Kriza kolektivnog sporta u Srbiji: Vaterpolisti ošamareni, fudbal u kanalu, košarka se davi

Poslednjih meseci češće smo tugovali, nego se radovali rezultatima Srbije u timskim sportovima

Vaterpolisti Srbije poraženi su od Španije sa 10:9 (6:6) posle peteraca u meču četvrtfinala Evropskog prvenstva u Budimpešti i nisu uspeli da po peti put u nizu osvaje zlato, što bi bio svojevrstan rekord, a bio je cilj.

Ovaj poraz utoliko više boli navijače u Srbiji jer je pored košarkaša i 5. mesta na Svetskom prvenstvu, rukometaša, "tradicionalno" loših fudbalera, i odbojkaša koji nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre na turniru u Berlinu, označio i novi poraz srpskog kolektivnog sporta. 

Decenijama unazad sinonim za Srbiju, kao pravnog naslednika Jugoslavije, bila je reč "tim". Bez obzira o kojem sportu je reč, važili smo za "strah i trepet" i težak zalogaj za najbolje selekcije sveta. Ipak, utisak je da se mnogo toga promenilo jer su poslednjih meseci nacionalne selekcije u najvažnijih kolektivnim sportovima proživljavale poraze kojima nema kraja.

Tako, novi "šamar" od Španaca, koji su podmlađene Delfine izbacili i sa Svetskog prvenstva krajem jula prošle godine, i te kako odzvanja i priziva pitanje: Jesmo li mi i dalje toliko dobri i najbolji? Odgovor je, koliko god to bilo teško da priznamo - više NE! A, razloga je mnogo.

Vaterpolo - "crvena lampica" upaljena

Kada je reč o vaterpolu, dovoljno je istaći da na prstima možemo prebrojati zatvorene bazene kojima kao država raspolažemo. Tokom godina, uspeli smo da se "ogrešimo" o najtrofejniji sport i svedemo ga, i pored legendarnih vaterpolista koji u inostranstvu još uvek "haraju" na poluamaterski nivo.

Sa mladima se ne radi planski, stručnjaci uglavnom odlaze " u pečalbu", a problemi hladnih bazena, nerešenog pitanja vlasništva, uslova, sredstava za odlazak na utakmicu, koji se u mnogim država ne postavljaju kao pitanje, nama su glavni problem.

O klubovima ne vredi ni pričati jer smo od nekada jakih Partizana, Bečeja, Crvene zvezde, Radničkog iz Kragujevca, Vojvodine, Šapca, spali na međusobna prepucavanja i borbu "za goli život". O mladima koji će naslediti Pjetlovića, Prlainovića, Filipovića, malo ko brine. A trebalo bi.

Za to vreme, nekada inforiorne zemlje sistemskim radom uspele su da "uhvate korak" i dođu u situaciju da podele po koju lekciju velikanima. Jedan or primera je i velesila Mađarska koja ima svoju vaterpolo Dunav Arenu, koja je dom njihovog nacionalnog sporta i koja je za uslove Taša i Banjice bukvalno "svemirski brod". 

Naravno, dok je "crveni alarm" za budućnost upaljen, reprezentativcima koji su toliko puta obradovali naciju nema šta, i ne bi bilo primereno, da se zameri. Obezbeđen je plasman na Olimpijske igre na kojima bi dobar rezultat potpuno bacio u drugi plan aktuelnu eliminaciju.

Košarkaši - posle SP u Kini, Tokio kao spas?

Dve utakmice, protiv Španije i onda Argentine, na Svetskom prvenstvu u Kini septembra prošle godine srušile su "mit" o nepobedivosti možda i najjačeg okupljenog košarkaškog tima Srbije posle zlata u Indijanapolisu 2002. godine. Sale Đorđević, sada već bivši selektor, imao je na raspolaganju najbolje od najboljih, ali su povrede Teodosića i Milosavljevića, te nepozivanje Kalinića i Nedovića, kao i smrt majke Vase Micića uticali na tek 5. mesto na Mundobasketu.

Pobeda nad "okrnjenim" Drim timom, samo je ublažila bol košarkaški orijentisanih navijača i dala nadu da nešto može da se promeni.

Šok, otrežnjenje, realnost ili nešto treće, tek, činjenica je da je prekinut kontinuitet medalja započet 2014. godine na Svetskom prvenstvu u Španiji. Angažovan je Kokoškov sa samo jednim ciljem - da odvede Orlove do Olimpijskih igara ove godine, i to, preko Beograda koji je, zahvaljujući garancijama države, dobio  domaćinstvo. Velika olakšavajuća okolnost.

Ipak, to je samo trenutno odlaganje brojnih problema, na koje je, između ostalih stručnjaka, ukazao i trofejni trener Svetislav Pešić u intervjuu Žurnalu.

- Kokoškov je bez dileme odličan izbor. Ali, kada govorimo o Srbiji, mene uvek zanima šta posle. Naš cilj je da uvek igramo na Olimpijskim igrama, još ako može da se osvoji neka medalja. Ipak, šta dalje.

