Dan kada se Beograd upoznao sa hokejom na ledu: Gusta magla se na Božić 1940. spustila na glavni grad, i dovela do urnebesne reportaže

„Hokejisti mnogo liče na srednjevekovne oklope. Golman je pravi robot. Tako je oklopljen sa svih strana, kao da će da se sudari sa bornim kolima. Na nogama, golman ima dva čitava dušeka, prostrta od prstiju do iznad kolena. Trup liči na nešto što je prepumpano, i mana mu je što čovek nikako ne može da se isprsi, kad recimo da gol i treba malo da se pravi važan“, pisao je reporter „Vremena“ sa prve beogradske hokejaške utakmice

Hokej na ledu nikada nije uspeo da osvoji srca srpske publike poput fudbala ili košarke, i njegova popularnost u našem narodu ostala je ograničena. Niti su naši klubovi, niti naša reprezentacija, imali bogzna kakve uspehe na međunarodnom planu.

Preporučujemo

I premda je hokej u ranoj fazi razvoja svojih pravila stigao u Kraljevinu Srbiju još pre Prvog svetskog rata, kada su iz Švedske doneseni rekviziti za bendi (rusko-skandinavsku verziju o kojoj je Telegraf.rs već pisao), i premda je naša zemlja 1911. godine postala član Međunarodne hokejaške federacije, sport nije zaživeo zbog nedostatka infrastrukture i leda koji se nije dugo zadržavao. Pritom, tada još uvek nismo počeli da ludujemo za sportom kao takvim (čak ni za fudbalom), to će doći tek u međuratnom periodu.

Sam hokej na ledu po modernim pravilima predstavljen je Beograđanima 1934. godine, kada su egzibicioni meč odigrali članovi Hrišćanske zajednice mladih ljudi protiv BASK-a, koji je tada radio na osnivanju svoje hokejaške sekcije, mada od toga na kraju ništa nije bilo. Zbog toga, kada je 1939. organizovano državno prvenstvo, tokom prve dve sezone takmičili su se samo klubovi iz Ljubljane i Zagreba.

Na samom početku 1940. formirana su u Beograda i na Paliću po dva kluba, te u Novom Sadu i Starom Bečeju po jedan. Zapravo, to nisu bili u klubovi pravom smislu reči već sekcije Beogradskog teniskog kluba, Beogradskog bob kluba, Palićkog sport kluba, Tenis kluba „Palić“, Tenis kluba „Novi Sad“ i starobečejskog Sportskog društva „Slavija“. Ipak, u poslednjoj sezoni hokejaškog prvenstva Kraljevine Jugoslavije 1941. igrala je samo jedna ekipa iz Srbije: Palićki sport klub. SK Ilirija (današnja Olimpija) uzela je sve tri titule prvaka i cela naša ondašnja reprezentacija bila je sastavljena od njihovih igrača (uz tri rezervna koja su dolazila iz zagrebačkih timova).

E sad, još 1938. godine Beogradski teniski klub je polivanjem šest svojih terena napravio hokejaško igralište po međunarodnim standarima, ali su tek dve godine docnije na njemu odigrana prva dva zvanična, prava pravcata hokejaška meča. Bilo je to na Božić 1940, kada je Ilirija kao šampion zemlje zaigrala protiv hokejaške sekcije budimpeštanskog BKE, klizačkog kluba osnovanog davne 1869. godine, koji i dalje postoji. Ljubitelji hokeja svakako će uživati u ovom izveštaju sa tog događaja, koji je „Vreme“ objavilo 10. januara, a uživaće čak i ljudi koje hokej ne zanima. Zašto, postaće vam jasno dok budete čitali.

„Prvog i drugog dana Božića beogradska publika doživela je svoju prvu priliku da vidi umetničko klizanje i hokej na ledu, stvari za nas skoro potpuno nove. Interesovanje, koje naš svet pokazuje za svaki novi sport, dokazuje da naša država sve više postaje sportska zemlja. Na nesreću, u nedelju uveče pala je na Beograd tolika magla, da smo u nedoumici šta da kažemo: imali smo prilike prvi put da vidimo hokej na ledu, ili, imali smo prilike prvi put da ne vidimo umetnost na ledu?

Program je počeo u osamnaest časova. Tenisko igralište Btk-a bilo je osvetljeno sa osam većih i šest sasvim malih sijalica. Između njih figurirao je veliki niz neupaljenih sijalica od nekoliko svećica. Obzirom na maglu, teško je naći pogodan izraz za ovo osvetljenje. U svakom slučaju bilo je očajno slabo, tako da je zbog toga publika mogla da vidi samo fragmente programa.

