Svetislav Pešić otvoreno o ostanku na klupi Srbije, kako je to trenirati Jokića, sudijama, Zvezdi i Partizanu

Selektor Srbije bio je gost emisije "Oko magazin" na Radio Televiziji Srbije

Košarkaška reprezentacija Srbije vratila se sa bronzanom medaljom sa Olimpijskih igara u Parizu. Naši momci odradili su neverovatan posao, bili nadomak ogromne pobede nad Sjedinjenim Američkim Državama, a onda su u okršaju za treće mesto i reprizi finala iz Manile bili bolji od Nemaca.

Sve to na papir pokušao je da stavi selektor reprezentacije Srbije, Svetislav Pešić, koji je danas bio gost emisije "Oko magazin" na Radio Televizije Srbije, gde je istakao da je put do cilja bio kratak, ali težak. Opisao je i šta je bilo presudno da naš tim izgleda onako kako je izgledao u Lilu i Parizu.

Preporučujemo

- Pa, znate kako, uobičajene su pripreme. Moram da kažem da su pripreme bile specifične, jer smo imali dve teške utakmice, izazovne, mentalno takođe. Nas je to koštalo protiv Australije, uspeli smo da preokrenemo i da dobijemo produžetak. Posle toga je došla Amerika, sve znamo, svi vi znate, navijači znaju, mi znamo... Teško je bilo pripremiti se. I to je bilo dosta izazovno, igrali smo na 90 poena protiv Australije i Amerike, jedan fantastičan intenzitet, fantastične odbrane, iako je tu bilo 90 poena, ogromna potrošnja. Naravno, sve je teško, ali nekako taj stres te jednostavno pretvori u neko zadovoljstvo. Cilj ti je jasan. Nama je stvarno bio cilj da na ovom fantastičnom turniru, najjačem u istoriji Olimpijskih igara. Medalja, pa bilo koja, sve su za nas bile zlatne. Put do cilja je bio veoma kratak, ali težak. Čestitao sam momcima na ponašanju, na tom zajedništvu, čestitao sam im kako su stvorili ponovo atmosferu. Osetili su da su potrebni jedan za drugog. Tu se javlja drugarstvo. Ponekad se pitam šta ti sve to treba, a onda dođu ti momci i oni te motivišu. Kad je trener motivisan, onda su i igrači motivisani.

Ekipa je uvek bila na prvom mestu, a momci su se fenomenalno slagali. Objasnio je i zbog čega je odlučeno da se Srbija sastane sa Amerikancima i tokom pripremnog perioda.

- To je uobičajeno. To su krasni momci. Bilo je tu naravno i nesporazuma, ali znate kako, stići do cilja i ljubiti se tri puta u usta, to nema rezultata. Treba se ljubiti posle. Imamo iskusnih igrača, imali su svoje predloge i primedbe. Pošto sam ja i dalje trener, ja to sakupim na jednom mestu i prihvatim ono što smatram. Zajednički uspeh je ovo, svi smo mi doprineli tome, pa čak i ovi koji su bili bolesni, pa čak i Nikola Jović koji se cele sezone pripremao za OI. Imao povredu, pa virus... Milutinov je imao temperaturu, rekao je da hoće i mora da igra. Na tom putu do cilja uvek postoje prepreke, to su te povrede, malo i nervoza koja je sastavni deo. Nervozan je onaj koji u životu hoće nešto da napravi. Zadovoljan sam ne samo sa ovom pobedom, nego i kako je ovaj put izgledao od odlaska u Abu Dabi, pa su neki postavljali pitanja da li je dobro da idemo tamo, kratko smo, ali nam je koristilo. To se sada vidi, jer ja nikada ne bih igrao protiv slabijih od sebe u pripremama, jer neću da im dam da se uče od nas. Amerikanci su jači i nama je odgovaralo da vidimo gde smo mi u odnosu na nas i šta možemo da uradimo kad dođu zvanične utakmice. Imali smo dve četvrtine izvanredne, u Lilu smo tri četvrtine bili u igru. I u pripremi za Amerikance, kada smo otvorili sve knjige, mi smo otkrili po prvi put neke stvari koje nismo videli. To nam je stvarno pomoglo, nama u stručnom štabu, a i igračima da donose drugačije odluke. Kažem, te pripreme su bile kratke, intenzivne, uspešne, ne samo zbog toga što smo mi završili. Lep je osećaj kad zadnju utakmicu pobediš. Pobedili smo poslednji meč na OI, vratili smo se ovde sa osmehom.

