Život piše drame: Posle udesa je ostala invalid, a danas je svetska prvakinja

Težak put od očaja do zlatnog sjaja

Manasi Joši je tek započela karijeru softverskog inženjera kada se uobičajeni odlazak na posao pretvorio u veliku tragediju. Iza nje su dani puni bola i užasa, ali je nesreća ipak donela veliki preokret u njenom životu.

Nesreća se dogodila jednog decembarskog jutra 2011. godine. Manasi je kao i svakog jutra motociklom otišla na posao u firmu gde se prvi put zaposlila kao softverski inženjer. Kuća u kojoj je živela sa roditeljima nalazi se u Mumbaju, na samo nekoliko kilometara od njenog radnog mesta.

Preporučujemo

Posle 10 minuta vožnje dogodila se teška nesreća. Šleper koji se kretao u suprotnom smeru prešao je preko njene noge.

- Bila sam svesna situacije. Odmah sam sela i skinula kacigu. Znala sam da su povrede teške - seća se Manasi kobnog dana.

Ljudi su se brzo stvorili kraj nje, ali niko nije znao kako da pomogne.

- Indijci su human narod, ali u kritičnim situacijama nisu naročito vešti - kaže Manasi uz šaljiv osmeh.

Policajci su odlučili da Manasi stave na nosila i odvedu je u obližnju bolnicu. Tamo nije bilo uslova za saniranje teških povreda ruke i leve noge koja je bila smrskana. U bolnici nije čak bilo ni hirurga koji bi obavio operaciju.

- Bila sam frustrirana, jer sam izgubila mnogo krvi i vremena čekajući da mi se ukaže pomoć - kaže Manasi.

Vozilo Hitne pomoći koje je trebalo da odveze Manasi u bolju ustanovu došlo je tek posle dva sata. Auto je bio u jezivom stanju, a vožnja do bolnice produbljivala je agoniju u kojoj se nalazila Manasi. Saniranje povreda počelo je tek u 17.30 istog dana, čak devet časova posle nesreće.

Lekari su uspeli da joj spasu nogu. Imala je nekoliko operacija u razmaku od desetak dana. Ipak, pojavila se gangrena i na kraju lekari nisu imali izbora. Odlučili su da joj amputiraju nogu.

Život pre nesreće

Manasi je odrasla u porodici gde je obrazovanje prioritet. Njen otac je naučni radnik zaposlen u državnom centru za atomska istraživanja. Deci je stalno govorio da postave najviše akademske ciljeve. Manasi je uspešno završila svoje studije i postala softverski inženjer. Pored učenja, učestvovala je u mnogim dodatnim aktivnostima.

- Igrala sam fudbal, košarku i odbojku. Takođe, bavila sam se muzikom, jer su roditelji uvek govorili da dani moraju biti ispunjeni zanimljivim aktivnostima - objašnjava Manasi.

Najviše je volela badminton, a prvi trener bio je njen otac. On je naučio Manasi kako da drži reket i izvodi udarce.

Posle teške povrede, vratila se svojoj velikoj ljubavi.

Rođena šampionka

Manasi je u avgustu prošle godine ispisala istoriju badmintona. Uprkos povredi radila je naporno i postala je član para-badminton reprezentacije Indije sa kojom je učestvovala u završnici svetskih prvenstava.

U finalu Svetskog šampionata nastupila je protiv sunarotkinje Parul Parme. Nikada do tada nije trijumfovala protiv nje, ali je ovaj meč bio poseban.

- Dobro sam se osećala na terenu. Bila sam veoma brza i ruka me slušala. Sve je izgledalo besprekorno - priseća se Manasi.

Meč je protekao u znaku potpune dominacije Manasi, a tokom poslednjeg seta osvojila je 13 vezanih poena. San se pretvorio u stvarnost, a devojka iz Mumbaja postala je svetska prvakinja.

Druga strana medalje

Manasi se dobro seća dana posle nesreće. Kaže da su joj prijatelji pomogli u teškim trenucima, jer nisu dozvolili da se oseća usamljeno. Njena bolnička soba postala je omiljeno mesto za druženje, a sprijateljila se i sa medicinskim osobljem.

- Nisam znala da mi se nešto strašno događa u životu. Najteže je bilo kada sam došla kući, pogledala se u ogledalo i shvatila da sam izgubila deo tela. Dan kasnije sam rekla sebi da je to samo ožiljak - navodi Manasi.

Badminton je bio deo oporavka i navikavanja na protezu. Posle nekoliko treninga pokazala je veštinu i talenat. Tokom treninga videla je momka koji se bavi para-padmintonom. Usledio je poziv da pristupi nacionalnom timu, a potom i zvanični prijem u reprezentaciju.

Prvi turnir na kojem je učestvovala održan je u Španiji. Nije pobedila, ali je osetila snažnu motivaciju da nastavi sa sportom. Upoznala je ljude koji igraju sjajno uprkos teškom hendikepu.

- Bili su ljubazni i velikodušni. Čak su se i zahvalili što sam odlučila da im se pridružim. To je zapravo jedan od razloga zbog kojih je para-badminton postao moja profesija - objašnjava Manasi.

Pulelea Gopičand je snažno je uticao na njenu karijeru. Reč je o čoveku koji je posle šampionske karijere otišao u trenerske vode. Njegova akademija iznedrila je nove svetske asove. Manasi je tada radila u banci. Posle susreta sa Gopičandom, napustila je kancelariju i čvrsto zgrabila reket.

- Izgledala je veoma hrabro. Čuo sam njenu priču i inspirativno je delovala na mene. Ozbiljno sam shvatio njenu ambiciju da profesionalno igra badminton - navodi Gopičand za BBC.

Treniranje parasportiste bio je izazov za bivšeg šampiona. Trening je vodio na jednoj nozi, jer je želeo da shvati kako Manasi doživljava igru. Zajedno sa stručnim štabom napravio je plan koji je pomogao Manasi da se popne do velikih visina.

Velika popularnost

Pobeda na Svetskom šampionatu u Bazelu učinila je Manasi popularnom u čitavoj zemlji.

- Mnogo toga se promenilo. Ljudi me prepoznaju i prilaze kada me sretnu na ulici - kaže Manasi i dodaje da izlazi u susret navijačima koji žele da se fotografišu sa njom.

- Vest o pobedi u Bazelu odjeknula je na socijalnim mrežama. Deca iz njene zgrade napravila su poster sa mojim likom i zalepila ga na naša ulazna vrata. Obradovala sam se i postavila poster na vrata svoje spavaće sobe - kaže Manasi.

Pored postera, Manasi čuva sve medalje osvojene na velikim takmičenjima. Količina čestica plemenitih metala se razlikuje, pa odličja prilikom kontakta stvaraju drugačiji zvuk. Taj zvuk je poznat parasportistima, jer osobe sa oštećenim vidom tako prepoznaju osvojenu medalju.

- Sviđa mi se inkluzivni dizajn medalja i to je obeležje društva u kojem želim da živim - navodi Manasi.

Njen naredni cilj je plasman na Paraolimpijske igre u Tokiju 2020. godine.

N.N.