Preživeo je prerezani vrat, pa mentalno oboleo i pucao sebi u glavu: Stravična ispovest NHL zvezde o prošlosti koja ga i dalje proganja (VIDEO)

Klint Malarčuk je nekoliko puta gledao smrti u oči, i uvek je bio jači, a danas svoje iskustvo pokušava da prenese na druge kojima je pomoć potrebna

Klint Malarčuk je nekoliko puta gledao smrti u oči. Tačnije dva puta, a samo on zna kakvim je čudom preživeo, iako je imao dve takve povrede da se retko kad preživi.

Nekadašnja NHL zvezda i golman Bafala preživeo je pravu dramu 1989. godine, kada mu je na utakmici protiv Sent Luisa protivnički igrač klizaljkom prezao vrat. Krv je šikljala, svi su mislili da će umreti, ali je nekim čudom, i zahvaljujući iskustvu klupskog doktora, koji je takvih situacija imao na pretek kao ratni lekar u Vijetnamu, uspeo da preživi.

Preporučujemo

>>> Mlada hokejašica dojila dete između trećina: Ova fotografija obišla je svet!

Trista šavova bilo je potrebno da mu se "zakrpi vrat". Međutim, ta povreda uticala je na njega mentalno. Upao je u tešku depresiju zbog post-traumatskog poremećaja. Doživljavao je teške noćne more, odao se alkoholu, nije spavao... a onda je pokušao da izvrši samoubistvo.

Čitavu svoju ispovest otkrio je za Players tribune, gde sportisti pišu svoje životne priče kroz koje su prošli u životu. On je počeo od situacije kada mu je prerezan vrat.

KLIZALJKOM MU JE PREREZAN VRAT, IZGUBIO JE LITAR I PO KRVI, NA VRATU JE IMAO 300 ŠAVOVA

- U to vreme bio sam prvi golman Bufalo Sabresa i u goste nam je došao Luis. Utakmica kao i svaka druga. Vodili smo 1:0 i nisam imao previše posla. Pak odlazi u ugao s moje desne strane i njihov igrač je prvi na njemu. Pogledao sam na brzinu preko ramena i video njihovog igrača kako dolazi na drugu stativu. Stiv Tutl. Bio je taman malo ispred našeg odbramenog igrača i znao sam da sledi dodavanje prema njemu. Morao sam brzo da se prebacim prema drugoj stativi, da budem spreman na njegov šut. U trenutku kad sam se postavio, Stiva su srušili… U tom trenutku sam video njegovu klizaljku u vazduhu.

Osetio sam da me pogodio u kacigu, ali nisam osećao nikakvu bol i nisam se previše uzrujavao. Ali, onda sam vidio krv.

Na snimcima se to ne vidi dobro, ali ono prvo štrcanje… Krv je šikljala gotovo dva metra ispred mene. Znao sam da se dogodilo nešto jako loše, ali i dalje me ništa nije bolelo. A očekivao sam bol, verujte mi, jer krv je jednostavno šikljala iz mene.

"Eto. To je to, Clint. Ovako ćeš umreti. Večeras. Ovde. U Bafalu" rekao sam sebi dok sam gledao tu ogromnu krvavu mrlju koja se stvarala ispred mene. Onda se sva buka oko mene ugasila.

Pomislio sam: "Vau. OK, valjda je to taj osećaj kad umireš. Nema bola. Nema buke. Samo… Ništavilo".

POSLE POVREDE UPAO JE U TEŠKU DEPRESIJU, IMAO NOĆNE MORE, ODAO SE ALKOHOLU

>>> Čirlidersice napravile šou na ledu: Grudi letele na sve strane, publiku nije interesovao hokej (FOTO)

Klint je uspeo da se oporavi, a na led se vratio posle samo 10 dana od stravične povrede. Nije ni bio svestan da je upao u ozbiljnu depresiju, noćima nije spavao jer su mu pred očima bili krv i klizaljka koja mu reže vrat. Danima nije spavao i počeo je sve lošije da igra. Odao se alhoholu, a uzimao je i lekove i pio ih je u kombinaciji sa alkoholom, samo da bi mogao da zaspi.

- Počele su da me muče teskoba, depresija i osećaj paranoje. Svakog dana bilo je sve gore i dobro bi mi došla neka stručna pomoć u tim trenucima. Ali, stručne pomoći nije bilo. Ma, mislim da bih je u tom trenutku verovatno odbio. Bio sam heroj svoje porodice, prijatelja i hiljade hokejaških fanova širom sveta. Nisam želeo da ugrozim taj status pokazujući neku slabost, a bojao sam se da će doktor nakon razgovora dijagnostikovati da sam lud. Jer, stvarno sam se osećao kao da sam lud i bilo me strah da će to neko i službeno da potvrdi. Nisam želio da ostanem bez svoje karijere.