Objasnio je i kakav je uopšte bio plan za taj meč sa Amerikancima, istakavši neke od najbitnijih koncepata. Presudno je bilo pozicionirati se pod košem.

- Znate kako, u sportu prošlost se ne računa. Samo šta je danas i šta će sutra biti. Bilo je dobrih i teških utakmica, grešaka, dobrih odluka. Bilo je dobro, ja sam sad rekao. Stvarno smo uspeli da ih skinemo do kraja, da tačno znamo da sakrijemo slabosti i istaknemo prednosti. Te dve utakmice su nam pomogle da vidimo šta da promenimo, a da ostane u konceptu napada i odbrane, da se ne bavimo previše Amerima, nego da prilagodimo naš napad i odbranu, da vidimo gde da ih napadnemo. Naš cilj je bio da napadnemo ispod koša, jer imamo najboljeg igrača na svetu i igrača u odličnoj formi, Petruševa. Gledali smo kako da gurnemo loptu pod koš, da promenimo ritam, da se ne igra "ap end daun", kako pronaći balans između kontranapada i odbrane. Amerikanci igraju drugačiju košarku, teško se snalaze bez lopte, treba im oduzeti taj posed i nekim organizovanim, dobrim napadom u "pet na pet". Dok smo imali snage smo izdržali. Ponestalo nam je snage u ta dva-tri minuta na kraju, nismo mogli da nadoknadimo intenzivnijom odbranom i tu su napravili prednost.

Trenirati Nikolu Jokića je jednostavno, objasnio je Pešić u "Oko magazinu" na Radio Televiziji Srbije.

- Moram da vam kažem da je najlakše trenirati Nikolu Jokića. On je jednostavan dečko, posvećen ekipi, košarci do kraja, ako odluči da kraju, onda je tu sto posto i za vreme treninga i posle. Spreman je za svaku vrstu komunikacije, spreman da ti vrati fidbek kako se oseća ili je dobro spavao, nego kako da se reši ovaj ili onaj problem. On ima ogromno iskustvo, iako tek treba da igra, isto tako Bogdanović, Micić... To su igrači koji imaju ogromno iskustvo, trenirali su ih najbolji treneri. Naravno da je njihov stav, predlog, kao i primedbe se uzimaju i analiziraju, a posle se donose i odluke. Ja sam to tako na početku mislio na početku karijere da ti neko ugrožava autoritet, ali onda razumeš da je trener tu zbog igrača, da su oni najvažniji deo. Ono što oni znaju, nije dobro da trener bude iznad ekipe, ali je važno da igrači znaju ko je najvažnija osoba. Bitno je da trener ne sme da bude iznad ekipe. Ako se napravi takav balans, mislim da je to deo naše dobre saradnje i uspeha, da smo uspeli da napravimo taj balans i da se razumemo vrlo dobro.

Nema mnogo razlika u godinama među igračima, što Pešić takođe ističe kao vrlo važnu osobinu.

- Znate kako, prvo je najvažnije ja mislim zašto se oni dobro slažu. Imamo osam igrača koji su ista generacija, 1994. ili 1995. Bogdan je nešto stariji, a Petrušev malo mlađi. Sedam ili osam njih su ista generacija. Prvo su igrali puno zajedno u svim kadetskim, juniorskim selekcijama, seniorskim... Poznaju se dobro i generacijski se dobro razumeju, postali su vrhunski profesionalci u smislu posvećenosti. Oni kada su rešili da igraju za reprezentaciju u tih mesec ili dva nema ničega osim treninga, sprovođenja zadataka koji su postavljeni, za to je zadužen medicinski tim. Razumevanje između njih je najvažniji deo tog našeg zajedništva, ta generacijska blizina, interesi, prioriteti, da zajedno izađu kako treba, da proslave sa svojim porodicama.

A da li je ovo bio najbolji košarkaški meč na velikim turnirima ikada?

