stvaranja profila i karaktera deteta.

Sin je talentovan, ali ima težak put zbog priča da "ga gura tata"

• Vaš sin Davide je prošle godine bio proglašen za najboljeg mladog odbojkaša Srbije, a sada se sprema za nove korake. Koliko se trudite da i njega usmerite na pravi način?

- Bukvalno, rodio se u dvorani. Gene sportske ima, to se vidi, moje mišljenje je da je izuzetno talentovan, mogao bi da bude kvalitetan igrač. Normalno, ima težak put, "gura ga tata", ovako-onako... Što se tiče sporta sam sve uradio, mislim da sam u puno mladih igrača video nešto, to vidim i u Davidu, ima taj kvalitet tehnički, što danas mnogima fali. On je metar i 98-9, a 80 kila ima. Trebalo bi malo da bude jači, i onda će to doći na svoje mesto, isplivaće u karijeri.

- Voli sport, počeo je da se bavi odbojkom kad su svi igrali fudbal, samo devojčice odbojku. On je rekao da nije normalno da se ja bavim drugim sportom kad su meni mama i tata odbojkaši. To je njegovo viđenje od malih nogu. I pre nego što ste došli, počeli smo sa pripremama, Mihajlo Mitić, bivši reprezentativac, i David, treniraju sa mnom. Spremamo ih za buduće izazove, videćemo šta će dalje biti.

• Kovač se sam nadovezao ovde pričom o budućim generacijama uopšteno, dajući ohrabrujuću poruku.

- Talenti ne nedostaju, pričaju da posle ove generacije neće biti dobro za srpsku odbojku, ja sam ubeđen da selekcija 1997-8-9 i 2000. godište, ne znam da li će biti prvi, ali sam siguran da će biti u vrhu. Nažalost, ocenjuju ih po tome da nisu imali rezultate u mlađim kategorijama, ali mislim da to nije bilo do njih, nego da su drugi faktori u pitanju. Ali da su talentovani, jesu, izuzetno, nemaju razlog da zavide drugima u tom godištu. Jer to što je neko dobar u mlađim kategorijama, ne znači da će biti kao senior. Da se ne lažemo, moja generacija, pre i posle o mene, Grbići, Miljković, Podraščanin, nismo imali nikakav uspeh u mlađim kategorijama osim posle toga Atanasijevića i Uroša Kovačevića, Jovovića. Olimpijski šampioni nisu imali uspeha u mlađim kategorijama. Ova generacija, 1997. i mlađi, trebalo bi da budu nosioci sledećih 10 godina.

• Koliko se odbojka promenila kao sport u odnosu na, recimo, 1995. godinu?

- Postala je matematika, da se ne lažemo, toliko je zastupljeno to, kod nas nije doduše. Jer program "Datavolej" koji mi koristimo podrazumeva da imaš svog statističara, i prva stvar koju ja tražim kad idem u inostranstvo je da imam svog statističara i kondicionog. Po meni, te dve stvari su najvažnije. Toliko je postalo važno da se studira protivnički igrač, napad, servis, da to pravi danas razliku. Vežbe kao vežbe, na internetu možete videti svašta, ali ne znate kada se i zašto to radi.

- Profil igrača, sve to, teško je, ali najvažnija je dobra studija protivničke ekipe, da bi napravio pravu taktiku i igrao protiv te ekipe. To je dovedeno na jedan mnogo viši nivo, svakim danom se usavršava. Kod nas to mnogi klubovi nemaju jer samo taj program košta 5.000 evra. Treba imati posebnog statističara koji se obuči za to, treba apdejtovati taj program svake godine i učenje rada na tome nije jednostavno. Postoji puno faktora gde još kaskamo, a samo studiranje utakmice kod nas predstavlja problem. Dva ili tri kluba koja imaju to, to ne znači ništa.

• Koliko je teško raditi na tome na Evropskom prvenstvu, kada imate dan-dva do meča, a valja prostudirati poslednje dve-tri utakmice, da li su te noći neprospavane za štab?

