Kouč, magarče, kad će ta proja? Srpski trener čiji je govor saudijskim klincima postao hit, otkriva za Telegraf kako disciplinuje razmaženu buržujsku decu (FOTO) (VIDEO)

"Evo, ovde u mom novom klubu, igrači 15, 16, 17 godina, svaki od njih ima auto. Kad se vratim u period kad sam ja bio tih godina, ni biciklo nisam imao. A oni voze "bmw" i druge skupe i "besne" automobile. Teško ih je motivisati, jer, jednostavno, imaju sve! I onda da bih ih nekako probudio, nekad zagalamim, koristim i ruke i noge što se kaže, i uglavnom to daje rezultate", kaže Boško Jolović

Srpski rukometni trener na privremenom radu u Saudijskoj Arabiji Boško Jolović, postao je hit priča zahvaljujući "jutjub" snimku njegovih pridika saudijskim rukometnim nadama u poluvremenu utakmice tamošnje lige. 

Snimak je nastao pre otprilike godinu dana, ali se tek nedavno pojavio na "onlajn" prostoru. Naprečac privukao veliku pažnju, izazvao lavinu pozitivnih komentara, pobrao simpatije mnogih sa srpsko-hrvatskog govornog područja. Podeljen na društvenim mrežama ko zna koliko puta.

Na njemu vidimo kako Jolović neobično zabavnom kombinacijom srpskog i engleskog jezika, pri čemu maternji, uz gestikulacije, koristi da slikovito dopuni engleski, komunicira i diže borbeni moral dok ga tinejdžeri ćutke gledaju.

Snimak je toliko zarazan, a Jolović toliko zabavan da mu nije odoleo ni hrvatski fudbalski reprezentativac i član Liverpula Dejan Lovren, koji ga je postavio na instagram, pa je šou Srbina mogao da vidi i veliki broj pratilaca poznatog fudbalera. Definitivno je svima njima ulepšao dan, ni ne znajući da je snimak uopšte "podignut" na "jutjub", a on "preko noći" postao sportska ličnost o kojoj se priča.

• Veliku čast ti je ukazao Lovren, stavio "u izlog" na svom instagramu?

- Kada su mi rekli da je on to izbacio (Lovren), bio sam u čudu. Otkud njemu snimak? Da je to izbacio neki rukometaš iz Srbije, to bi mi i nekako bilo razumljivo, ali hrvatski fudbaler koji igra u Liverpulu... Baš sam bio iznenađen - kaže u razgovoru za Telegraf Jolović, koji je, na naš poziv da pričamo o njegovom trenutku slave, bio pomalo zbunjen pojačanom pažnjom koja mu se pridaje zbog snimka od pre godinu dana.

• Kako si reagovao kad si video da si postao "zvezda" dana?

- Drugar koji radi u Emiratima, kolega bivši sa fakulteta mi je poslao, i pitao me: "molim te, reci, jesi li ovo ti". Ja pogledam, prepoznao sam sebe, kažem mu: "odakle ti ovaj snimak?", on kaže "poslao mi drug". Baš sam bio iznenađen u momentu, rekoh "šta se ovo dešava". Onda su počeli i drugari da me zovu, "izašao si na nekom portalu". Ja pogledam, pa sam zvao i nekog drugara u Beogradu...

• Pojasni našim čitaocima šta je izazvalo takvu tvoju reakciju, mada nije teško zaključiti: loša igra ekipe?

- Snimak je nastao prošle godine, u pitanju je treće kolo, derbi kadetske lige, u kojoj bukvalno postoje tri, tako da kažem, kvalitetne ekipe. Tako da te dve utakmice kad se dobiju faktički si obezbedio plej-of, onda se priključuješ u dalje takmičenje. Saudijska Arabija je velika, pa je i prvenstvo podeljeno u dve grupe, da ne dužim... Uglavnom, bila je jako bitna utakmica, pa sam se na sve načine trudio da se dobije. Ekipa je gubila dva gola razlike, na kraju smo pobedili tri razlike.

• Često u tom maniru motivišeš igrače?

- Sličnu situaciju smo imali još jednom prošle godine, malo posle one sa snimka. Vodili smo na poluvremenu gol razlike, nisam bio zadovoljan zalaganjem igrača, pa sam im zapretio rečima "jel' treba opet da skačem", oni me gledaju, i onda sam krenuo da mašem rukama i nogama. Završilo se tako što smo pobedili šest razlike. Jednostavno, sa njima ne može drugačije, takav im je mentalitet, neverovatno su lenji i to je to.

