Priča o čoveku po kojem je trofej Superboula dobio ime: Ko je bio Vins Lombardi?

Svaki ljubitelj američkog fudbala dobro zna njegovo ime

Postoji ime koje kod ljubitelja američkog fudbala odjekuje generacijama. Posle nedeljnog Superboula u kojem će se sastati Kanzas Siti „Čifsi“ i San Francisko „49nersi“, jedna od ekipa podići će njegov pehar.

Trofej Vinsa Lombardija.

Preporučujemo

Lombardi je kao trener bio petostruki osvajač Nacionalne fudbalske Lige, ikona ove igre koja se slavi i pola veka nakon smrti.

Legenda govori o čoveku koji je inspirisao mnoge igrače tokom trenerske karijere. Čoveku koji je preuzeo beznadežnu ekipu Grin Bej „Pekersa“ i osvojio pet titula između 1961. i 1967. godine.

Ali, pored velikih sportskih uspeha, iza sebe je ostavio i nasleđe koje se ne tiče isključivo sporta – u borbi protiv diskriminacije, borbi za jednakost i rušenje rasnih barijera.

Možda mu je bilo suđeno da podučava

Rođen je 1913. godine u Njujorku, kao sin italijanskog mesara, i dugo nije znao kojim će putem krenuti. Škola prava i svet finansija nisu ga ispunjavali. Lombardi se do 26. godine bavio fudbalom, ali je prekinuo karijeru u potrazi sa srećnijim poslom. Umesto da on nađe posao, posao je pronašao njega - ponuda starog saigrača da postane pomoćni trener u jednoj srednjoj školi, zapalila je varnicu.

- Jednom kada se prilika ukazala, znao je da treba da je prihvati. Voleo je da podučava i trenira druge - govori njegov sin Vins Lombardi mlađi za „BBC“.

Lombardi je prekinuo sopstveni medeni mesec kako bi stigao na početak pripema u srednjoj školi. Već tada bilo je posađeno seme njegovog karakterističnog stila treniranja koji je podrazumevao stroga pravila poput zabrane kasnih izlazaka. Ovaj stil treniranja kasnije su usvojili i mnogi drugi treneri.

- Ni kod kuće nije bilo drugačije. Imao je dve osobine koje su za trenera jako važne. Bio je perfekcionista i bio je vrlo temperamentan - priseća se njegov sin.

Posedovao je sposobnost da iz svojih igrača izvuče ono najbolje. To se odlično videlo dok je trenirao ekipu srednje škole „St Cecilia“ sa kojim je sakupio 32 uzastopne pobede, a posebno kada je vodio košarkaški tim do pehara, iako nije mnogo znao o ovom sportu.

Lombardijeva sve bolja reputacija dovela ga je na klupu Njujork „Džajntsa“ 1954. godine, a pet godina kasnije, kada je imao 45, postao je trener Grin Beja. Za rođenog Njujorčanina, odluka da se preseli sa porodicom u Viskonsin 1.000 milja dalje bila je vrlo smela. Tim Grin Beja bio je potpuno razbijen i nalazio se u najgoroj sezoni u svojoj istoriji. Lombardi je instisitrao na tome da „Pekersi“ igraju onako kako on želi, i već u prvoj sezoni proglašen je za trenera godine! Najgoru ekipu u ligi potpuno je preobrazio.

Lombardi je jednom prilikom rekao da je vrhunske nivoe moguće dostići težeći ka savršenstvu. Tražio je od svojih igrača maksimalnu posvećenost. Jednom prilikom se posle pogrešnog bloka Džerija Kramera izvikao na njega, ali se posle treninga pojavio u svlačionici i rekao mu da će jednoga da biti najbolji čuvar u ligi.

- Od tog trenutka verovao je u mene, a ako on veruje u mene, i ja sam mogao da verujem sam u sebe – priseća se Kramer.

Trofeji

U drugoj sezoni Lombardija 1960. godine, „Pekersi“ su stgili do finala konferencije, ali su poraženi od Filadelfije. Lombardi se zakleo da je to poslednji put da uzgubi neku utakmicu za trofej. Tako je i bilo.

Vodio je Grin Bej do njihove prve titule 1961. godine, a zatim do još jedne titule, naredne godine. Sledeće dve sezone morao je da posmatra kako pehar osvajaju neki drugi klubovi, ali 1965. Grin Bej je pobedio branioca titule Klivlend „Braunse“, a godinu nakon toga pobedio je Kanzas Siti i ušao prvi put u Super Boul.

Grin Bej je tada osvojio tri uzastopne titule. Titula 1967. bila je Lombardijeva peta i poslednja NFL titula, jer se povukao sa pozicije trenera kako bi postao generalni menadžer tima.

Za mnoge, trofeji su samo deo priče, a Lombardi je bio mnogo više

Njegovi sportski uspesi došli su u vreme rasnih podela društva, kada prema zakonima nekih južnih država crni igrači nisu smeli da odsedaju u istim hotelima kao beli igrači, niti da piju u istim barovima. Lombardi je govorio da sportiste ne vidi ni kao crne, ni kao bele, već kao zelene (boje Grin Bej „Pejkersa“, prim. prev). Zatražio je da se prema svima postupa jednako i odbijao je da dozvoli bilo kakve predrasude.

Restoranima i barovima koji ne prihvataju crne igrače, Lombardi je zabranio pristup na nivou celog tima. Zahtevao je da svi njegovi igrači imaju prikladan smeštaj, i nije se sadržavao ni na jednom mestu koje je zahtevalo bilo kakvo razdvajanje igrača.

Lombardijeva potraga za jednakošču dosezala je dalje od boje kože. Njegov brat Harold bio je homoseksualac, i Lombardi je želeo da u svlačionici stvori atmosferu prihvatanja različitosti. Lombardijevi progresivni stavovi došli su u periodu kada su SAD bile u ratu u Vijetnamu, periodu nasilnih protesta u samoj Americi.

Nažalost, njegov život bio je naglo preknut. Te 1970. godine, dijagnostifikovan mu je agresivni oblik raka debelog creva, a umro je 10 nedelja kasnije u 57. godini.

Prema zvaničnim klupskim novinama Grin Bej „Pekersa“, predsednik SAD Ričard Nikson rekao je na zabavi u Beloj kući da je u vreme kada se činilo da se moralno tkivo zemlje raspada, Lombardi bio čovek koji je insistirao na disciplini i snazi.

Kao priznanje njegovim dostignućima, Lombardi je primljen u „NFL Kuću slavnih“ a Super Boul nagrada preimenovana je u njegovu čast.

(G.S.)