- To je najteža stvar, kada je turnirski sistem u pitanju. Kad su mečevi dan za danom, mnogo je teško, treba naći pravu meru, da nađe pravo vreme da se igračima to predoči. Uvek radimo dva sastanka, normalno, za vreme utakmica se to ponavlja. Normalno, treba znati kad šta reći, ne dati previše informacija, jer onda dolazi do konfuzije. Ali, trudimo se da imamo sve informacije.

- Kako turnir odmiče, imamo sve konkretnije informacije. Problem je početak takmičenja, mnogi igraju u kombinovanim sastavima, mnogo toga kriju, da ne bi sve moglo da im se pročita. Kako takmičenje odmiče, lakše je, ali ima malo vremena za studiranje. Zato naši statističari i mi treneri ne spavamo za vreme velikog takmičenja, moramo da budemo spremni za sve detalje. Moramo igračima dati prave informacije, a ne smemo biti banalni, jer ako igrač oseti da nisi spreman, odmah padaš u njegovim očima i onda je teže sarađivati, doći do toga da ti veruje. To poverenje kad se dobije, onda je lakše doći do te komunikacije.

• Koliko je u finalu Evropskog prvenstva bila od pomoći činjenica da ste trenirali Slovence i znate ih "u dušu"?

- Slovenija je bila dobra, posle meča sa njima, Andrej Urnaut, Vinčić i njihovi glavni igrači su došli i rekli, "ovo nije normalno", svaka lopta im je imala dva bloka. To u našem žargonu znači da je naš srednji bloker dobro čitao protivnika i njegovu igru, uvek je uspeo da stigne tamo gde je Vinčić dizao loptu. To je velika stvar, ali pre meča, milijardu stvari je prolazilo kroz glavu, "neću valjda sada da izgubim od Slovenije, majke ti". Trenirao sam ih, pa da izgubim od njih... Oni su dobra reprezentacija, kvalitetetni pojedinci i na neki način su nas podsećali na nas 1995. godine.

- Nedostatke su imali kao mi, ali i mnogo dobrih stvari. Dok sam ih vodio, poremetilo nas je puno neigranje Svetske lige, drugu grupu Svetske lige smo imali, i onda kad smo je osvojili, bilo je "puj pike" ne važi, pravimo novo takmičenje. Ubacili su Nemačku iz treće lige, Kinu, Japan, sve ekipe koje smo mi pobeđivali, zbog gledanosti, a jednu malu Sloveniju su stavili sa strane. I onda je bilo teško raditi, igrači su izgubili motiv, ali su posle na Evropskom kad su bili domaćini igrali odlično, izbacili su Poljake i Ruse, napravili su sjajan rezultat i atmosferu, jer igrati pred 15.000 ljudi u Stožicama daje krila. Videlo se da igraju mnogo dobru odbojku.

Isplakao sam sa se Ivanom Miljkovićem jer završava karijeru, onda sam hteo da ga "udarim" jer se predomislio

• Ivan Miljković je pod Vašim vođstvom osvojio poslednju titulu i oprostio se na veličanstven način od odbojke. U kakvom sećanju je ostala ta saradnja iz Turske, naročito zbog činjenice da je Ivan igrao u 38. godini kao da je u najboljim danima zenita karijere?

- Velika je povezanost Ivana Miljkovića i mene, kad pogledamo fotografije, on je uvek blizu mene ili ja blizu njega, a rođen je 13. 9. 1979, ja 1967. Odlazim iz Lubea, on dolazi tamo, nekako su nam se putevi ukrštali stalno. Imao sam priliku da radim s njim poslednje sezone u Halkbanki, nisu igrali dobru odbojku i bili su osmi, trenera su menjali posle mog otkaza u Peruđi, kada sam mesec dana bio bez posla. Onda me zove Halkbanka, dolazim tamo, u kratkom periodu se sve menja. Ivan je rekao da nije verovao da neko može da promeni igrača u 37. ili 38. godini. Rekao je da bi za mene išao glavom kroz zid, opet smo napravili dobru atmosferu, došao je  Dejan Vinčić, tehničar slovenačke reprezentacije...

