Da li bi trebalo da se zamislimo o budućnosti srpskog vaterpola?

Posle četiri uzastopna zlata, videti Srbiju tek na petom, šestom ili nekom drugom mestu stvara čudan osećaj, ali i predosećaj

Četvorostruki uzastopni prvaci Evrope, vaterpolisti Srbije, nisu uspeli i peti put uzastopno da odbrane trofej. Poraz od Španije u četvrtfinalu znači da naših Delfina neće biti ni na pobedničkom postolju, što je rastužilo naciju.

Osećaj nije loš, jer su nas momci iz bazena podizali na noge više puta nego bilo ko drugi u poslednjih dvadesetak godina.

Samim tim, niko nema pravo da kaže bilo šta loše o njihovom izdanju u Budimpešti. Jasno je da posle milion pobeda, poraz jednom mora da dođe u važnom trenutku, a da to ne bude polufinale ili finale.

- Lopez Pinedo sve brani - upozorili su pred utakmicu sa Španijom srpski vaterpolisti, ali kao da nisu poslušali svoj savet. Ili nisu mogli sve i da su hteli.

Vadili su kestenje iz vatre fantastičnom odbranom u poslednjoj četvrtini, peterci su im "došli glave", a kapiten ove generacije Filip Filipović je poručio medijima da ne osuđuju tim za kiks protiv Furije.

A i zašto bi - Španci u ovom sportu uopšte nisu "boranija" da bi se pored njih neko, pa čak i Delfini, "šetao" kao kroz Knez Mihailovu.

Srbija, koju sponzoriše UNIQA osiguranje, i dalje je kvalitetnija, samo to na jedan dan nije pokazala. I dalje. Što nas dovodi do onog predosećaja...

On i nije baš tako pozitivan i nadam se da je pogrešan. Pitanje je kako će izgledati reprezentativni vaterpolo posle Olimpijskih igara i uopšte narednih godina.

Olimpijske igre u Tokiju su kruna karijere ove zlatne generacije, ko ostaje ako se oproste?

Tokio će biti krešendo i kruna jedne generacije, posle koje će se nekoliko momaka koji i dalje nose kapice verovatno reći da su uradili (i više nego) dovoljno za ovaj grb.

Posle četiri uzastopna zlata i osam godina vladavine na evropskom kontinentu, zlata na Olimpijskim igrama i brda drugih medalja im se apsolutno ništa ne može zameriti.

Generacija osamdesetih ide ka zalasku, a reprezentacija bi mogla ove ili narednih godina da ostane uskraćena za velika imena poput Duška i Gojka Pijetlovića (1985, odnosno 1983. godište), Filipa Filipovića (1987), Milana Aleksića (1986), Branislava Mitrovića (1985).

Jedino je Andrija Prlainović (1987) jasno stavio do znanja da ne namerava još da se povuče, što je dobra vest.

Ima tu mladih lavova poput braće Rašović, Nikole Jakšića, Save Ranđelovića, Dušana Mandića koji su štošta pokazali do sada, ali treba videti ko će im se priključiti.

Ako se pogledaju rezultati mlađih selekcija u poslednjih desetak i nešto više godina, razloga za optimizam ima.

Mlađe generacije reprezentacije Srbije dominiraju u svom uzrastu

Od kada smo samostalna zemlja, mlađe selekcije su na 25 takmičenja uzele osam zlatnih medalja, dakle trećinu.

U vitrinama su im još četiri srebra, a tu je i pet bronzi, dakle dve trećine takmičenja je prošlo sa osvojenim medaljama.

Poslednja, u decembru bila je svetska srebrna u kategoriji do 20 godina, kada su naši mladi igrači poraženi od Grčke sa 6:4.

- Za savez ovo jeste uspeh ali samo da smo bili pametniji i hrabriji u finalu, moglo je i bolje da bude. Za nas koji smo bili tamo ostaje gorak ukus. Bili smo najmlađa ekipa, samo je jedan igrač kapiten Vučinić bio izlazno godište a sedmorica će moći još dve godine da se takmiče među mlađim kategorijama – rekao je tada selektor Uroš Stevanović.

Najbliži prelasku u seniorski pogon je iz te ekipe kapiten Đorđe Vučinić, 1999. godište, koga je Stevanović spomenuo kao izlaznog.

Vučinić je na prvenstvu u Kuvajtu bio deo idealne postave šampionata, a Srbiji je zlato izmaklo u duelu sa protivnikom koji je od starta nametnuo svoj ritam, poveo sa 2:0 i održavao prednost do kraja.

Pavle Gavrilović, koji je svojim odbranama pomogao da se na Svetskom u Kuvajtu pobedi evropski šampion Italija (9:7), ne bi iznenadio ako bi se u doglednom trenutku pojavio na golu seniora.

Obojica, i Vučinić i Gavrilović su igrači Šapca, a većina ostalih momaka iz mlađe reprezentacije čine momci iz Zvezde i Partizana.

Među igračima koji su uzeli srebro u Kuvajtu bio je i, u tom trenutku 16-godišnji Vasilije Martinović.

Nema sumnje da Srbija i kroz koju godinu ima čemu da se nada na velikim takmičenjima, ali ostaje pitanje da li će i koliko biti dominantna, jer je jasno da Delfini, koji su sada zašli u ozbiljnije tridesete godine ne stasavaju baš svakog dana.

Tu je naravno i pitanje na koji će način dolazeći momci da se adaptiraju na seniorski tim. Jer, Grci na primer, u mlađoj konkurenciji osvoje svetsko zlato, dok im seniore mesec i nešto kasnije za poluvreme ispraši Hrvatska u četvrtfinalu EP.

Zbog toga je pred Vaterpolo savezom Srbije ozbiljan zadatak da pokuša, dugoročno gledano, da nadomesti kadrovske gubitke koji će neminovno uslediti.

Problem klupskog vaterpola i bazena u Srbiji, Partizan "na aparatima"

Ono što izaziva najveću bojazan jeste klupski vaterpolo, koji bi trebalo da bude baza za reprezentaciju, a trenutno je na najnižim granama. Partizan, koji je jedan od najvećih klubova Evrope, trenutno grca u dugovima i u ozbiljnom je finansijskom problemu na ivici gašenja. Igrači treniraju u hladnom bazenu dok ljudi u i oko Partizana vode međusobnu borbu za prevlast.

Liga nam je u ozbiljnom problemu, na gotovo amaterskom nivou i ukoliko se sistemski nešto ne preduzme da se problem reši iz korena, imaćemo dugoročno veliki problem i jedan od najtrofejnijih sportova u Srbiji biće na ozbiljnom testu kada je u pitanju njegova budućnost.

Ako se zna da klupski vaterpolo u našoj zemlji, finansijski već dugo peva svoju “labudovu pesmu”, onda taj zadatak nekako zvuči kao nemoguća misija.

Na ljudima iz saveza je da dokažu suprotno i želimo da uspeju u tome.

(M.Ljubisavljević)