Čija je zapravo osvojena medalja? Ključna reč je zajednica!

Nova kolumna Prof. Dr Nenada Dikića govori o surovosti profesionalnog sporta i odnosu zajednice prema svojim zaslužnim sportistima

Na finalnoj trci na 800 m za žene u Londonu 2012. godine pobedila je Marija Savinova Ruskinja ispred Alisa Montano (US), Kaster Semenje (ZA), Ekaterine Poistogove (RU), Pamela Jelimo (KE) (pogledajte video ispod)

Pitanje koje je postavila Alisia Montano - Ko je osvojio medalje? Na prvi pogled Savinova, Semenja i Poistogova. Međutim, Savinova i Poistogova su kao doping pozitivne kažnjene na 4 godine.

Preporučujemo

Za Semenju je kasnije potvrđeno da je imala prednost usled viška testosterona, pa je zbog nje naknadno uveden prag testosterona koji ni jedna atletičarka ne može da pređe ako želi da se takmiči u ženskoj konkurenciji. Konačno, odgovor bi mogao da bude da su medalje zaslužile samo Jelimo i Montano.

Kako uopšte izgleda takmičenje sa doping pozitivnim sportistima mogli smo da vidimo i u slučaju naše Biljane Topić. Ona se tokom cele karijere takmičila protiv Ane Pjatik koja je umesto da bude kažnjena od 2007. do 2016. godine, odnosno doživotno, kažnjena samo na jedan dan 31. avgusta 2007. godine i od 2013. do 2016. godine.

Pa kakva je razlika između Alisia Monatno i Biljane Topić? Po pitanju rivalstva sa ruskom sportiskinjama nikakva, jer su se tokom cele karijere takmičile sa dokazano dopingovanim Ruskinjama. Dok po pitanju podrške koje su dobile od zajednice, velika. Alisia je dobila podršku od pojedinaca do ustanova sistema sve od same Bele kuće, dok Biljanin problem nije ni bio prepoznat sve dok ADAS nije pokrenuo inicijativu.

Ako pođemo od definicije zajednice koja kaže da je to grupa ljudi koji žive zajedno i imaju zajedničke stavove i interese, onda se postavlja pitanje zašto nama u Srbiji treba dugo vremena da shvatimo kada je neko od nas ugrožen i kome treba pomoć, za razliku od drugih naroda kod kojih to nekako brže i dostojanstvenije.

Mislim da je u slučaju Biljane Topić bilo izuzetno važno što smo prepoznali da joj naneta nepravda i pokušali da je zaštitimo. U tom celom lancu važno je što je Antidoping agencija ukazala na problem, što je Atletski savez Srbije reagovao i u komunikaciji sa Međunarodnom atletskom federacijom pokušao da se izbori za pravdu. Međutim, odluka Arbitražnog suda u Lozani je ostala konačna, a reanaliza uzoraka iz 2009. i 2010. nije urađena, jer nisu sačuvani. Na taj način, Ane Pjatik nije kažnjena po Kodu, iako je mnogo dokaza i svedočenja direktno ukazivalo na njeno namerno i sistematsko dopingovanje.

Kako je neko rekao pravda nije idealna, ali uvek nam ostaje briga jednih za druge. Bilo je važno da shvatimo kroz šta je Biljana prošla, da je podržimo i ostanemo uz nju do kraja. Simbolično pravljenje replike medalje iz Berlina samo je dokaz da Biljana nije sama i da kada su pravi razlozi u pitanju ljudi koji čine jednu zajednicu solidarno reaguju.

Predsednik atletskog saveza, gospodin Veselin Jevrosimović se složio, Miloš Cvjetičanin, sistem administrator ADAS nacrtao, Nikola Momčilović vlasnik firme Sistem CD napravio, naš iskusni doping kontrolor, Predrag Radifković, doneo repliku medalje sa Svetskom atletskog prvenstva u Berlinu 2009. godine, a ja sam je u ime ADAS pred najboljim sportistima Srbije predao Biljani.

Repliku je pre mnogo godina dobila i Andrea Radukan, koja je na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju bila pozitivna na pseudoefedrin, greškom doktora. Iako je svima bilo jasno da najbolja rumunska gimnastičarka nije bila dopingovana, pravila su morala da se poštuju i umesto da se vrati kući sa dve zlatne medalje i jednom srebrnom, jedno zlato su joj oduzeli. I to bi možda ostalo tako da nepravda nije pogodila celu Rumuniju, pa su bukureštanski zlatari odlučili da izrade identičnu medalju i poklone joj po izlasku iz aviona na povratku iz Australije.

Osim što smo verovatno ispisali deo naše sportske istorije i pokazali smo da zajednica ljudi nije nikakva imaginarna celina već grupa ljudi koji mogu i moraju da rade zajedno kada je ugrožen jedan od njih. Čini mi se da nam je svima to bilo potrebno, a ne samo Biljani.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)