Svaki uspešan sportski savez je uspešan na svoj način, a svaki neuspešan liči jedan na drugi

Nova kolumna Dr Nenada Dikića u vezi sa radom sportskih saveza

Iako je ovo parafraza čuvene Tolstojeve rečenice koja verovatno nije primerena za poređenje rada sportskih saveza, potvrđuje da samo entuzijazmom i vrednim radom može da se postigne uspeh.

Priliku da sagledam to imao prošle nedelje posmatrajući rad dvojce trudbenika Ragbi 13 federacije Srbije na Rizman kupu u Ubu.

Preporučujemo

Jovan Vujošević, sada već dugogodišnji direktor Ragbi lige za Centralnu Evropu, bio je organizator, vozač, delegat, ali takođe nije imao problem da nepripremljen teren obeleži krep trakom.

Ništa manje nije bio zauzet ni Vlada Kikanović, koji osim što je generalni sekretar, je dovezao deo igrača, brinuo gde da se presvuku, rešavao problem organizacije, ali i utrčao na teren kada je trebalo ukazati pomoć povređenom igraču.

I tu dolazimo do suštine, za uspešan savez morate da imate bar dvojcu ljudi koji vole ono što rade i rešavaju problem u hodu. Na njima i verovatno nekolicini entuzijasta počiva liga koja ima preko 30 članova, koja ima i podmladak, gde se devojčice i dečaci takmiče zajedno u mlađim selekcijama (što je verovatno jedinstven slučaj) i gde su svi sportisti tu zato što vole ragbi, jer para nema.

Međutim, gledao sam male ragbiste koji se presvlače na livadi, zagrevaju bez trenera, devojčice koje su linijske sudije, plaćenog doktora koji sedi i gleda utakmicu ali ne pruža prvu pomoć, igrače koji ostaju bez daha jer nisu utrenirani, a neki i povraćaju i opet se podsetio da energiju onih koji rade treba poštovati. Kada se već odlučite da budete u nekom sportu onda bar budite iskreni prema sebi i njima i pripremite se da učestvujete.

Kompleks na Ubu je relativno velik i lep za tako mali gradić, što kaže australijski trener ragbi Crvene Zvezde – „very nice village this Ub“. Neverovatno da su svlačionice i toaleti neuredni iako postoje.

Lokalni organizator bi morao da se postara za to, isto kao i da teren bude obeležen. Treba podržati svu tu decu koja su došla da gledaju i igraju ragbi. Igrači osim što vole dinamiku, brzinu i snagu ragbija, morali bi da se potrude da sve to osobine poseduju i da ne ostaju bez daha nakon kratkog sprinta.

Moj kolega, cenjeni doktor iz Uba, ne bi trebalo da dođe na utakmicu nepripremljen i pri tom ne mislim samo na lekarsku torbu, već i osnovno znanje sportske medicine.

Možda bi svima mogle da budu primer dve devojčice (17 i 19 godina) koje su položile za sude u ragbiju, spremile se i pošteno odradile svoj posao. Mogao sam da pomenem i edukaciju trenera, ali nije cilj da ukažem na sve šta treba popraviti, već da shvatimo da uspešan savez ne može da počiva na nekolicini entuzijasta, već da svi zainteresovani moraju da se uključe i daju sebi pravo da uče i budu spremni za ono što rade.

Ovako, Jovanu i Vladi kada se dosadi mogu da pređu u bilo koji drugi savez i uspešno će ga voditi kao i ragbi, ali šta će onda biti sa svima koji vole ragbi.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)