Pošto se noćne more nisu smirivale, pokušao je u kombinaciji lekova sa alkoholom da dođe do sna. Umesto toga mu je stalo srce i završio je u bolnici. Tada je postalo jasno da ima ozbiljnih mentalnih problema. Sve je isplivalo na površinu. Završio je na psihijatriji, gde je često bežao iz bolnice, u koju su ga iznova vraćali.

BEŽAO JE IZ MENTALNIH USTANOVA, POKUŠAO JE SAMOUBISTVO TAKO ŠTO JE PUCAO SEBI U GLAVU

Znam da je u cevi možda metak, ali svejedno je prislanjam na bradu. Nije me briga, pijan sam k'o svinja. 20 piva sam danas ispraznio niz grlo, možda i već 25 do poslepodneva. Supruga Džoani je morala da se odmori od celog tog haosa sa mnom poslednjih nekoliko dana pa je prespavala kod prijateljice. Ali moj mozak je uveren da je bila s drugim tipom. Bez prestanka mi se ta misao vrti po glavi. Pivo je kao da si stisnuo ono dugme za pauzu na daljinskom. Samo što su pauze prekratke pa sam odlučio da probam nešto drugo. Otići ću na ranč da gađam puškom neke limenke.

Do trenutka kad se vratila kući, ja sedim na klupi iza štale i urlam nekakve gluposti. Kad sam video njen pogled uzeo sam pušku. Stavio sam je pod bradu.

"Evo ti na! Ovo bih voleo da uradim! To bi sve rešilo", urlao sam.

Ona je plakala, ali ja nisam prestajao.

"Nemaš pojma kako je živeti s mojim mozgom. Sve bi bilo lakše kad bih ga samo mogao isključiti! Svima bih olakšao!" - nastavio sam gledajući je pravo u oči.

I onda sam… Povukao okidač. Ne osećam ništa.

Ispostavilo se da je metak stvarno bio u pušci. I sad juri prema mom mozgu, istom onom koji mi se u zadnjih 47 godina pokazao kao najveći neprijatelj. Metak je na savršenom putu da ga napokon ugasi. Zauvek. Krv je posvuda. Teče mi iz ustiju i šiklja kroz nos. Metak je prošao kroz čeljust, izbio nekoliko zuba, odbio se od nosne šupljine i nekako zapeo u kostima lobanje.

Neverovatno, ali nisam izgubio svest. Nisam osećao ni bol, nego sam se u tom pijanom, krvavom stanju uspeo koncentrisati na ono što mi je bilo najvažnije: Molio sam Džoani.

Molio sam je i molio i molio. Ne za oproštaj, ne za razumevanje, nego za nešto mnogo važnije. Molio sam je da ne zove muriju.

NEKIM ČUDOM JE PREŽIVEO, KONAČNO SE SUOČIO S PROBLEMOM I POČEO JE DA POMAŽE OSOBAMA KOJE MUČE ISTI PROBLEMI

Doktori su morali da me onesveste, da me ubace u helikopter i to je zadnje čega se sećam iz tog dana. Držali su me u veštačkoj komi nedelju dana. Kad sam se probudio, prvo što sam ugledao bila je Džoani.

Rekla mi je da me voli. Ja sam znao koliko ja nju volim i koliko sam srećan što je, zajedno s mojom mamom, uz mene u toj bolničkoj sobi. Što smo svi zajedno živi - ispričao je Malarčuk u svojoj velikoj ispovesti.

Doktori su kasnije uspeli da mu postave pravu dijagnozu, koja prvobitno nije postavljena kada je imao mentalnih problema posle povrede vrata. Upravo je ona i prouzrokovala te mentalne probleme i post-traumatski poremećaj.

Malarčuk je konačno prihvatio da pati od toga i suočio se sa problemom, umesto što je bežao od njega. Danas uz podršku svoje supruge prebrodi krizu ukoliko se pojavi, a rešio je i da pomaže drugima koji imaju sličnih mentalnih problema. Napisao je knjigu, drži predavanja, govori da nije sramota ukoliko imate mentalni problem i treba da ga rešite, deli savete osobama kojima je ona neophodna i oseća se koristnim za društvo.

(Telegraf.rs)