Srpski ultramaratonac pred izazovom života: Preti mu slepilo, ali vozi najtežu trku na svetu (FOTO)

"Da mi nema bicikla izludeo bih, iskreno. To mi je izlaz iz svega. Ne znam stvarno šta ću posle, voleo bih da ostanem u sportu, nadam se da ću uspeti da ostanem. Ne znam, pokušaću da sredim da dobijem neki invaliditet, da dobijem neki stalan posao kako bih imao stalni izvor prihoda", kaže Dejan Nikitić kome je 2015. godine dijagnostifikovano oboljenje koje u većini slučajeva vodi u slepilo, a uskoro ga očekuje najzahtevnija ultramaratonska trka gde će predstavljati Srbiju među 8000 takmičara!

Kada bi vam na rutinskom pregledu doktor saopštio da se sutra možete probuditi potpuno slepi, jeza i očaj bi vas momentalno paralisali od tog saznanja, do stepena straha da danima, nedeljama i mesecima ne biste mogli da se saberete. Sa tom prognozom već četiri godine živi srpski biciklista, ultramaratonac Dejan Nikitić (33), kome se život okrenuo naglavačke nakon postavljene dijagnoze Choroideremie, genetske i progresivne bolesti koja u većini slučajeva, na kraju, dovodi do slepila.

Dejanu je vozačka dozvola oduzeta, samim tim i mogućnost zaposlenja. Rešenje je pronašao u jednoj očnoj klinici, gde su mu lekari dali nadu da je bolest moguće držati pod kontrolom i da će moći da nastavi da vodi normalan život, kao i da se bavi sportom koje mu znači mnogo u životu - a znači mu sve!

Preporučujemo

Biciklizam je njegova strast, droga koja ga čini živim i pomaže da se nosi sa mučnim saznanjem da mu se vid može pogoršati već sutra ili prekosutra, za nedelju dana. Bespovratno...

Teška životna drama Dejanu se dešava u jeku priprema za najveću ultramaratonsku trku Pariz-Brest-Pariz, najteže i najzahtevnije biciklističko takmičenje koje postoji, gde će, uz još 11 momaka iz Srbije, predstavljati našu zemlju u konkurenciji čak 8.000 takmičara!

Za razliku od svih njih, koji imaju da misle samo na to kako da se najbolje spreme za izazov, Dejan mora da vodi borbu sa mislima o bolesti koja ga je snašla. Svakodnevnu, tešku borbu sa samim sobom.

- Sve ovo mi je okrenulo život naglavačke - priznaje Dejan na početku razgovora za Telegraf.rs, vraća film na trenutak kada ga je spoznaja o neizlečivoj bolesti udarila kao maljem.

- Prvo nismo znali tačno šta je, tu je prošlo jedno godinu dana dok nismo saznali tačnu dijagozu. Zatim je usledilo samo razvlačenje kod državnih lekara, zakazivanje kontrole na šest meseci. Pritom ne krivim ljude, nemaju uslove, ništa protiv njih nema apsolutno. Vrhunski su stručnjaci i rekli su šta je.

Kako si reagovao u prvom trenutku na tešku istinu?

- Jako mi je bilo teško da prihvatim, i sad mi je teško. Psihički je jako teško, ozbiljan pritisak... - ispustio je uzdah Dejan.

Veliki je to bio udarac na tvoje ambicije, kako životne, tako i takmičarske, svakodnevica je "preko noći" postala još teža borba, ali reč odustajanje ne postoji u tvom vokabularu.

- Tačno tako, dodaću da nisam profesionalni, ni amaterski biciklista, vozim ultramaratone. Za sada je relativno ok, naravno nije savršeno jer ne vidim dobro, ali uspevam, snalazim se, polako se navikavam. Bolest sada stagnira, sa ovim terapijama i lekari i ja se nadamo da će tako ostati ubuduće.

Pred tobom je uskoro najveći takmičarski izazov, najzahtevnija biciklistička trka na svetu za koju si se kvalifikovao, Pariz-Brest-Pariz u dužini od 1230 kilometara.

- To je najveći svetski ultramaraton. Održava se svake četiri godine, postoji već 100 godina i iz njega je praktično nastala najveća biciklistička trka na svetu "Tur de Frans". On je praktično preteča "Tura".

Koliko je ovo zapravo zahtevna trka svedoči i proces kvalifikacija koje mogu da izdrže samo oni najizdrljiviji, ljudi od čelika. Održavaju se u godini trke, i to tako što svaki takmičar mora za određeno vreme da prođe nekoliko etapa od kojih je ona najkraća - 200 kilometara.

- U godini kada se održava trka, znači sad za ovu 2019. mora da se odveze cela serija - 200, 300, 400 i 600 kilometara - u toj godini. Sve dotad što si vozio se ne računa. Sve deonice moraju da se završe da bi se plasirao, zatim apliciraš na sajtu, i ako ti odobre onda naravno dalje ide plaćanje startnine i sve ostalo. Uspeo sam da uhvatim taj voz, da budem jedan od, mislim 12 iz Srbije. Idem definitivno tamo.

Detaljno, kvalifikacije za ultramaraton izgledaju ovako...

- Postoji limit za 200 kilometara, ta deonica mora da se pređe za 13.5 sati, 300 kilometara za 20 sati, a 400 za 27 sati, dok 600 kilometara mora da se pređe za 40 sati. Naravno, postoje kontrolne tačke na koje isto imaš određeni vremenski limit koji moraš da stigneš, ne možeš baš kad ti hoćeš. Tako je isto i u trci u Francuskoj. Sve sam u roku prošao i samim tim stekao pravo da se takmičim. Pakleno teško, kad smo vozili 600 kilometara prosečna temperatura je bila 40 stepeni, ljudi su u nesvest padali. U Hrvatskoj smo vozili, super smo bili dočekani, ali je bilo užasno toplo, samo nas sedmorica je završio tkvalifikacije od skoro 30 takmičara. Što se tiče same trke u Francuskoj koja me čeka, dužina je 1230 kilometara, 11.000 metara je visinska razlika tokom čitave staze. Vremenski limit čitave trke je 90 sati. Ako zakasniš na neku kontrolnu tačku zatvara ti se dalji put i posle džabe voziš.

Uz paklenu konkurenciju u Francuskoj, imaćeš i neprijatelja koji ti se podmuklo "nakačio" pre četiri godine, suzio vidno polje (Dejanu je najviše oštećen periferni vid).

- I to mi je problem, dešava mi se posebno noću, ali rešio sam i to, imam izuzetno dobro sredstvo pa me to spašava. Ali opet, kad si umoran, sve ono što bi neko drugi video ko vidi normalno, ja ne vidim. Mada, do sada nisam imao nikakav veći problem zbot toga, neki pad, jer se trudim maksimalno da ostanem skoncentrisan, ali svakako da predstavlja ograničavajući faktor. Organizatori trke ne prave problem zbog mog zdravstvenog stanja, trku mogu čak i slepi da voze, ali oni imaju pratioca pa voze u dublu. Prošli put je, sećam se, vozio jedan momak iz Amerike koji je izgubio obe ruke i obe noge u saobraćajnoj nesreći. Vozio je na specijalno prilagođenom biciklu za njegove potrebe.

Zbog bolesti i ovogodišnjih komplikacija (finansijskih) da se ode na trku, Dejan nije siguran da će za četiri godine ponovo voziti ultramaraton.

- Sad smo ovo uspeli da izvučemo, bilo je čupavo, ali iskreno da ti kažem, za četiri godine, čak i uz sve napore lekara, ne znam da li ću biti u stanju da vozim. Ako bolest bude stagnirala onda da, super, ali to ne možemo znati.

Ima li pomoći od Biciklističkog saveza, države?

- Ne, ne, ništa država, ništa savez, sve u svojoj režiji. Moj klub mi je malo pomogao, drugari, uspeli smo da skupimo novac, jer nije jeftino. To je 1200 kilometara koje treba preći tamo, a moraš jesti i piti da bi uspeo da završiš. Pisali smo gradu, stiglo je do Gradskog veća koliko sam uspeo da saznam, međutim odgovor još nismo dobili. Ne mogu da grešim dušu i da kažem da su odbili, ali odgovor još nismo dobili. Ne znam kada ćemo ga dobiti, a ja 15. avgusta moram da krenem.

Biciklizam je izlaz iz ludila kada crne misli okupiraju Dejana, njegova oaza i beg od stvarnosti, ali od njega ne može da živi. Stalni izvor prihoda je ono što je sada najpotrebnije ovom hrabrom momku. Prava muka dolazi kada odloži svoj omiljeni rekvizit...

- Da mi nema bicikla izludeo bih, iskreno. To mi je izlaz iz svega. Ne znam stvarno šta ću posle, voleo bih da ostanem u sportu, nadam se da ću uspeti da ostanem. Ne znam, pokušaću da sredim da dobijem neki invaliditet, da dobijem neki stalan posao kako bih imao stalni izvor prihoda.

Tri jezika koja govoriš su ti veliki adut ka tom cilju.

- Znam engleski, ali dobro, njega danas manje-više svako zna, znam španski perfektno i italijanski onako, razumem ga. Radio sam neke prevode ali i to sam morao da svedem na minimum, jer mi nije preporučljivo duže sedenje ispred komplutera. Mogu, ali ne tolliko koliko sam navikao.

Ima li pomaka u traženju leka za tvoju dijagnozu, pretraživao si verovatno?

- Tražio sam, guglao, ne postoji nigde trajno rešenje. Trenutno ga nema. Ja sam sa mojom doktoricom pričao, ona je među najboljim svetskim sručnjacima u toj oblasti. Sve oni znaju, i od čega je, i šta je, rade na tome. Ovo je sad bukvalno samo održavanje stanja, i to ako imaš sreće. Ni terapija ne znači da bolest neće da napreduje. Može da se desi da je sve "ok" godinama, i odjednom da se pogorša. Jezivo je svako jutro se sa tim buditi.

Za kraj, ne i najmanje važno u Dejanovom životu, je priča o još jednoj velikoj strasti pored biciklizma - Crvenoj zvezdi. Baš kada smo zakazivali intervju bio je na putu ka Beogradu, išao je na utakmicu sa Kopenhagenom.

- Baš sam se iznervirao, ali dobro, daćemo im tamo dva tri komada - poručio je optimistično Dejan, koji je posebno ponosan na činjenicu da od 2003. godine redovno kupuje sezonsku kartu za utakmice voljenog kluba.

Ukoliko ste u mogućnosti da pomognete ovom Novosađaninu da popravi svoje zdravstveno stanje, to možete učiniti slanjem poruke sa tekstom 578 na broj 3030. Možete da pomognete i uplatom na dinarski ili devizni račun, kao i putem linka e-doniraj.

Detaljni u vezi sa uplatama na račune možete videti OVDE.

(M. Bogovac)