- Treba sve da se slegne, da se analizira, završio se turnir. Ono što smo znali, znamo i sada, da je to najjači OI turnir svih vremena, ne samo zato što je ovo najbolja američka reprezentacija svih vremena. Ne upoređujem ih sa 1992. godine, kada sam bio sa Nemcima. Svi znaju vrednosti te ekipe. To je bila druga košarka, drugo vreme. To je pola veka prošlo, košarka je mnogo napredovala u atletici, takmičarskom delu, ali ono što je najviše napredovalo je košarka van Amerike. Nema grada na ovom svetu gde košarka uz fudbal nije najpopularniji sport. Evropska košarka, van Amerike, približila se najboljoj, a to je NBA. Sve ovo što se dešava danas i na SP i neko sad obrazlaže da Amerikanci nisu motivisani, to nije tačno, ne znaju ljudi suštinu šta se dešava. Košarka van Amerike je strahovito napredovala i taj okean između Amerike i Evrope se suzio. Povećao se značaj i kvalitet evropske košarke, kada gledate Evroligu i NBA ligu, jeste drugačije da se igra, ali ukupno gledano je to ogroman kvalitet u Evroligi. Ništa to nas koji smo unutra i kojima je košarka život ne iznenađuje.

Sudije u polufinalu protiv Amerikanca su dolazile iz Bosne i Hercegovine, Paname i Letonije. Pešić se dotakao i te teme...

- Ja ne bih sada da FIBA nije napredovala. Moram da kažem da FIBA apsolutno, ja to znam 100%, da kao i Evroliga ulaže u dalje unapređenje sudija u Evropi. Ono što nije dobro, to je da FIBA i Evroliga u interesu pre svega ovako značajnih takmičenja treba da pronađu način saradnje. Već nekoliko godina, ja ne kažem da su sudije koje sude Evroligu da su bolje od FIBA sudija, ali oni imaju više iskustva, sude teške utakmice, značajne utakmice, stalno su u takmičarskom sistemu. Sude najboljim igračima Evrope i sigurno je da ta saradnja između FIBA i Evrolige kada su sudije u pitanju treba da se unapredi. Ja to stalno ponavljam. Mi ne treba da gledamo šta NBA radi, nego samo da gledamo šta fudbal radi. Fudbal je najveći biznis na svetu kada je sport u pitanju i on je u Evropi. Sa aspekta organizacije svega i suđenja. Treba da gledamo šta oni rade i da sarađujemo, pa da to prenesemo u košarku. Naravno je tu NBA, ali ipak moramo to da priznamo, geografski, tradicionalno, istorijski, po mentalitetu i kako shvatamo vrhunski sport, mi smo u Evropi. Nadam se da će u budućnosti ovakve utakmice suditi najbolje sudije koje postoje.

Pitanje na koje svi žele da čuju odmor jeste da li Pešić ostaje na klupi i posle Olimpijskih igara?

- To ni on ne zna, sada ide na "les vacances", ne treba da se pravim važan. Ja stvarno to ne znam. Nekad se pitam šta će ovo meni, ali onda dođe taj proces. Ja kažem, uvek kad se izgubi utakmica, onda dođeš na pres konferenciju i novinari te tu pitaju, a hteo bi da kažeš nešto važno. Rezime je da je Pešić dobar, ali nije dovoljno motivisao ekipu. Ne ulaze u razloge poraza, a niko nikada ne kaže, a ko motiviše tog trenera, jer i on živi od toga. Njega motivišu igrači. Svaki trener posle uspešnog trenera odlazi srećan za naredni napor. Ovo je za mene bilo zadovoljstvo, bilo je prepreka, problema. Ali nema problema, uvek se nađe rešenje. Ja ne želim na tu temu ništa da kažem. Kad sebe pitam, onda ću moći da dam odgovor.

Ponovo se Pešić osvrnuo za kraj na stanje u srpskoj košarci.

- Za velike stvari je potreban sistem, strategija, nekada nije važno da li je reprezentacija uzela medalju. Imamo velikih problema, moramo da priznamo to. Zašto? Zato što su nam ciljevi veliki, velika je odgovornost svih ljudi da počnemo da razmišljamo na drugi način. O tome sam pričao, neću nikoga da prozivam, ja sam deo procesa i strategije i nekada se osećam tu na kraju mog procesa sa reprezentacijom poražen, jer nisam uspeo da dođem do toga da ne kažem da ubedim, nego kada govorimo o košarci u Srbiji svi klimaju glavom, a nema pokušaja, ni akcija. Nemamo našu ligu, jedina smo košarkaška zemlja koja nema svoju ligu. Sistem zavisi od sistema takmičenja, a naš sistem je prevaziđen. Zamajavamo se oko sistema u Evropi, a samo da se mi vratimo kod nas i vidimo da je to prevaziđeno. To će zavisiti ne samo od KSS, malih klubova, nego od Partizana i Zvezde, kao naših najvećih košarkaških klubova - zaključio je Pešić govoreći za RTS.

(Telegraf.rs / Radio Televizija Srbije)