Igrači nesrećni, a Savez se ne menja: Vuković o propasti srpskog rukometa, Hrvatima, Peruničiću...

Poslednji selektor koji je doneo prvo finale Srbiji posle zlata iz 1986. godine, analizirao je za Telegraf igru Orlova, ukazao na probleme srpskog rukometa i ispričao neispričane priče o legendarnom srebru 2012, dolasku Karabatića u tim Srbije i podsetio se "mržnje" i velike pobede u polufinalu sa Hrvatskom

Za njega kažu da je jedan od najboljih pivotmena sveta svih vremena. Nacionalni dres za njega je, i dok je igrao za Jugoslaviju i dok je vodio Orlove uvek bio "svetinja", a Metaloplastika sa kojom je osvajao Evropu u dva navrata, i koju danas trenira, druga kuća. Veselin Vuković u svojoj kolekciji ima nebrojano mnogo medalja i osvojenih takmičenja, kao i srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 2012. koju Srbija dobro pamti.

Shodno tome, posle tri vezana poraza Srbije od Beorusije, Crne Gore i Hrvatske i ispadanja sa aktuelnog Evropskog prvenstva, trofejni stručnjak, osvajač poslednje medalje našeg rukometa, idealan je sagovornik koji iz svog ugla može da napravi poređenje i da svoje viđenje takmičenja.

- Naravno da pratim prvenstvo. Radim kao trener u Metaloplastici i morate biti u toku šta igrači rade, jer smo i mi u klubu imali kandidate za reprezentaciju. Ja sam bio deo toga i podrška timu uvek postoji, uz taj osećaj patriotizma. Znam kako je momcima posle ovakvog rezultata. Ciljevi su bili drugi krug. To se nije ostvarilo i sad je najlakše udariti po svima. Ima mnogo faktora koji su uticali na ovako loš rezultat.

Ispadanje sa prvenstva i problemi srpskog rukometa

• Dugo vas nije bilo u medijima i ne dajete mnogo intervjua. Možete li isključivo iz stručnog ugla, i kao neko ko je vodio Srbiju, da prokomentarišete nastup nacionalnog tima na ovom šampionatu?

- Da, ne dajem mnogo intervjua i ne "jurim mikrofon". Mislim da kod nas ima previše pljuvanja i ne smatram da je to u redu. I sam i sam bio pljuvan. Izbegavam sve što može da ode u tom pravcu, a želim da kritikujem dobronamerno i ozbiljno.  Znam da svako ko radi svoj posao želi da ga uradi najbolje iako nisu svi jednako sposobni za tako nešto, a nisu svi zaslužni da budu tu gde jesu.

- Mislim da kod nas nema dovoljno odgovornosti za ono što se radi ili ne uradi. Siguran sam da je teško bilo i Savezu i treneru i igračima i potrebna je mnogo dublja analiza svega.

- Nisam deo toga već punih 6, 7 godina. Znam da je situacija u Savezu loša, znam da se dešava da i one osnovne stvari više nisu na nivou na kojem treba da budu. Izgubili smo trku sa tim najnormalnijim uslovima. Rukomet je jedini sport koji nema svoj trenažni centar i mogućnost da okupi reprezentativce. Mislim i da se dešavalo da kasne putni troškovi za igrače.

- To su stvari koje su dovele da se igrači ne odazivaju. Nisam stigao da o tome razgovaram sa selektorom Peruničićem, ali znam da se žalio na otkaze javno. Tu je srž problema. Zašto ne igraju najbolji? Koji su razlozi? U dubini svih situacija i tih odnosa je srž problema. Ti ljudi imaju ozbiljne ugovore. Ne možeš baš uvek igrati na kartu patriotizma.

NEODAZIVANJE IGRAČA NACIONALNOM TIMU

• Ima li kvaliteta za veći rezultat ili je sam odlazak na prvenstvo naš maksimum?

- Naravno da ima. Svaki taj igrač koji je pozvan zna da igra rukomet, samo je pitanje da li ima još nekih koji imaju više kvaliteta. Ja moram da istaknem da za četrdesetak meseci koliko sam bio selektor nisam imao ni jedan otkaz, i time se ponosim. Uvek je bilo igrača koji imaju kojekakve informacije od kojekakvih ljudi. Mnogo sam razgovarao i nisam imao otkaz.