Dve Eve, umetnice na ledu

Prvu tačku programa izvela je gca Eva Gruber. Ona će svakako biti polaskana titulom gospođice. Jer, to je ustvari derle iz prvog razreda gimnazije. Ali zato i ne mala umetnica na ledu. Valcer „Na plavom Dunavu“ male gđice Eve Gruber zagrejao je dlanove 600 nevidljivih gledalaca savršeno sakrivenih maglom.

VIDEO: Norveška klizačica Sonja Heni na ZOI 1936. Osvajačica tri olimpijska zlata, desetostruka prvakinja sveta, šestostruka Evrope

Drugu i četvrtu umetničku tačku imala je Gerda Gruberova, prvakinja bivše Čehoslovačke (Treći rajh ju je već do tada rasparčao, ali ona će, lepotica, vaskrsnuti nakon rata; prim. nov). Ona je opravdala glas pete evropske umetnice na ledu, stečen na poslednjoj Olimpijadi. Njena simpatična pojava i njene „Slovenske igre“ pridobile su našu publiku za umetnost na ledu.

Silva Palme pobrala je najviše aplauza

Razume se, Silva Palme dobila je najviše aplauza. Ona je naša prvakinja. A, osim toga, ulila nam je nadu da će i naša zemlja steći svetski glas i u ovoj sportskoj umetnosti. Solo tačke imali su i g. g. Biber i Emanuel Tuma, najbolji klizači Ljubljane. Njihove partije takođe su bile odlične.

Ne treba ni da se kaže da je opšta ocena o ovim umetnicima leda bila donesena tek u ponedeljak uveče. U nedelju je bilo nemoguće reći nešto pozitivno o onome što smo videli, odnosno o onome što nismo videli. Magla je bila daleko nadmoćnija od jadnog osvetljenja, koje je, uglavnom, poslužilo za prekidanje nerava publike. Da bi se nešto videlo, bilo je potrebno da umetnici izvode svaku svoju tačku po šest stotina puta uzastopce, tojest zasebno pred svakim posmatračem. Inače ovako nikako nije išlo.

Slikanje timova u — svlačionici

Prvu hokej utakmicu u Beogradu izveli su Budimpeštansko klizačko društvo i naš državni prvak ljubljanska Ilirija. Zbog magle, fotoreporteri su slikali timove u svlačionici. Timovi su igrali u sastavima: Bke (žuti): Dobak, Gostonji, Havaš, Margo, Mikloš, Farkaš, Minder i Endren; Ilirija (zeleni): Rihar, Kačić, Žitnik, Gogala, Pavletić, Gregorič, Kroupa, Morbaher i Alianić. Sudija g. Viktor (Ljubljana).

VIDEO: Najstariji snimak hokejaške utakmice iz 1898. godine

Neobična oprema hokejista

Naša publika nije naučena da vidi ovako obučene igrače. Hokejisti mnogo liče na srednjevekovne oklope. Golman je pravi robot. Tako je oklopljen sa svih strana, kao da će da se sudari sa bornim kolima. Na nogama, golman ima dva čitava dušeka, prostrta od prstiju do iznad kolena. Trup liči na nešto što je prepumpano, i mana mu je što čovek nikako ne može da se isprsi, kad recimo da gol i treba malo da se pravi važan.

Igrači imaju krive motke u rukama, ali i bez toga mogao bi se dobiti utisak da je to neki futbalski tim sa Marsa, koji se spustio da odigra jednu internacionalnu utakmicu sa reprezentacijom Zemlje.

Nevidljiva igra...

Timovi su izašli na teren. Igrači su se nazirali, kao duhovi, kroz maglu. Što se tiče lopte, njeno postojanje na terenu nije moglo da se utvrdi.

— Pali, pali! — vikala je publika u taktu. Pali, pali!

Zahtevalo se od organizacije da izvrši reorganizaciju osvetljenja i zapali ostale sijalice. Ali jedan igrač našeg prvaka nije razumeo stvar i obratio se Lehneru:

— Nemojte, pa mi nismo „plavi“! Vičite: „zeleni“, „zeleni“!

VIDEO: Snimci sa meča između Amerike i Kanade iz 1930. godine, pod naslovom: „Najbrža igra na svetu“

Sudija je tresnuo loptu o zemlju. Nevidljiva igra je počela.

— Dole magla! — razderao se neko. Ua organizacija!

— Budalo, gore magla, ne dole!