- Ta homogenost i psihologija su doveli da posle 12 dana igramo finale Turskog kupa, pobedimo prvog, drugog, ali nismo mogli i Fenerbahče, jer su neki igrači bili povređeni iz šestorke. Tamo igraju F8, četiri utakmice su naporne bez izmena, ali korak po korak, igrali smo sjajno i na kraju smo osvojili prvenstvo Turske.

- Ivan Miljković plače, završava. "Bobo kraj, Bobo kraj"... Ja ne mogu da javim kući da sam prvak koliko suza suzu stiže. Toliko mi je bilo teško, jedan Ivan Miljković završava karijeru. To me je toliko pogodilo da to nije bilo normalno, on odlazi u penziju kao prvak, što i jeste, poslednjih 20 godina najbolji igrač sveta. Velika stvar, baš sam bio ponosan što sam ja trener u tom trenutku. Ali posle 2 dana, Ivan dođe "pa vidi, znaš nešto, mogao bih ja još da igram". Ja mu kažem, "slušaj majstore, ja ću da te udarim kolima, brate, nećeš da igraš, izgubio sam pet godina života plačući sa tobom, sad ti hoćeš da igraš još, ne možeš". Tako je Ivan završio u velikom stilu karijeru, stvarno veliku karijeru.

Poljaci su mi ponudili sve što se poželeti može, ali sam ih odbio jer nemam svoj štab

• Sa toliko uspeha u trenerskoj karijeri, da li sada može da se kaže kako imate luksuz da birate ponude i odbijate unosne ako Vam i neka sitnica ne odgovara?

- Vi se borite da dođete negde na vrh, problem je taj što morate da se dokazujete svaki dan, kao sportista, trener, posle dve izgubljene, vi ste bivši. Ne postoji program, planiranje, nego danas je važno šta napravite u tom trenutku. Došao sam do nekog nivoa zahvaljujući dobrim igračima prvo, individualnih priznanja. Došao sam do toga da veliki klubovi pričaju o tome da bi možda hteli Kovača za trenera, ali kad dođete do tog nivoa, ne možete da prihvatate sve.

- Mislim, možete, ja imam pozive da idem u određene klubove, ali opet, to je polazak od nule, da li ću imati sreće, da li se sve kockice poklope, ako ne uspete, odmah ide "eh, slučajnost". Iako ta slučajnost traje 12 godina do sada, ako ne uspete, uvek će biti "slučajno". Znači, treba pažljivo praviti korake. Da li pravite korak da imate mladu ekipu i praviti igrače, da li uzimati dobru ekipu i juriti rezultat. Ja sada volim da imam dobru ekipu i da se borim za trofej. Desilo se da odem u Belgorod, u tom trenutku Muzerski, Grankin, Petrić, Perin, znači četvorica vrhunskih igrača, dodaš još dvojicu i možeš da igraš protiv Zenit Kazanja, koji je neprikosnoven u evropskoj odbojci.

• Dolazak u ruski klub doneo je veliki udarac ambicijama Kovača.

- Odlazim tamo, predsednik kluba, bivši trener, gospodin Šipurin, proda mi sve igrače. Ostanu samo Petrić i Perin. Pitam ga, izvinite gospodine, ali zašto ste vi mene uzeli? "Ne, mi imamo mlade igrače." Ja vas razumem, ali ja sam došao da se borim da budem prvak Rusije. Da li ću biti, ne znam, ali hoću da budem prvak Rusije. Sa ovim mladim igračima, ja to ne mogu. Rekao je da ćemo imati najbolje uslove za rad, mi i jesmo osvojili Čelendž kup, koji je treće po kvalitetu evropsko takmičenje, ali nismo imali dobru ekipu.

