Fizička aktivnost kao placebo!

Nova kolumna Prof. Dr Nenada Dikića koja govori o važnosti vežbanja na ljudski mozak

Do sada ni jedan ozbiljan naučni rad nismo radili, a da nismo koristili placebo u studiji. Za one koji ne znaju, to je poređenja leka (suplementa) sa neutralnom supstancom (najčešće nekim šećerom) koja je identično spakovana kao i lek, ali ne proizvodi farmakološki efekat leka. Placebo deluje psihološki na pacijenta tako što pacijent veruje da uzima lek i zbog toga potencijalno ima pozitivne efekte.

Na taj način dobijeni farmakološki rezultati se pripisuju u onoj meri leku koliko se razlikuju od placeba.

Preporučujemo

I koliko god je logično da postoji placebo u farmakologiji delovalo je apsolutno nelogično da placebo postoji u sportu. Možda o tome ne bih ni razmišljao da nisam u prošlom članku pisao koliko je teško da ljudi promene stil života. I dalje mi je nejasno kako je moguće da većina ljudi nije u stanju da vežba minimalnih 150 minuta ili da potroši 1000 kalorija na nedeljnom nivou.

Ispostavilo se da je odnos prema vežbanju podjednako važan kao i samo vežbanje. Pokazalo se da percepcija ljudi bitno utiče na to kako reaguju na fizičku aktivnost. Negativni afektivni odgovori smanjuju želju i efekte vežbanja, pa je motivacija podjednako važna kao i vežbanje. I to je nešto čemu posvećuje pažnju sve više istraživača.

Čini se da je pionirski rad napravila Alia Krum, profesor psihologija sa Stanforda koja je napravila istraživanje na 84 sobarice u 7 hotela u SAD (Crum AJ, Langer EJ. Mind-set matters: exercise and the placebo effect. Psychol Sci. 2007 Feb;18(2):165-71). Pre istraživanja upitnikom je utvrdila da sobarice ne vežbaju redovno, ali i da svoj rad ne doživljavaju kao značajnu fizičku aktivnost iako u proseku troše oko 200 kalorija na sat.

Podelila ih je u dve grupe, gde je jednoj grupi predstavljena korist svakodnevnog rada sobarica prema preporukama Američkog koledža za sportsku medicinu, jer za 15 minuta usisavanja potroše 50 kalorija ili za isto vreme pranja kupatila 60 kalorija, i samim time posao sobarice predstavlja svojevrsnu fizičku aktivnost.

Druga grupa sobarica nije imala informacije koje je dobila prva grupa tj.nije bila edukovana o aktivnostima koje svakodnevno sprovode i one su bile kontrolna grupa. Konačnom analizom dobili su značajnu razliku u grupi sobarica koje su edukovane o značaju fizičke aktivnosti, odnosno kod njih je zabeleženo smanjenje telesne težine, procenta masti kao i sistolnog pritiska, a povećano je zadovoljstvo poslom.

Neka novija istraživanja su više pažnje poklonila sportu. Tako su istraživači Univerziteta u Freiburgu u Nemačkoj (Mothes H, Leukel C, Seelig H, Fuchs R. Do placebo expectations influence perceived exertion during physical exercise? PLoS One. 2017 Jun29;12(6):e0180434.) objavili da rekreativci koji su verovali da će 30 minuta vožnje biciklom uticati pozitivno na kondiciju imali osećaj da je trening manje naporan, u poređenju sa rekreativcima koji bili indiferentni ili su imali negativna očekivanja.

Da bi ovu tezu testirali, Mothes i njegove kolege testirali su 78 muškaraca i žena, uzrasta između 18 i 32 godine, i zatražili od njih da obave dva zadatka u rasponu od mesec dan. Prvi zadatak se sastojao od vožnje stacionarnog bicikla-ergometra u trajanju od 30 minuta.

Pre prvog zadatka, učesnici su podeljeni u jednu od dve grupe. Jednoj grupi je prikazan kratki film koji je isticao pozitivne efekte biciklizma, dok je drugoj (kontrolnoj) grupi prikazan kratki film koji je umanjivao značaj treninga biciklom. Tokom drugog zadatak, svi ispitanici morali su da nose kompresionu sportsku majicu.

Prva grupa je gledala kratki film koji je govorio o mogućnosti da kompresiona majica poveća biciklističke sposobnosti, dok je druga (kontrolna) grupa gledala kratki film koji je tvrdio da majca samo smanjuje znojenje. Filmovi su korišćeni sa ciljem da se utiče na očekivanja ispitanika od treninga biciklom. Tokom vožnje bicikla od ispitanika je traženo da kažu koliki napor osećaju prema Borgovoj skali.

Tokom prvog zadatka smanjenu percepcija napora imali su ispitanici koji su imali pozitivna očekivanja od biciklističkog treninga u poređenju sa rekreativcima iz kontrolne grupe.

U drugom zadatku, istraživači su otkrili da su ispitanici koji su verovali da će kompresiona majica poboljšati performanse u biciklizmu osećali da je vežbanje manje naporno, u poređenju sa ispitanicima koji su verovali da će majica smanjiti znojenje.

Prema ovom istraživanju rezultati ukazuju da placebo efekat može biti podjednako važan za fizičku aktivnost kao i za lekove. A zaključak je da je sport prijatniji ako samo u njega verujete. I možda je za kraj važna još jedna engleska reč koju sve češće čujemo - „mindset“

kojom se upravo želi istaći „stav prema nečemu“, a koju mnogi istraživači koriste sa ciljem da „stav prema nečemu“ promene. Veruje se da ako imamo pozitivna očekivanja stvari će velikom verovatnoćom biti pozitivne. I to verovatno treba završiti sa čuvenom pošalicom Odri Hepburn koja je rekla:

„Nothing is impossible, the word itself says: I'm possible!”

Za one koji slabije znaju engleski, engleska reč impossible (nemoguće) je raščlanjena na 'I'm possible (Moguća sam ili Ja mogu) ili „Ništa nije nemoguće, sama reč kaže: Ja mogu!“ Znači pokušajte da prema svemu što radite imate pozitivan stav i rezultat će uvek biti bolji.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)