Jedan od najvećih sportista sveta konačno priznao da se bori sa ozbiljnom bolešću

Majkl Felps posle završetka karijere ima dosta problema

Majkl Felps je najbolji plivač svih vremena, ali je i on samo čovek koji ima razne probleme. Posle završetka karijere gde je znao samo za trening, odmor, oporavak, on sada u višku slobodnog vremena shvata da je duhovno neispunjen i da jednostavno ima depresivne i anksiozne faze.

On je u intervjuu za ESPN otvoreno govorio o problemima i unutrašnjim demonima protiv kojih pliva iz dana u dan.

- Kako si? Koliko puta čujemo to pitanje svakog dana i koliko puta odgovorimo s "dobro" i nastavimo dalje, a koliko često zaista priznamo istinu, sebi i drugima? Znate kako sam ja? Recimo to ovako: još uvek dišem, počeo je Felps.

Felps je prvi put javno progovorio o problemima uoči Olimpihskih igara u Riju 2016. godine i danas kaže kako je to skinulo ogromni teret s njega i olakšalo mu život.

- Nije bilo lako priznati da nisam savršen. Ali mi je olakšalo život i želim da i dalje o tome otvoreno pričam jer hoću da ljudi koji se bore s istim stvarima shvate da nisu sami. Svi koji se bore s ovim jako dobro znaju da to nikad ne prestaje. Imaš dobre i imaš loše dane, ali nema ciljne linije u ovoj trci.

I baš zbog toga je toliko teško.

- Dao sam toliko intervjua nakon Rija i priča je u osnovi bila ista: "Felps je otvoreno progovorio o depresiji, potražio stručnu pomoć, osvojio zlato na svojim poslednjim Igrama i sad je sve bolje". Voleo bih da je to istina. Voleo bih da je tako jednostavno. Ali istina je - ja nikad neću biti "izlečen". Ovo nikada neće nestati i ja to moram prihvatiti. I da, puno je lakše to reći nego uraditi.

Univerzalna terapija za ovu bolest ne postoji, a Felps je pronašao recept koji mu pomaže da kroz sve lakše prođe.

- Svakog dana barem sati i po vežbam i to je prva stvar koju radim. Budim se između 5.15 i 7 i ne treba mi alarm. Naravno da ima dana kad mi se to ne radi, ali se i tada nateram jer znam da je to bitno za moje duševno zdravlje jednako kao i za fizičko. Ako propustim samo jedan dan, to je katastrofa. Tada uđem u negativan obrazac razmišljanja i kada se to dogodi, jedini mogu to da zaustavim. A obično se to ne događa brzo. Kao da kažnjavam sam sebe. Takođe, ručak svakog dana mora biti u 17 sati, to je moja odgovornost, obožavam da kuvam, a na neki način mi i pomaže.

Nekad je bilo lakše, da pronađe izlaz iz takve situacije.

- Dok sam plivao, bazen je bio moj beg. Iskoristio bih svu ljutnju koja je postojala u meni i pretvorio je u motivaciju. Ali sad tog bega više nema i naučio sam da je u tim situacijama važno napraviti korak nazad. Duboko udahnuti i zapitati se odakle dolaze ti osjećaji, zašto sam tako ljut. To je ono što sam naučio tokom liječenja. Ali kada si u tom raspoloženju ne želiš uvek da uradiš ono što je dobro.

(Telegraf.rs)