Na terenu se čuje zujanje klizaljki. I, s vremena na vreme, „bup-bup“. To lopta udara u tribine. Dobro je, bar znamo da se dole igra. Dopre do uveta i poneko: „Cepni ga, tamo njemu!“ Znači, Mađari su bolji od naših, treba ih nekako osujetiti. Odjednom, tišina. Tišinom se obeležavaju neprijatni događaji. Znači, gol! 0:1.

Munja u magli

Drugo poluvreme. 0:2. 0:3. Onda, Žitnik se spustio kao munja u maglu. Munja u magli, malo nelogična stvar. Ali, ovde je bio takav slučaj. Poleteo je kao ekspres s gola na gol. Prešao ceo mađarski tim. I izgubio se tamo negde, u magli. S druge strane magle drečali su: „Goool!“

Žitnikov povratak iz magle bio je slavan. Skakali su na njega i ljubili ga kao da se vratio živ sa turneje po Marsu. Naši igrači radovali su se kao da im je Božić-Bata doneo ne znam šta! Jedan posmatrač setio se prošlogodišnjih rezultata naše hokejske reprezentacije: 0:26, 0:25, 0:24.

— Nije ni čudo što se ovoliko raduju, rekao je, oni daju po jedan gol svakog Božića!

Drugo poluvremene završilo se ukupnim rezultatom 1:3.

Tišina, tišina...

VIDEO: Osam godina pre prvog hokejaškog meča u Beogradu, ovako je izgledalo otvaranje sezone u NHL

Treće poluvreme. Tišina. 1:4. Tišina. 1:5. Tišina. 1:6. Tišina, tišina. 1:7. 1:8. Bio je još jedan čist gol za Mađare. Lopta je zviznula u mrežu i odbila se napolje. Gol-sudija je hteo da podigne belu maramu i da znak glavom sudiji.

— Ćut’, munuo ga je jedan navijač, pravi se Toša!

Ali glavni sudija je primetio maramu i dotrčao je. Pardon, dovozao se:

— Šta je, pitao je, zašto ste digli maramu, jel’ gol?

— O ne, gospon sudija, hteo sam samo nos da obrišem, imam kijavicu!

Bolja igra Ilirije drugog dana

U ponedeljak je dan, tojest noć bila mnogo lepša, bez magle. Ilirija je igrala bolje. Izgubila je 1:3 (0:1) (1:1). Igra je bila na daleko vidljivijem nivou nego dan ranije. Ipak, lopta se jednom izgubila.

— Napumpajte, predložio je neko, drugu loptu!

Sudija je, međutim, odmah izvadio iz džepa novu loptu i igra se nastavila.

— I to mi je, pljucnuo je prezrivo jedan navijač, neka igra, kad sudija nosi futbal u džepu od prsluka!

VIDEO: Kanadski kratki dokumentarac o hokeju snimljen dva meseca pre upoznavanja Beograđana sa tim sportom za Božić 1940.

Posle druge utakmice pretsednik Btk-a g. B. Čolak-Antić predavao je pobednicima pehar i održao govor.

»Držite peticu!«

Imaju Mađari nekog Mikloša (u pitanju je Šandor Mikloš, 1915—1981, legenda mađarskog hokeja koji je za njihovu reprezentaciju igrao na Zimskim olimpijskim igrama 1936. u Garmiš-Partenkirhenu, kao i na Svetskim prvenstvima 1931, 1933, 1934 i 1935. godine; prim. nov). Igra centarfora. Nosi broj pet na leđima, i ćelu na glavi. Najbolji igrač. Ceo tim se menja za vreme igre po nekoliko puta, ali Mikloš stalno igra. Daje golove kao od šale. Kadgod je u nedelju pao koji gol, i kad ste pitali ko je dao, odgovor je bio: „Mikloš!“ Mikloš, Mikloš, i samo Mikloš! Čak i kad su naši dali svoj počasni gol, ljudi su mahinalno govorili: „Gol je dao Mikloš!“

— Držite peticu, vikali su navijači, sve ostale pustite!

Bek u futbalu i hokeju

Najbolji igrač Ilirije je... fudbaler Žitnik. Igra beka i u hokeju, i futbalskom timu Ljubljane. Lepo ide s loptom, ali radi suviše solistički. Međutim, ima u tima našeg prvaka i poneki igrač koji ne zna perfektno ni da se kliza.

Utisak je, i pored svega, zadovoljavajući. Hokej na ledu svakako će se odomaćiti i u Beogradu. Publika ga je zavolela. Sličan je futbalu, može lepo da se navija, uzbudljiv je.“

Tekst je potpisao „S. Glišović“. Maestralni tekst, urnebesni, preduhoviti tekst, jedan od duhovitijih sportskih izveštaja koje smo imali prilike da čitamo. Bravo, gospodine Glišoviću.

(P. L)