- U prvenstvu smo imali pobedu na strani protiv treće ekipe sveta, Fakela, pa se sve promeni, a kad sam sledeće godine dobio ponudu iz Rusije, rekao sam "ne dolazi u obzir". U tom trenutku, normalno, sad verovatno da bih prihvatio. Ali u tom trenutku, nije bilo šanse. Ove godine, Jastrževbski mi je ponudio ugovor i produžetak saradnje posle pobede nad Zaksom, koja je prvak Poljske, i nad Zenitom iz Kazanja. Uslovi, fenomenalni. Od rezidencije od 5 pet zvezdica, novog automobila, dvorane prelepe, samo za odbojku, medicinskog stafa, dobre ekipe, rekao sam da neću. Zašto? Stručni štab koji sam ja tamo zatekao, nije moj. Nisam im "legao", i sad oni ostaju jer imaju ugovor, a ja se osećam kao stranac tamo.

- Sad vidite, korona, ne menjaju vrhunski klubovi trenere jer nisu imali neuspeh, svi daju drugu šansu trenerima zbog korone, i ja odbijam vrhunski klub, jer se ne osećam dobro. Da li je pametno, ne znam, ali se osećam tako i tako sam uradio. Pomoćnik radi sa statističarem i pomoćnim trenerom u reprezentaciji Australije. Poljaci su zapravo, ali rade u Australiji. Ja sam višak, koliko god sam otvoren za saradnju, tamo gde mogu, vodim saradnike, ali se često desi da ne može. Imaju svoje, kažu da hoće da neko uči pored nas, i onda ne možete. Onda mi ne treba da kući dođem nervozan, da se ne osećam dobro, da na utakmici budem sam. Vreme će pokazati da li sam uradio dobru stvar, ali zbog tog biranja nemam klub.

• Ima li novog kluba na vidiku?

- Zainteresovan je bio Zenit Kazanj, oni su Verbova, velikog igrača koji je radio kao trener, smenili. Taj predsednik je nazvao i rekao "hoću Kovača", pobedio me je sa duplo slabijom ekipom u Ligi šampiona, sa Srbijom je prvak Evrope. Ali moram da razmotrim neke situacije, jer imam velikog trenera Alekna kao savetnika, ako on neće jer ima zdravstvenih problema, onda ću Kovača. Alekno, da ne bi izgubio veliki novac, rekao je da se vraća, pa sam izgubio priliku da radim u tako velikom klubu. Imam interesovanja manjih, čuo sam da su na Sportklubu rekli da sam možda trener Olimpijakosa, oni su veliko ime u sportu, ali u odbojci baš nisu sjajni trenutno. Ne znam da li je baš dobro jer nemam posao, pa da radim, ili da sačekam nešto, pa da imam bolje ponude u jednom trenu. Ova situacija ne daje pravo da razmišljamo daleko, samo danas do sutra. Koronu niko ne zna da opiše, ne znam šta se dešava, zato uživam ovde, na Srebrnom jezeru.

• Poznato je da postoji suma od 50.000 evra koju klubovi plaćaju kao obeštećenje Savezu u kom radite kao selektor?

- U Italiji je to pravilo, da li su sad klubovi radili i plaćali 50.000 evra, za obeštećenje za jednog trenera koji vodi reprezentaciju i klub... Imamo slučaj sa Andreom Đanijem, imamo Peruđu sa Hejnenom i Milanom gde je Pjaca trener. Ti klubovi moraju da plate federaciji 50.000. Ja sam na neki način sebi zatvorio vrata većini italijanskih klubova, preuzimanjem naše reprezentacije, jer mnogi nemaju 50.000 evra da daju Savezu, plus da plate trenera. Tako da, to je nezgodna situacija, sa druge strane razmišljam - ako neko vredi, treba da ga platiš. To je moje viđenje.

Selektor bez ugovora: Za svoje ljude se borim kao lav, za sebe sam previše "mekan"

• Deluje pomalo neverovatno da ste napravili ugovor na samo dva ciklusa takmičenja (EP i kvalifikacije), iako se sa uspesima i renomeom očekivalo da Vas Savez veže i napravi dugogodišnju saradnju?

- Svi predsednici hoće da prođu što bolje, da se razumemo. Da se ne lažemo, ja ugovor sa našom reprezentacijom nemam. Naš dogovor je bio da radimo do kvalifikacija za Olimpijske igre. Posle toga smo seli i rekli da hoćemo da nastavimo zajedno. Ali smo rekli, ja na papiru nemam ništa. Oni sutra mogu da kažu "doviđenja" ako im nešto ne odgovara. Što se tiče toga, nikad nisam bio dobar za sebe, da pregovaram. Za saradnike i ljude oko mene se borim kao lav, ali sa sebe sam bio mekan što se tiče toga. Sa Savezom našim imam načelni dogovor, ali bez ugovora. I poslednje okupljanje je zasnovano na našem dogovoru. Garantujem da trener u našoj reprezentaciji ne bi mogao da bude trener samo u reprezentaciji, nego bi morao da traži i ugovor sa strane. Jer finansijska strana nije baš jača.

• Postoji li naznaka da će se taj dogovor ozvaničiti?

- Odnos sa Gajićem i Kneževićem je stvarno dobar, Gaja mi je bio toliko godina trener, kad je otišao prvi put u inostranstvo, išao je sa mnom u Aris. Dogovorili smo se tu, mnogo važnija je reč od potpisa. Situacija je takva, finansijski naš Savez i sportovi u principu ne stoje super. Nismo se ovde ni  ovde dogovarali oko para. Dobro je što država stoji iza nas, ranije se čekalo puno na premije posle osvajanja nečega. Moje iskustvo je da smo izuzetno brzo dobili od države premije za zlato, to je fenomenalna stvar. U principu se trudimo da osvojimo nešto, da bismo dobili premije.

• Možete li napraviti poređenje kada su u pitanju transferi i sume koje se izdvajaju danas za zvezde poput Atanasijevića?

- Bata je produžio ugovor i detalj ne znam, ali znam da je najplaćeniji igrač na svetu Leon, Kubanac sa poljskim pasošem, on košta 1.200.000 evra. Ali on je jedan. Imao je ponudu od Zenita iz Sankt Petersburga. Gazprom im je sponzor i nemaju limit. Tri godine, šest miliona, to mu je bila ponuda, dobio bi dva miliona godišnje, ali on je jedan. Igrači idu u Japan i Kinu, Rusiju, ugovori su veliki, Italiju, ali gledano generalno, 50-ak igrača su plaćeni, ostali imaju mnogo male ugovore. Stvarno moraju mnogo toga da rade da bi na kraju karijere rekli da su dobri prošli.

Kako je Boba upecao tri ptice i zašto će zbog ovog pitanja "nastradati" Profa Radaković

• Posle osvajanja evropskog zlata i dočeka, ostavili ste igrače novinarima uz reči "neka oni pričaju, ja idem na pecanje".

- Kao što možeš da vidiš, mislim da sam uradio bolju stvar, neka oni pričaju, ja uživam ovde na našem moru. Ovde je stvarno prelepo, imamo priliku da sedimo u čamcu i da vam pokažem tu lepotu. Volim da sam ovde, nemam puno vremena, ali eto, u nečem lošem ima dobrog, pa zbog korone imam priliku da budem mnogo više kod kuće i da budemo malo socijalno izolovani.

• Koliko Vam teško pada odsustvo i koliko iščekujete povratak ovde kada "pritisnu" klupske ili reprezentativne obaveze?