• Kako su u klubu reagovali zbog toga što se video pojavio?

- U momentu kada sam držao sastanak, u svlačionici su bili gotovo svi iz kluba: moj asistent, doktor, tim menadžer ekipe, tehnički direktor - čovek koji je sve to snimio, predsednik kluba i kapiten prve ekipe, golman, inače moj jako dobar prijatelj.  Kada se video pojavio nisam znao, iskren da budem, kakve će biti reakcije ljudi ovde, jer to su neke svari koje nisu karakteristične za ovo podneblje. Da se sa tolikom dozom strasti prenosi neka instrukcija na tajm-autu ili poluvremenu, to ovde nije karakteristično.

• Istina, sve dobija drugu dimenziju kada se pojavi u medijima, neko to može pogrešno da protumači. Na to si, verovatno, mislio?

- Bio sam malo skeptičan kako će to ljudi ovde da prihvate, međutim sutradan kada sam se probudio video sam da je na svim portalima izašlo i sam sebi sam počeo da se smejem, iako sam taj video pogledao odmah nakon te utakmice. Dečko koji je snimao je tehnički direktor u klubu, pokazao mi je istu noć, ja sam se ismejao. On mi je poslao video i pravo da ti kažem ne znam kako je dospeo na mreže. Ali, eto, nije toliko strašno kako sam pomislio u prvom trenutku.

• Instrukcije su urodile plodom, ostvarena je pobeda, svi su na kraju bili srećni i zadovoljni. Uspeo je adrenalinski govor da ih prodrma.

- Nakon utakmice, pobedili smo, deca su slavila, bacala me u vazduh... Predsednik kluba mi je posle meča rekao da odavno nije video bolju reakciju ekipe nakon nekog govora bilo kog trenera. Niko od tih ljudi iz kluba niti mi je nešto sugerisao, ništa. Njima je bilo bitno da nikoga nisam, ne daj bože, udario ili povredio na neki način. Pošto su oni mene dobro poznavali, treća mi je godina u klubu i znaju da je moj odnos sa decom više nego trener-igrač.

• Posebna priča je, kažeš, tvoj odnos sa momcima koje si trenirao do prošle sezone, opiši nam taj deo.

- Često su dolazili kod mene u sobu, lupali mi na vrata, pa pitaju "kouč, možemo li palačinke?", išli smo često zajedno na večeru. Kažu "kouč, može li ona tvoja večera?". Spremao sam im proju sa kojom su se oduševili. Znali su da dođu da mi pokucaju na vrata, pa kažu "hej, magarče, što se ne javljaš na telefon, mi bismo da jedemo palačinke". Ja onda za sekund sve organizujem, u roku od sat vremena imam 15 klinaca iz pionirske ekipe i bar petoricu iz kadetske, svi sede u mom stančiću i čekaju da im pečem palačinke. Eto, takav smo imali odnos.

• Kažu ti magarče? Tako te zovu?

- Često znaju da me iznerviraju. Pričam jedno, a oni rade nešto potpuno drugo, budu nezainteresovani. Onda ja malo podviknem i u tom žaru se, neću da kažem pogubim, ali tad mi se uglavnom omakne psovka ili neka moja stalna uzrečica kao što je "magarče". Sad i oni znaju šta znači magarac, pa kad me sretnu na ulici ili prodavnici kažu mi: "šta je, magarče". Toliko sam to puta ponavljao da su neke stvari iz srpskog rečnika naučili. Evo sad je bila utakmica prve ekipe u petak, bio sam okružen igračima iz bivšeg kluba i pojedinim iz sadašnjeg, i tako se samo iz gužve, uz sav onaj arapski, čuje "magarče". To je meni sad postalo normalno, ali prve godine mi je bilo simpatično. Brzo kapiraju i upijaju naše reči.

• Imaš i ulogu profesora srpskog, kolokvijalnog srpskog, reklo bi se?

- Otprilike... Ali, ovde je teško motivisati zato što su generalno svi nezainteresovani.  Ko ovde nije radio, ne mislim ko nije dolazio, nego ko baš nije radio sa ljudima ovde, pogotovo sa decom u tom nekom sportskom smislu, to ne zna. Oni su jako lenji i nezainteresovani.

• Zbog čega, postoji li neki određen razlog?

- Evo, ovde u mom novom klubu, igrači 15, 16, 17 godina, svaki od njih ima auto. Kad se vratim u period kad sam ja imao te godine, ni biciklo nisam imao. A oni voze "bmw", i još neke skuplje i "besne" automobile. Teško ih je motivisati, jer, jednostavno, imaju sve! I onda da bih ih nekako probudio, nekad zagalamim, koristim i ruke i noge što se kaže, i uglavnom to daje rezultate.

