Ko leči ljude? – omaž prof. dr Radanu Stojanoviću

Nova kolumna Prof Dr Nenada Dikića o sve učestalijoj pojavi da se pravi negatina selekcija među

Ne želeći da govorim o pravom razlogu za ovaj članak, podsetiću se priče mog mentora prof. Radana Stojanovića, koji je nakon uspešne konferencije na Farmaceutskom fakultetu, koju je zatvorila moja školska drugarica prof. Branislava Miljković rečima da eto lekari dijagnostikuju, a farmaceuti leče.

Ustao je nakon gromoglasnog aplauza i rekao da svako ko želi da leči može, lepo upiše Medicinski fakultet, završi, postane doktor i leči.

Preporučujemo

>>> Sve životinje su jednake, ali neke su jednakije od drugih: Poučna priča od dopingu!

I u tome jeste suština, bar je tako bilo poslednjih vekova, tačnije od Hipokrita. Ili možda nije.

Javlja se sve više profesionalaca bliskih medicini koji misle da mogu da leče. Prvi su naravno farmaceuti, jer im je očigledno dosadilo da iza tezge dodaju lekove prepisane od strane lekara. Ono što ranije nije postajalo su over the counter lekovi, ili oni koji se ne dobijaju na recept.

Sad ih ima toliko da ne postoji stanje ili bolest koju nije moguće tretirati lekovima za koje nije potreban recept. Međutim, sada kad im je pružena prilika, samo mali broj je iskoristio, jer naravno treba znati preporučiti lek. Često se igram u apoteci i zapitkujem i retko dobijem odmah odgovor. Hvala Bogu postoji Google ili neki medicinski pretraživač, pa se uvek dođe do nekog rešenja. Ipak, daleko od lečenja.

Druga profesija su DIF-ovci (Državni institut za fiskulturu) ili tačnije profesori fizičke kulture. Pošto njima predajem sportsku medicinu, mislio sam da mogu da pokušam da procenim odakle želja. Tačnije nisam uspeo, jer manje želje za učenjem nisam video, a više samopouzdanja.

Ipak, neki od njih žive i rade u ovom gradu kao uspešni terapeuti. Iako to nije po zakonu, jer je dozvoljeno da samo ljudi koji završili medicinski fakultet mogu da leče druge ljude, oni leče gotovo sve, od gojaznosti, povreda, pa sve do degenerativnih oboljenja, za koje nema leka.

Pri tom nema kontrole, samo para. Cifre su zastrašujuće, od nekoliko stotina do hiljadu ili desetina hiljada evra na godišnjem nivou. Rezultata uglavnom nema, tačnije onih kojih pokazuju da je nekom bolje, da mu je promenjen kvalitet života.

Kako drugačije nazvati lečenje gojaznosti sa dijetom od 800 kalorija i fizičkom aktivnošću od nekoliko sati na tredmilu. Pa svako će da omršavi, ali kakve veze to ima sa zdravim stilom života, lečenjem ili zdravljem. Baš nikakve, ali ima veze sa 1500 evra. Ili šta reći za ishranu sa fensi nazivom koja kombinuje hranu na neuobičajen način, savetujući na primer da se ne meša pirinač i meso. Pa to je van svake pameti, jer da je tako jedan ceo kontinent bi umro od gladi.

Zašto je došlo do ovoga? Pa, pre svega jer medicina nije pratila promenu načina života ljudi i samim tim nije odgovorila na mnoga pitanja. Tako je ispalo normalno da je DIF koji se transformisao u sportske nauke, odgovorio na mnoga pitanja, novim masterima učenja, kao što su sportska ishrana (Sport Nutrition), fiziologija vežbanja (Exercise philology), biomehanika (Biomechanics), fizikalna rehabilitacija (Physical Rehabilitation), prevencija i terapija (Health in prevention and therapy).

Naravno kod nas to sporo ide pa samo retki pojedinci imaju uspeha. Sećam se da je na desetom jubilarnom kongresu Evropskog koledža sportskih nauka (2005) u Beogradu bilo samo nekoliko profesora sa DIF-a. Na moj poziv da dođu, tadašnji dekan, Prof. Kukolj rekao da tu nema šta da se nauči, iako je u tom trenutku bilo dvadeset dekana sa fakulteta za sport Zapadne Evrope u Beogradu.

U takvom ambijentu su napredovali i „kozmetičari” (farmaceuti). Davno beše pa verovatno ne kršim ugovor potpisan sa obaveštajnim odeljenjem Engleske antidoping agencije, koji su bili ljuti što njihovi fudbaleri dolaze da se leče kod „neke” Marijane u Beogradu. Pošto smo detaljno ispitali slučaj shvatili smo da je upotrebljena metoda elektroforeze u magnetnom polju na prerađenom uređaju. Naravno da je jednostavno, ali objašnjenje se nije dopalo  Englezima, ponavljajući pitanje zašto se sportisti nisu javili timskom doktoru, već nekoj ženi u Beogradu.

Da, zašto? Pa verovatno zato što nisu imali poverenja, ili zato što klasična medicina nije davala rezultate, ili prosto zato što su se nakon terapije u Beogradu osećali bolje i mogli da se vrate na teren. Mnogo pitanja, malo pravih odgovora. Suština je očigledno u tome da se mnogo stvari promenilo i da većina fakulteta nije ni pokušala da razume promene i adaptira svoje programe učenja novim zahtevima.

Dok se to ne desi, lekari neće znati da se snađu u mnogim situacijama, profesori fizičke kulture će lečiti ljude, farmaceutima će biti žao što nemaju značajniju ulogu, a po neki „kozmetičar” će se proslaviti.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum