Ko je tvoj tim? Ključno pitanje za svakog sportistu!

Nova kolumna Dr Nenada Dikića o aktuelnoj temi ruskog dopinga

Kažnjavanje Rusa od strane Svetske antidoping agencije otvorilo je još jedno pitanje vezano za rad sportskih stručnjaka koji prate sportiste.

Naime, samo u oko četvrtini slučajeva ruski sportisti su dobili dozvolu za korišćenje izuzetka radi terapijske upotrebe. Što u prevodu znači da ruski sportisti koji su bili bolesni nisu uvek mogli da koriste neophodne lekove koji su na Listi zabranjenih sredstva. Iako su pokušali da prebace krivicu na drugog, isključivo su krivi ruski lekari koji se nisu dovoljno potrudili da pomognu svojim sportistima.

Preporučujemo

I tu dolazimo do pitanja Ko je tvoj tim? Kao što dobro znamo zahvaljujući našem Novaku, uspeh je uvek zajednički, sportiste i time koji je iza njega.

Nepublikovano istraživanje Antidoping agencije Republike Srbije (ADAS) jasno ukazuje da slučaj Aleberta Salazara moga da se dogodi i kod nas, i to u svim segmentima od korišćenja zabranjenih supstanci, do neprimerenog pritiska na sportiste.

U ispitivanju ADAS od pre nekoliko godina učestvovalo je 348 sportista iz 46 sportskih saveza koji prema Zakonu o sportu imaju kategorisane vrhunske sportiste. Od ukupnog broja sportista njih 232 (66%) su bili muškog pola, a 116 (33%) ženskog pola.

U posmatranoj grupi samo 7 sportista nije imalo trenera, dok su ostali imali od 1 do 14 trenera tokom karijere, u proseku 3,65 trenera, što izgleda puno u odnosu na jednog kondicionog trenera, doktora i/ili fizoterapeuta koga su sportisti imali u proseku. Ako se uzme u obzir da sportisti u značajnom procentu (do 67%) ne znaju koje obrazovanje ima njihov trener, onda se postavlja pitanje kvaliteta neophodnog za ostvarivanje uspeha.

Interesantno je da oko 60% sportista stipendista ne znaju koju specijalizaciju su završili njihovi doktori, pa nije jasno na osnovu čega su se opredelili za određenog lekara. Ni situacija kod trenera, kondicionih trenara i fizoterapeuta nije jasnija.

Činjenica da je samo 23,5% trenera i 26,6% kondicionih trenera završilo neki fakultet za fizičko vaspitanje ukazuje na potrebu da se ozbiljno analizira znanje svih trenera da bi razumeli da li oni mogu da rade sa najboljim sportistima u Srbiji.

S druge strane ni kurikulum po kome se školuju treneri nije idealan. Uporedili smo kurikulum osnovnih i master studija Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu sa kurikulumom Nemačkog sportskog unverziteta u Kelnu.

Dok se u Beogradu školuje Diplоmirаni (Master) prоfеsоr fizičkоg vаspitаnjа, u Kelnu studenti pohađaju sledeće programe: Sportski menadžment i komunkacija, Sport, zdravlje i prevencija, Sport na otvorenom i pokret, Sport i sportska sposobnost, Sportsko novinarstvo, Fizička aktivnost, Sposobnost i starenje, Sport i gerontologija, Sport, Turizam i rekeracija, Mediji i israživanje u komunikaciji, Rehabilitacija i zdravstveni menadžment, Sportski menadžment, Nauka o vežbanju i treniranju i Sportska tehnologija.

Zašto su timski lekari specijalisti drugih oblasti a ne sportske medicine?

Bez ulaženja u detalje sigurni smo da kurikulum školovanja naših najboljih trenera treba da bude razmatran od strane naučne, ali i stručne javnosti, zbog čega smatramo da jedna od preporuka treba da bude godišnja konferencija svih fakulteta sporta.

I analiza rada lekara koji prate sportistu pokazuje da treba raditi na edukaciji i unapređenju rada, ali i na sveukupnom poznavanju sporta. Prikaz timskih lekara po specijalnostima ukazao je na nešto drugačiju sliku u odnosu na 2009. godinu i rezultate objavljene u Beloj knjizi Udruženja za medicinu sporta Srbije.

Tada su prvih 5 specijalista timskih doktora bili hirurzi, spec. sportske med, spec. opšte prakse, spec. fizikalne medicine i anesteziolog, a prema podacima iz poslednjeg istraživanja su spec. sportske medicine, spec. opšte prakse, ortopedije, spec. fizikalne medicine i kardiolog.

Iako se specijalnosti lekara koji rade sa sportistima nisu mnogo promenile, utisak je da stipendisti ne znaju ko su im lekari (58,8%), odnosno da nemaju lekara ili da ako ga i imaju ne sarađuju s njim. Vrlo često je lekar određen od strane rukovodioca nacionalnog saveza, ali bez istinskog upliva u rad sportista, odnosno redovnih konsultacija i pregleda sa ciljem unapređenja njihovog zdravlja i sportske sposobnosti.

Praksa da bivši sportisti nastavljaju da rade sa sportistima pokazala se kod 88,9% trenera, 49,2% kondicionih trenera, 13,9% doktora i 26,9% fizioterapeuta. Razloga za najmanji procenat kod doktora ima sigurno više, ali ono na čemu Udruženje za medicine sporta Srbije od početka insistira je da doktori koji rade u sportu treba da vole i poznaju sport, ako se već i sami ne bave njime.

Konačno, ako više od trećine trenera, odnosno više od polovine kondicionih trenera, doktora i fizioterapeuta zarađuje manje od 200 evra mesečno, postavlja se pitanje kako je moguće obezbediti uslove neophodne za postizanje vrhunskih rezultata. Slične rezultate Udruženje za medicinu sporta Srbije publikovalo je i u Beloj knjizi iz 2009.godini kada je pokazano da nijedan doktor nije zaposlen u savezu, a svega 7 (21,2%) prima novčanu nadoknadu od saveza u vrednosti dnevnice od 2.000 do 4.000 dinara ili povremenog paušala od 15.000 do 24.000 dinara, s tim što je iznos veći, neredovniji je. Nijedan doktor nije zaposlen po konkursu, nego su primljeni po preporuci ili poznanstvu.

Smatramo da sportisti treba da znaju imena sportskih stručnjaka koji ih prate, kao i njihovo formalno obrazovanje. Sugestija je da se uspostavi minimum stručnjaka koji sportista treba da ima da bi mogao da ostvari rezultat.

Predlog je da svaki sportista mora da ima trenera i konsultativnog doktora, odnosno fizoterapeuta. Neophodno je razmišljati i o njihovom plaćanju, jer nije realno da postoji kvalitetan sportski personal koji nije adekvatno plaćen. Poseban predlog se odnosi na sazivanje konferencije sa visokim školama i fakultetima koji se bave edukovanjem kadrova u sportu sa ciljem sagledavanja kurikuluma i postizanja konsenzusa o minimumu znanja.

Pošto su poslednja dva članka nastala zbog slučaja Meri Kejn, pokušao sam da dobijem neke odgovore i od naših stručnjaka. Jedan od retkih koje sam pitao i koji je odgovorio je Srđan Rašković, predsednik atletskog kluba „Crvena Zvezda“.

1. Slučaj Meri Kejn je otvorio mnogo pitanja o odnosu prema ženama u sportu?

Mislim da nije samo reč o ženama u sportu, već o sportistima uopšte. Govorimo o mladim ljudima, vrlo često sa teškom materijalnom situacijom, porodičnim problemima i svojim mladalačkim snovima i nadama, kojima sport ne predstavlja samo posao ili ljubav već spas od psihičke napetosti. Kao takvi sportisti, kojima je fokus na treningu, često nisu u stanju da primete kada postaju eksperiment „ambicioznih trenera“ i kada bi trebalo da potraže barem drugo mišljenje i kontrolu onoga što rade i preparata koje koriste sa mnogo poverenja.

2. Da li i kod nas ima sličnih slučajeva?

Svakako verujem da ima, ali ja mogu da govorim samo o AK Crvena Zvezda. Pre 6 godina smo ustanovili potpuno nove procedure koje stručnim organima kluba daju mogućnost da prate trenažne procese svakog trenera i progres u treningu svakog sportiste, a svi treneri imaju obavezu dostavljanja izveštaja i plana i programa treninga. Na taj način su predupređeni eventualni propusti i greške u trenažnom procesu, koje nastaju uglavnom iz neznanja trenera.

3. Kakve problema može da ima sportista, ukoliko radi sa lošim trenerom?

Ovo je pitanje više za nekog ko je stručniji u ovoj oblasti od mene, ali iskustvo iz upravljanja klubom govori da je odnos trener – sportista nekada bliži nego odnos roditelja i dece. Imali smo primere vrhunskih sportista koji su nakon narušenih odnosa sa trenerom ili promene trenera potpuno nestali sa takmičarske scene. O povredama koje nastaju kao posledica lošeg treninga neću ni da govorim, toga ima sijaset i one su ono što je najvidljivije, ali mislim da je mnogo važnije narušavanje samopouzdanja i ubijanje vere u uspeh kod sportiste.

4. Kako da proverite da li je neko dobar trener?

Izbor trenera je jedna od najvažnijih odluka koju mogu da donesu sportisti ili njihovi roditelji, tako da sa tom odlukom ne treba žuriti i treba biti vrlo obazriv. Moj pogled kao nekoga ko upravlja velikim i uređenim klubom, je malo drugačiji, s obzirom da smo mi naše sportiste zaštitili samim procedurama koje su donete kao i redovnim trenerskim sastancima i stručnim organima kluba koji nadziru rada svakog trenera.

To svakako ne znači da su svi treneri dobri, već samo da neće doći do velikih propusta koji mogu da koštaju sportistu karijere.

U atletici je taj izbor trenera, barem što se stručnosti i rezultata tiče, nešto lakši nego u drugim sportovima pošto je atletika sport u kome se sve vidi pomoću štoperice i metra i rezultat svakog trenera je vrlo merljiv i lako proveriv.

Tako da što se tiče stručnih dostignuća trenera ona su transparenta, ali je to samo jedan aspekt trenerskih ostvarenja. U jednačinu treba uvek uračunati i lični odnos i hemiju koja mora da postoji između trenera i sportiste i koja je vrlo često presudna za dobar sportski rezultat i naravno zdravlje sportiste.

5. Kako da se sportista zaštiti, ako i pored svega ima problem sa trenerom?

Sa mog aspekta tu presudnu ulogu ima klub, koji treba da stvori ambijent u kome će se svi osećati slobodno da se obrate organima kluba ukoliko postoji potreba ili ukoliko su odnosi narušeni. Opet se ograđujem, s obzirom da gledam na ovo, kao neko ko vodi najveći atletski klub u zemlji, a u mnogim klubovima često jedan ili dva čoveka odlučuju o svemu. Smatram da je u takvoj situaciji potrebno aktivno učešće roditelja.

6. Da li imate savet za roditelje, koji žele da njihova deca počnu treniranje nekog sporta?

Savet je da prvo prepoznaju kakve afinitete dete ima i da ne pokušavaju da ostvare svoje ambicije preko dece. Dalje, neophodno je da dobro promisle pre nego što daju dete u nečije ruke i na kraju da budu uključeni (naravno ne na način koji zbunjuje dete i narušava rad trenera) u bavljenje sportom svog deteta, kako kroz podršku detetu tako i kroz praćenje njegovog stanja i fizičkog i psihičkog.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)