Razgovarali smo sa srpskim komentatorima posle vrelog dočeka u Skoplju: "Umesto u Beogradu završili smo kao heroji u Makedoniji. Bilo nas je malo sramota" (VIDEO)

"Na momente je bilo malo sramota. Stevan je imao neku scenu u kojoj nekom navijaču objašnjava da su heroji igrači"

- Dame i gospodo, drugi put u svojoj istoriji, Vardar je prvak Evrope, a da to niko nije očekivao! Ovaj tim je to zaslužio, ovo je neverovatan uspeh za ovu generaciju koja se oprašta od velike scene, ali koja mora da nastavi da živi! Ovakav karakter, energiju i znanje ima samo Vardar - izgovorili su Sreten i Stevan, ne znajući da će ih te reči vinuti tamo gde nikad nisu sanjali da će se naći.

Preporučujemo

Kada smo se u četvrtak našli u Kelnu, ispred mene su stajali moji dugogodišnji prijatelji Sreten Rašković i Stevan Stevanović, rukometni komentatori Arene. Kada sam ih pet dana kasnije dočekala u Beogradu, nisam znala da li su predamnom Raškovski i Stevanovski, ili su zadržali svoja prezimena.

Neke priče te pogode posred srca i ne možeš ostati imun na ono što se desi. Baš to se desilo i ovoj dvojici simpatičnih momaka, koji žive i dišu rukomet.

U nemački grad smo svo troje otputovali zbog rukometnog spektakla: da radimo, izveštavamo, komentarišemo i, iznad svega - iz sveg srca navijamo za naše igrače. A bilo ih je, u sve četiri najbolje ekipe koje su se u Kelnu borile za najprestižniji trofej. Nenadić, Moša Ilić, Cupara, Nemanja Ilić, najbolji golman Evrope Milosavljev i Vojvodić.

Prvog dana je sve izgledalo sasvim uobičajeno. Druženje sa igračima, razgovori, intervjui, nagađanja ko će se ove godine popeti na tron.

Već sutradan, posle prve polufinalne utakmice u kojoj su se sastali Vesprem i Vive Kjelce, Stevan mi kaže da ga ništa ne pitam jer je ostao bez glasa. I zaista je tako zvučao, ili barem ono malo zvuka koje su njegove glasne žice proizvodile.

Samo sat kasnije, bio je ponovo na svom mestu i sa puno emocija komentarisao meč Vardar - Barselona. I tu točak sudbine (neki bi rekli i sreće) počinje da se okreće.

O komentarisanju ovog dvojca pričalo se tokom cele sezone. Srca Makedonaca osvojili su toliko puta da se ne može ni nabrojati. Ali su srca Makedonaca u subotu uveče osvojili za ceo život. Priča se da nema navijača Vardara koji tu noć nije slušao Sretena i Stevana kako promukli urlaju (oprostite na izrazu, ali tako je) zbog svakog gola crveno-crnih.

I tada mi, posle te utakmice, Stevan čita status koji se pojavio na Fesjbuku, a koji će pokrenuti lavinu.

- Srpski komentatori zaslužuju medalju, stan u Skoplju, ajvar za ceo život i pravo da glasaju u Makedoniji - pisalo je.

Šale na njihov račun zbog ovoga trajale su samo nekoliko minuta, dok nije stigla i druga poruka. Pa treća. Pa četvrta. Pa, odjednom, i stotinu zahteva za prijateljstvo...

Sećam se da sam ih pogledala i rekla: "Ljudi su poludeli za vama".

Sve je i dalje delovalo nestvarno, čak smo se šalili da će morati na doček u Skoplje ukoliko Vardar osvoji Ligu šampiona. Samo što to dan kasnije više nije bila šala.

U isto vreme dok su najbolji igrači Evrope, kao predstavnici jedne male nacije, slavili osvajanje Lige šampiona, počinjala je životna bajka za Stevana i Sretena. Ova titula Vardara bila je njihova staklena cipelica, mač u kamenu, ono što je njih i samo njih vinulo u neviđene visine.

Već sledećeg dana, umesto da se upute kući u Beograd (kako je bilo planirano), bili su na čarter letu sa igračima Vardara. A istog dana, umesto da iz svoje matične kuće, Arene, komentarišu doček evropskih šampiona (kako je bilo planirano) - oni su se lično našli na istoj bini sa igračima, njima su se igrači klanjali, njih dvojica su dizali pehar, njihova imena je skandiralo više od 100.000 Makedonaca.

A ponude su se same nizale. Nudili su im Makedonci hotele, vikendice, stanove. Naravno, i državljanstvo.

- Na momente je bilo malo sramota. Stevan je imao neku scenu u kojoj nekom navijaču objašnjava da su heroji igrači. Mi smo samo radili svoj posao, ali se njima to toliko dopalo jer smo bili iskreni i zato što oni valjda gledaju da nema razloga da veličamo Vardar koji je u susednoj državi, iako Arena ima tu politiku da klubove iz regiona shvata kao svoje - kaže Sreten po povratku u Beograd.

- Ja još nisam dobio vikendicu na Ohridu, tako da sam ostao Stevanović, nisam menjao u Stevanovski - dodaje Stevan kroz osmeh i priseća se šta su sve preživeli u Skoplju.

Kaže da su im ljudi tražili autograme, slikali se sa njima, na Fejsbuku ima preko 1.000 novih zahteva za prijateljstvo. O broju dobijenih poruka da i ne priča.

Ipak, naglašava da su pravi junaci igrači, a ne njih dvojica.

- Oni su ostavili i ruke i noge na terenu. Neki su igrali sa polomljenim nogama, sa naprslim rebrima, sa hrskavicama u kolenima koja su bila kritična, pred operaciju ramena... Kad takvi igrači izađu na teren i pokažu onakvo rukometno znanje, onakvu srčanost i vrate se iz -7 sa Barselonom na pobedu i plasman u finale, onda vi ne možete da štedite glas. Ja sam ostao bez glasa pri kraju utakmice. Bio sam na granici i da zasuzim, a možda i jesam. Ponele su me emocije i samo sam srećan što se sve završilo jako bajkovito.

Nakon svega što su doživeli, kažu da bi voleli da još osete osvajanje Lige šampiona sa bilo kojim srpskim klubom.

- Posle toga bih mogao i da se penzionišem - kaže mi Stevan.

Šta su sve rekli posle povratka iz Skoplja, šta su doživeli i kakve ponude dobili u makedonskoj prestonici, pogledajte u VIDEU na početku teksta.

(Jasmina Stakić/j.stakic@telegraf.rs)