- Ko određuje politiku struke, ko pravi model srpskog igrača, ko pravi model i filozofiju igre, napada, odbrane, selekcije. Ko određuje kako se vrši selekcija i kako se radi sa tim igračima, ak onemamo trenere profesionalce. Ni za seniore, a kamli za mlađe selekcije. Angažuju se treneri, sa različitim filozofijama, svaki ima svoj sistem rada i priprema. Ko utvrđuje da li je to dobro? Ljudi koji su za to zaduženi moraju o tome da razmišljaju. Brzo će proći Olimpijske igre. A šta posle toga? Da svake godine menjamo trenere . 

Upravo u njegovoj izjavi leži suština problema, koja je utoliko veća, ako se uzme u obzir i "krah" mlađih košarkaških selekcija i izostanak rezultata na svim prvenstvima odigranim prošle godine. O medaljama je izlišno i govoriti jer smo tokom prošlog leta gubili od nekošarkaških zemalja poput Velike Britanije.

Sjaj i beda srpskog fudbala

Odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiji te 2018. godine i gol koji je u prvom kolu, iz slobodnog udarca, postigao Aleksandar Kolarov u trenutku je raspalio sve najnerealnije navijačke strasti koje su brzo ugašene.

Tako su izjave poput "Dajte Brazil da se igramo", "Možemo barem do osmine finala, a posle se nikad ne zna" i "Izbušićemo Švajcarce kao sir", zamenjene pravdanjima za meč sa Sajdžijama, a nekoliko meseci kasnije usledio je debakl Krstajića protiv Ukrajine, njegova smena, nove afere kojima se ne nazire kraj...

Kada se uzme u obzir da ni mlađe kategorije nisu briljirale, nije teško zaključiti da i u ovom kolektivnom sportu i te kako škripi. Trenutni i kratkoročni "spas" vidi se u Ligi nacija i baražu sa Norveškom i kasnije Škotskom (ako prođemo Norvešku), koji je jedini put Srbije na prvo Evropsko prvenstvo posle 2000. godine.

Rukomet dotakao dno

- Mi se prelako odričemo mnogih, a samo se u Savezu ništa ne menja. Uvek struka plaća cenu neuspeha, a niko nije odgovoran kada je u pitanju vrh same organizacije. U Srbiji je rukomet na 5. ili 6. mestu - rekao je u nedavnom intervjuu za Telegraf nekadašnji selektor Veselin Vuković koji je 2012. godine osvojio srebro na Evropskom prvenstvu u Beograd i tako odveo Srbiju na Olimpijske igre u London.

Tako je i rukomet, na klupskom nivou spao na grane poluamaterizma, sa jedva dva ozbiljna kluba, Vojvodinom i Metaloplastikom koji igraju SEHA Ligu, i ostalima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Sa mlađim kategorijama se ne radi planski, a i interesovanje je sve manje.

Iz godine u godinu, kao posledica, izostaju rezultati na velikim takmičenjima, a za velesilama, koje smo koliko 2012. godine pobeđivali, sve više se ozbiljno zaostaje. Tako ćemo na sledeće veliko takmičenje morati iz pretkvalifikacija.

Odbojka - evropski prvaci i preskakanje Olimpijskih igara

Uzimajući u obzir sve kolektivne sportove, poslednjih meseci "obraz je osvetlala" u najvećoj meri odbojkaška reprezentacija, kako u muškoj tako u ženskoj konkurenciji. Izabranici selektora Bobe Kovača, kao i dame Zorana Terzića, popeli su se na krov Evrope, što je, uzimajući u obzir teške uslove u domaćim prvenstvima, ravno čudu. Ipak, kvalitetno vođenje i veliki broj vrhunskih igrača uticali su na neverovatan uspeh.

Ipak, početak godine, obeležio je kvalifikacioni turnir u Berlinu za odlazak muških selekcija na Olimpijske igre, posle kojeg je samo Francuska uspela da se plasira u Tokio. Nedostatak koncentracije u presudnim momentima, kao i surov sistem takmičenja, u kojem samo jedna selekcija ide dalje, uticali su da ostanemo bez još jedne reprezentacije na najmasovnijem sportskom takmičenju sveta.

Šta dalje?

Srpski kolektivni sport je u velikoj rezultatskoj krizi, a vremena da se stvari stabilizuju i ponovo vrate "u kolosek" je malo. Nedovoljna ulaganja, kaskanje za najboljima , zapostavljanje "srpske škole" i temeljnog rada sa mladima, određivanje jasnog puta kojim se ide u određenom sportu od mlađih selekcija pa do seniora, prelazak na "moderne" tokove koji ne daju rezultat, loši odnosi u savezima, diskutabilna struka, nepozivanje najboljih, samo su neki od razloga "šamara" koje su sa ne mnogo krivice trpeli sportisti, i uz njih navijači.

Utisak je da bi pre svega kod najmlađih moralo da se podigne interesovanje za sport, obezbede, i iskoriste tamo gde ih već ima, uslovi, kod aktuelnih sportista "proguta" sva sujeta i postavi jasan cilj i plan rada, kako bismo ostali "zemlja kolektivnog sporta" i kako ne bismo spali samo na ogromne uspehe "individualaca" Novaka Đokovića, Ivanu Španović, Milicu Mandić, Tijanu Bogdanović i još nekoliko vrhunskih pojedinaca. Ipak smo mi Srbija.

(S.G.)