• Mislite da je sada drugačije?

- Čujem da jeste. Mnogo igača je, što javno, što tajno iz nekog razloga odbilo da igra. Da li su privatni razlozi, povrede u koje ne želim da sumnjam... Znate, igrao sam u jednoj Barseloni gde ti, posle tridesete godine, trener jasno kaže, ili i graš za Barselonu ili igraš za reprezentaciju. Klubovi uvek dobro prihvate kad izbegnete nacionalni tim. Većina igrača ulazi sa podozrenjem jer znaju šta se dešava. Igrački kvalitet i ono što možeš da daš reprezentaciji, je jedini kriterijum. Nikada nisam imao menadžere oko igrača i "svoje" igrače. Svi igrači koji dođu na pripreme su bili moji.

GDE JE ŠRKIPALO I SLUČAJ PETRA NENADIĆA NAJBOLJEG RUKOMETAŠA EVROPE

• Sve ovo se odnosi na stvari van terena. Šta se dešavalo na terenu na poslednje tri utakmice?

- Na televiziji ne vidite mnogo toga. Nisam video reakcije na klupi, mnogo toga. Samo smatrao sam da makar Crnu Goru moramo da pobedimo. Belorusija izrasta u ozbiljnu ekipu. Ima par ozbiljnih klubova, ulaže u rokomet...

- Malo smanjen kvalitet, malo neuigranost, malo nedostatak zajedničke ideje kako treba igrati. Mnogo toga su kod nas postale floskule kojima se poštapao svet koji nikada nije ćušnuo mačku sa praga, a ne loptu. Ljudi ne shvataju da morate praviti igru u odnosu na ono što imate. Ja sam pravio reprezentaciju i igrao na manje golova jer sam imao sporiju ekipu, sada u Metaloplastici imam tim koji igra najbrži rukomet i lagane igrače koji mogu da trče.

- Mislim da smo sada tu malo promašili. Nemamo bog zna kakve individualce, a igrali smo individualno. To je moja zamerka selektoru Peruničiću u ovom trenutku. Kada imaš jednog Peru Nenadića, možda je lakše da igraš takav rukomet. Ali, mi nismo imali Peru Nenadića. Nije se izvukla suštna iz sastava koji imaš. Ali, da ne ulazimo dalje, koga sad to zanima?

- Imao sam priliku sa Nenadićem da razgovaram pre nepunih mesec dana. Neću pričati o detaljima, ali je suština da ne želi da bude nesrećan tokom perioda provedenog u reprezentaciji. To je problem kojim mi kao organizacija moramo da se bavimo. Gde su te greške, gde je problem pa igrači neće da budu nesrećni. Uvek momcima kažem, osmeh, bavite se nečim što volite da radite. To su sve mnogo bitne stvari.

PATRIOTE I "KUKAVICE"  

• Da li su Orlovima odsečena krila?

- Ova reprezentacija Srbije je, posle dugo vremena, imala ozbiljan kvalitet na krilima, na poziciji golmana i korektan kvalitet ne crti, na pivotu. Falilo je bekova, verovatno i zbog tih otkaza. Nisam u toku, i nisam pričao sa Peruničićem, ali bih se zapitao gde je jedan Šešum, gde je Marko Vujin, gde su igrači koji imaju ozbiljne role u svojim klubovima. Igraju i dalje Lige šampiona, nisu potrošeni sasvim i imaju tridesetak godina. Mislim da se mi prelako odričemo igrača, na stranu Pera Nenadić.

• Selektor je tokom šampionata rekao da su ovi momci koji su igrali na prvenstvu najbolji, a onda ih je nazivao kukavicama u nekim izjavama.

- Nisam se bavio time, a ako je tako rekao, onda je kontradiktorno. Ako su najbolji samo zato što su se odazvali, pitanje je kako to tumačiti. Ko je hrabar, a ko je kukavica? Komplikovana je priča, ali treba dobro analizirati, a ne trošiti ljude. Mi se prelako odričemo mnogih, a samo se u Savezu ništa ne menja. Uvek struka plaća cenu neuspeha, a niko nije odgovoran kada je u pitanju vrh same organizacije. Verovatno se time dublje treba pozabaviti.