- Kad su klub i reprezentacija tu, nema vremena za  dolazak ovde. Pošto imam hotel ovde na Srebrnom jezeru, normalno je da dan-dva, tri ili pet iskoristim da dođem kući. Onda idemo na pecanje, to je divna stvar. Svi kažu da smiruje, ali ja se iznerviram i kad ne upecam ništa, i adrenalin, i sve živo... Ono što ne volim, to je da pecam u društvu, jer onda pričamo nešto o odbojci, ili ti daju savete kako treba da pecaš. Ni jedno ni drugo ne volim, volim da idem sam ili nekim pecarošem ko zna šta radi. U poslednje vreme mi je Vlada Trifunović dobar partner, ako ne, onda sam sam i uživam.

• Pecanje je skoro urođena strast svakom meštaninu ovde?

- Jeste, u jednom trenutku, nažalost, morao sam da odem sa 15 godina, ali već 19-20 godina imam ovaj hotelčić. Dobio sam ga od opštine Veliko Gradište za osvajanje prve medalje iz Atlante. Kad je bila situacija, da li da napravim vikendicu na Srebrnom jezeru, ali već jedna kafana, druga kafana pored mene, pa bi bilo malo glupo da ja sedim u dvorištu, a ovi jedu pljeskavice levo i desno. Onda sam odlučio da napravim lepo i korisno, napravio sam sobe za izdavanje, Italijani su platili, pa se zove Vila Lago (jezero na italijanskom). Lep gest opštine, mnogo bogatije opštine su davale flaše rakije, 25 godina stare, i danas sećam da je to dobio Tanasković od Lučana, Budva je Goranu Vujeviću dala sliku, Batez je od Bijelog Polja dobio Juga, braća Grbić su dobili brvnare na Tisi... Eto, i ja sam dobio nešto izuzetno lepo i sada naročito vredno, jer se Srebrno jezero izgradilo i postalo turistička atrakcija.

• Profa Radaković nas je zamolio da postavimo ovo pitanje - da li ste bolji u pecanju ptica nego ribe?

- Auuu, provokacija, nažalost, dešava se. Osim što sam upecao dva galeba, najnoviji ulov je baš ovde iza vas, čaplja. Bacio sam u vis, a ona je proletela tamo i obmotalo joj se oko nogu, pala je, a u tom trenutku jedno 3 ekskurzije prolaze ovde i pola Jezera se šeta, a ja vučem i ona se dere. Normalno, ne možete tek tako da odsečete taj konac, bila je borba da joj sačuvate život. Poznanici su se, pošto je ona to otkinula i pobegla u trsku, odvezli do nje, ja sam dao meredov da je uhvatimo... Pecaroš koji je upecao tri ptice! To nema nigde, verovatno je za Ginisov rekord, dešava se. A Profa će da plati za ova pitanja.

• Najveći ulov?

- Ništa specijalno, ovde se lovi smuđ i verovatno mnogo dobro radi kad ja upecam smuđa. U poslednjih 10-15 dana sam postao majstor. Ali neki prijatelji koji su strastveni ribolovci kažu da to verovatno peca oprema moja smuđa, a ne ja. Stvarno, sad u poslednje vreme sam se dobro "ogrebao" za ulov velikog smuđa. Mislim da su za reku to pristojni ulovi, najvažnije je da to volim i da sam uporan, pa makar od 17h do 23h ne ulovio ništa. Ali ne prestajem i sledeći zabac možda bude nešto interesantno. Upornost je vrlina, to me karakteriše ceo život, eto tako je sada i u ovom hobiju koji volim. U principu, ovde je sve prelepo, volim da sam ovde.

• Ribolovačke laži, izbace li iz takta?

- Ono, "oko ovoliko"? Nije, nije, ne volim da preuveličavam. Igrom slučaja sam kupio nešto za prihvat ribe, i kad god podignem, vidim koliko je teško i znam koliki je ulov, ako ga bude. Ali šta je zanimljivo? Kad pitaš nekog jesi li upecao nešto, pa kaže "jao, bilo je super", onda te odvede na pecanje i ne uhvatiš ništa, i onda kao "eto vidiš, danas ne radi"!

(B. Vinulović)