• Jasno je da nemaju problem u životu, dobro da i uopšte dolaze na sport koji i nije previše popularan?

- Veliki je problem animacija te dece, da oni uopšte dođu. Evo, navešću samo primer: pre četiri godine kada sam razgovarao sa tadašnjim direktorom mog bivšeg kluba, kada mi je objašnjavao o rukometnoj akademiji, ja zamišljam sad to je 100 klinaca minimum, međutim odem na prvi trening, kad ono tamo dvadesetak njih uzrasta od 12 godina. Rekao sam mu da to nije ni "a" od akademije, pa smo zajedno napravili plan, obilazili škole, privlačili decu i onda smo vrlo brzo uspeli, recimo za mesec i po dana, da okupimo 150 klinaca.

• To je lepa brojka.

- Da, ljudi su bili oduševljeni, imali smo samo taj najmlađi uzrast, klince od 6 godina, njih 70-80. Roditelji su bili oduševljeni samom činjenicom da se neko trudi oko njih, skuplja, okuplja u klub, da se druže, treniraju... Što se tiče rukometa, ne bih želeo da ih potcenim, ali nije to neki ekstra nivo. Fizički su, recimo, jako dobri, takvo je podneblje, jaki su, izdržljivi, ali se poslednjih desetak godina pojavilo mnogo gojazne dece, tako da je i taj kvalitet koji su imali opao, jer su deca sve gojaznija.

• Svuda je, izgleda, ista situacija sa novim naraštajima, to je globalni problem. Alarmantno je stanje.

- To su samo mobilni telefoni, ajpedi, slabo se kreću, sede. Loše se hrane, to je uglavnom riža, ako nije riža onda su to "fast fudovi". I roditelji, pošto su i oni lenji, daju im ajped i kao "igraj se", samo da oni ne bi morali da ga voze, vodaju...

• Klub u kojem si sada doveo te je letos, u pitanju je Al Kalidz, napustio si Al Nor posle tri godine. Kako je uopšte biti rukometni trener mlađih kategorija u Saudijskoj Arabiji?

- Generalno, ovde klubovi imaju zaista sjajne uslove. Skoro svaki klub ima salu zatvorenog tipa i bar jedno četiri do pet terena što za rukomet, što za odbojku, za košarku, što za tenis, koji su napolju. Uslovi za rad kod 80 posto klubova su fantastični. Što se tiče Al Nora, tamo sam prethodne godine sa pionirima osvojio sve: prvenstvo, Kup i Superkup, a kadete sam psole pet godina odveo do trećeg mesta u državi, a igrali smo i finale Kupa.

• Kažeš, lenji su klinci, a kakvi su stariji, kako si se privikao u zemlji koja je poznata po svojim strogim i nehumanim zakonoma prevashodno prema ženama?

- Mogu ti reći da ljudi iz Srbije, zbog medija, imaju malo lošiju sliku o Saudijcima. Jesu oni malo aljkavi i lenji, ali mene su ti ljudi prihvatili, brinuli o meni, pazili: svaki dan me je neko iz kluba zvao, da li direktor, da li pomoćnik, uvek me je neko zvao, kažu: "kouč jel' sve u redu, jel' ti treba nešto... Počeo sam da se družim sa njima mnogo, da provodim vremena. U suštini, oni su dobroćudni, prihvataju što im se kaže. Pored mana, aljkavosti, oni su pažljivi. Dopalo im se, na primer, to što sam ja forsirao priču da deca kroz sport treba da se edukuju, iako onaj moj video nije bio baš edukativan (smeh).

Inače, intervju sa Jolovićem radili smo u danu kada je igran "El Klasiko" koji je, ako pitate njega, sporedna stvar u odnosu na ono što se zbilo u Šapcu istog dana - meč Mačve i Zvezde.

Srpski trener veliki je fan crveno-belih, ne propušta nijednu utakmicu da odgleda dok je u Saudijskoj Arabiji.

- Evo baš sad posle treninga smo svi kolektivno išli da gledamo utakmicu Barselona - Real, ali pravo ti kažem nisam fan ni jednih ni drugih, ja sam sebi na telefonu namontirao da gledam Zvezdu dok su oni gledali "El Klasiko". Znaju i ovde za Zvezdu, naravno preko mene. U početku nisu, ali smo u prve dve godine svake srede gledali Evroligu, prošle godine Ligu Evrope...

(M.B.)