Rad saveza, smena generacija i slučaj Pere Fajfrića

• Mnogi su isticali da se ova reprezentacija sada podmlađuje.

- Pitanje je komplikovano. Šta znači mlada, ako imate jednog Đukića na desnom krilu koji ima 35 godina. Znam barem 3, 4 krila koji imaju perspektivu, uz našeg Vuleta Vorkapića koji je povređen, koji nisu tamo. Nekad to podmlađivanje bude samo alibi za loš rezultat. Trebalo bi se bazirati na mladim igralima, ali uz neke iskusnije kako bi se održao kontinuitet. Đukić je dobar momak i dobar igrač, ne treba biti prestrog prema njemu, ali nije neko ko će rešiti sve probleme.

- Nekada smo imali Peru Fajfrića, čuvenog. On je debitovao na Olimpijskim igrama u Minhenu u 28, 29 godini. Pozvan je samo zato jer je jedini na svetu mogao da reši čuvenog Gruju koji je Rumuniji donosio titule prvaka. Pera je znao na koju dužinu seče nokte, da može jače da ga kida, a znao je i kojom snagom može da udara. Debitvao je da bi njega "rešio" i rešio ga i je i mi smo bili olimpijski pobednik. To nama sada nedostaje.

Budućnost srpskog rukometa u predkvalifikacijama

• Ima li poente pričati uopšte o našem rukometu posle ovog rezultata, višegodišnjih velikih poraza, sukoba na relaciji Jovanović-Peruničić, ispadanja sa prvenstva?

- U svakoj organizaciji ima problema, kao i u porodici. To se dešava. Samo, naša organizacija nije sposobna da se sa time nosi i sav naš "prljav veš" izađe napolje. Mi sve probleme rešavamo preko novina, što je nenormalno. Nemamo stručni savet godinama unazad, nikoga ko bi se bavio strukom. Imamo trenersku organizaciju koja se bavi time kako da podeli funkcije unutar mlađih kategorija. Imamo situaciju gde privatni kontakti rešavaju ko će, gde biti postavljen i kako.

- To su stvari koje odmah dođu do "čaršije", umesto da se o njima priča unutar Saveza. Najveći je problem u Savezu jer se dešava da neke sredine u kojima se nikad nije igrao rukomet imaju predstavnike u Skupštini, a neke sredine od kojih zavisi rukomet su izostale jer ne razmišljaju kao Savez. Tu je jaz. Šabac je jedan od centara koji neće dozvoliti da se rukomet ugasi. Ako ovako krenemo nećemo nikad biti blizu medalja, već ćemo se boriti da odemo na neko prvenstvo. Pa na sledeće tkamičenje krećemo iz predkvalifikacija.

• Jeste li Vi mogli da zamislite tako nešto u našem rukometu?

- Ovako, ja sam došao u reprezentaciju 2010. pred baraž sa Česima. Oni imaju Filipa Jihu najboljeg igrača sveta u tom trenutku. Moji srebrni Orlovi znaju. Napravio sam anonimnu anketu, gde je 70 posto igrača reklo da nemamo šanse da prođemo Čehe. To je bio moj prvi zadatak, da ih ubedim da su to živi ljudi, pa i Filip Jiha. Na tome sada treba da radimo. Da budemo svesni svojih vrlina i mana. U okviru kolektivnog sporta moramo da igramo kolektivno.

- Kako to nazvati, sebičnost je u korenu svega. Pa danas na utakmicama mlađih kategorija, roditelji se deru "šutiraj", a ne dodaj. U moje vreme smo uživali da dodamo saigraču. To moramo da usadimo igrčima.

• Jeste li u kontaktu sa ljudima iz Saveza, da li vas neko nešto pita?

- Sa Perunom sam u kontaktu. Poštujemo se. Mlađi mnogo greše, jer misle da sve znaju. Kada sam posatavljen za selektora, odmah sam obavio razovore sa Cvetkovićem i Seadom Hasanefendićem, bivšim selektorima koji su bili pre mene. To je prvo što sam uradio, zamolio sam za razgovor. Razgovarao sam sa Cveletom dva sata, sa Seadom satima, bio je oduševljen. Mislim da me je Matić nasledio. Bilo mi je normalno da me pozove, pita šta i kako. Ali, ne. I ja imam dozu sujete, ali ne toliko da ne mogu da pređem preko nekih stvari.

"Zaboravljeno" srebro i uplatnica od 500 dinara

• I onda dođe jedna Vaša uplatnica od 500 dinara za kartu Srbije protv Hrvatske?

- To je bio jedan moj vid protesta. Pokušao sam da ljudima iz Saveza objasnim da ne mogu da prebrišu istoriju i jednu generaciju Orlova koja je napravila rezultat i osvojila srebro, a uz to zaradila i ozbiljne pare. Savez je napravio i kupio prostorije. Zašto niko nije mogo da bude pozvan? Za mene je to bolesno. To su sad neki novi ljudi. Ne morate voleti nekog i nešto što je urađeno, ali to morate poštovati. To boli. Bila je šala, ali mislim da je odjeknula. Ne radi se o 500 dinara, već o redu.

• Sa mnogo emocija govorite o reprezentaciji. Tada ste kao selektor gradili atmosferu, osim treningom, i odlascima u pozorište, a vodili ste ekipu i u manastire i razne druge događaje.

- Sastajao sam se sa stručnim štabom kada nije bilo reprezentativnih okupljanja na svakih 15 dana da vidimo šta i kako, šta je ko uradio, koju su ideje da se ne što poboljša. Sada i ti momci koji igraju shvataju koliko smo tada bili ispred svog vremena. Kod nas je "tim bilding" te 2012. godine nije bila poznata reč. Pravili smo "hemiju" ekipe. Danas kažu "imamo atmosferu. To što neki sede i piju kafu i ogovaraju onog koji nije tu. To nije hemija.

- Hemija je kada pomogneš igraču pored sebe, kada se nađeš nekome pri ruci, kada potapšeš saigrača kada promaši i kažeš idemo dalje. Često u šali kažem da smo medalju osvojili tako što smo lažirali rezultate karaoka. Neću da navodim imena, ali smo lažirali rezultate i ubedili neke da su osvojili 3. mesto na takmičenju. To je bio način da zajednički ubacimo u ekipu nekoga ko nam je bio potreban. Ovo stvarno prvi put govorim javno. Mnogo toga smo radili na osnovu nekih saznanja, jer smo shvatili da toj ekipi fali širine. Muzeji, poseta manastirima je bila tu da igrači shvate da nije sve u 40x20. To fali danas reprezentaciji.

Fenomen Čuture

• Fenomen Čuture koji je skoro pa debitovao, ne računajući neke pripremne mečeve, u 35. godini kod vas.

- Neko mi je u prijateljskom razgovoru pomenuo njega. Izgubio sam ga iz vida potpuno. Lupio sam sebe u čelo i rekao, to je to, on mi treba između dva teža beka, dobra šutira. Razmišljao sam, neće potrošiti mnogo lopti, zna šta je disciplina i tako je i bilo. To nedostaje danas. Danas se pravi spisak, a ne zna se ko šta može da da. Pa imali smo na ovom prvenstvu neke igrače koji nisu imali ulogu u timu. Možda je trebalo da se pozove neki momak od 19 godina koji će da gleda i prati sve, da bi na sledećim takmičenjima igrao.

Pobeđivanje najboljih i nezaboravno polufinale sa Hrvatskom

• Sada deluje potpuno nadrealno da smo mi te 2012. igrali nerešeno ili pobeđivali ekipe Poljske, Nemačke, Švedske, Danske i posebno Hrvatske. Vi ste od njih retko gubili, a ostaje upamćena pobeda u polufinalu Evropskog prvenstva kada smo ušli u finale u Beogradu. Posle toga nas godinama razaraju. U čemu je njihova tajna?

- Sećam se najviše te utakmice iz Beograda. Mada, na Olimpijskim igrama su nam vratili za taj poraz, tu su nas baš odvalili. A Beograd, Hrvatska je bila kvalitetnija od naše reprezentacije tada. Smem to da kažem, a to znaju i momci. Ali smo našli recept i znali smo kako treba da igramo, nadmudrili smo ih u jednom trenutku i moram da kažem da smo imali izuzetnu energiju u Areni.

- Mislim da smo tu energiju zaslužili. I dan danas, mi je teško da govorim. I dan danas. kada mi je teško, pogledam neki minut toga. Mislim da je bio Sveti Sava, 27. januar. Govorio sam momcima da pričamo međusobno, a da ne čitamo novine i portale, jer tu ima mnogo "zle krvi". To su ispoštovali i nismo se bavili time šta drugi pričaju.

- Sećam se da je Dule Vujošević rekao lepu rečenicu: "Ko bude manje mrzeo, taj će pobediti". To je bio naš recept. Nisam nacionalista i nisam od tih koji tako razmišljaju. Želeli smo Hrvate samo kao protivnike. Mislim da je mržnja loša emocija koja ne može ništa dobro da donese.

Fenomen hrvatskog rukometa

- Mislim da i Hrvatska polako pada. Kada prođe Duvnjak, veliko je pitanje da li će moći da dosegnu te nivoe. Videli ste i na utakmici sa Srbijom, Duvnjak i Šego su u ozbiljnim godinama. Horvat je u ozbiljnim godinana. Nemaju kvalitetnu ligu, a imaju jedan kvalitetan klub u kojem se ozbiljno radi, Zagreb koji ulaže ozbiljno. Naša budućnost može da bude da pratimo to što oni rade. Imate i primer Makedonije koja ima Vardar, u kojem je sve manje makedosnkih igrača.

- Mi imamo dva poluozbiljna kluba, Vojvodinu i Metaloplastiku i dva, tri koji pokušavaju da se dignu. Ali, to su sve budžeti od 300 do 500.000 evra. Primera radi, mi u SEHA ligi igramo protiv Vesprema koja ima budžet od oko 12 miliona evra, pobedili smo Meškov Brest koji ima oko 7 miliona evra.  U Srbiji je rukomet na 5. ili 6. mestu i odbojka nas je prešišala ozbiljno. Hrvatska neće doći u situaciju u kojoj je Srbija jer ima Zagreb i jer je rukomet tamo sport broj 1, što ljudi ne shvataju.

Priče o Karabatiću u reprezentaciji Srbije

• Zanimljiva je priča o dolasku Karabatića u reprezentaciju Srbije 2012. godine.

- To je bilo više u šali. Znao sam njegovog pokojnog oca. Bio sam prisutan 2004. godine kada je Karabatić otišao u Kil, još tad je važio za neverovatnog rukometaša. Naravno da nije bilo šanse da zaigra za Srbiju. To je bila šansa da malo damo "vetar u leđa" našem rukometu. Mi slabo koristimo prilike da se bavimo marketingom.

- Ja želim da kritikujem ozbiljno, i kako treba. Kod nas sve odjekne kao ružno, a lepe stvari poput medalje iz Beograda smo "išamarali" jer je domaći trener.

Povratak u reprezentaciju i šta dalje?

• Da li biste posle svega seli na čelo reprezentacije?

- Ja sam 2010. godine rekao da mi je čast da budem selektor. I danas bi mi to bila čast. Ali, u ovakvoj situaciji u kojoj se ne zna ko, gde, šta i kako, ne verujem da bih razmišljao uopšte. Kada se zna ko i kako radi, naravno da bi mi bila čast. Ja sam neko ko misli da je to vrhunac u nekoj trenerskoj karijeri.

• Šta treba da se desi da Srbija osvoji neko veliko takmičenje, kao vi sa svojom generacijom, ili Olimpijske igre?

- Treba mnogo toga. Teško je u ovom trenutku. Treba naći generaciju sa kojom se radi, kao i dobra rešenja kada je struka u pitanju i dati joj odrešene ruke na nekoliko godina, naravno uz apsolutno kontrolu stručnog saveta i Saveza. Kada napravimo to što je naša prepoznatljiva škola i pokušamo da zadržimo mlade igrače još koju godinu kod nas i podignemo nivo domaćeg takmičenja u svim segmentima, možemo korak po korak da gradimo rezultat. Treba da u kontinuitetu idemo na velika takmičenja i iz poraza izvlačimo pouke, a ne da tražimo opravdanja.

(S.G.)