Ispovest oca Ace Radovića, navijača Zvezde koga su ubili Grobari: Molio sam ga "Ne idi na derbi"
Tomislav Radović otvorio dušu 20 godina od tragedije u kojoj je izgubio sina
Na današnji dan, pre tačno 20. godina, na 113. večitom derbiju ubijen je navijač Crvene zvezde, Aleksandar Aca Radović i to je ostalo jedino navijačko ubistvo koje je izvršeno na samom stadionu. Njegov otac je u razgovoru za BBC na srpskom dao veliki intervju, u kome je pričao o Aci, njihovom poslednjem razgovoru, šta mu nikada nije rekao, kako živi s bolom posle gubitka sina...
Taj 30. oktobar 1999. godine počeo je kao svaki drugi.
Išlo se u školu, na fakultet i na posao, ali su mnogima misli bile okupirane 113. večitim derbijem između Partizana i Crvene zvezde.
Jer derbi je derbi, praznik.
Meč na stadionu JNA bolje je počeo po crno-bele - Saša Ilić je već posle 16 minuta zatresao gol najvećeg rivala.
Koji tren kasnije, 30. oktobar više nije bio praznik, već datum koji će svi po zlu pamtiti.
Sa južne tribine stadiona Partizana poletele su brodske signalne rakete ka severu, a jedna je u vrat pogodila sedamnaestogodišnjeg Aleksandra Radovića iz Opova.
Baš njega, usred mase od nekoliko desetina hiljada ljudi, i baš u vrat.
Radović je ubrzo preminuo, a meč je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. Partizan je pobedio sa 2:0.
Od tada je prošlo tačno 20 godina i dosta ljudi je stradalo u navijačkim sukobima. Ali je Aca Radović ostao jedini koji je život izgubio na stadionu, iako je samo otišao da gleda fudbal.
- Naš narod kaže da vreme leči sve, ali ovde nije tako... Sve je teže kako vreme prolazi - kaže za BBC na srpskom Tomislav Radović, otac ubijenog Aleksandra.
Daj, bre, Aco...
Tomislav Radović danas ima 73 godine. I dalje živi u Opovu, mestu nadomak Pančeva.
Kako kaže, oduvek je bio navijač Zvezde, zbog koje je čak znao da vozom iz Sarajeva - gde je služio vojsku - zapuca za Beograd, odgleda utakmicu i odmah se vrati.
- Vodio sam Acu od malih nogu na evropske utakmice i na derbije. Kad je krenuo u gimnaziju počeo je da ide bez mene... Mislio sam se što bih mu branio, neka ide, i ja sam išao - navodi Tomislav.
- Tog jutra, oko 10 sati, Aca je tek ustao, protezao se...
- Rekao sam mu daj, bre, Aco, nemoj na derbi, idi na svoju utakmicu. Odgovorio mi je - a moram, derbi je to. Tad sam ga video poslednji put.
Nedaleko od stana porodice Radović nalazi se teren FK Omladinca u kojem je Aleksandar trenirao fudbal.
- Počeo je u to vreme da igra za prvi tim i tog vikenda su imali utakmicu u Vršcu ili Plandištu - priseća se Radović.
- I trener i predsednik kluba su ga molili da ne ide na derbi, ali nisu uspeli da ga ubede. Otišao je sa pet, šest drugara iz Opova.
Na 131. večitom derbiju bio je i Marko Lovrić - Radovićev drug iz gimnazije i navijač Partizana - i to na južnoj tribini, odakle je ispaljena raketa koja je ubila njegovog druga.
- Posle prvog gola čuli smo gadno šištanje i imao sam utisak da mi je nešto prošlo pored uveta, ali nismo videli jer smo bili okruženi dimom - priča Lovrić.
Kako kaže, tek kada se dim spustio bilo je jasno da se desilo nešto ozbiljno.
- Prekoputa, na severu, videli smo veliku rupu među navijačima i pomislili da su se međusobno potukli. Ubrzo se pročulo da je neko ubijen.
- Na trenutak sam se zabrinuo, znajući da su tamo neki moji prijatelji, ali pošto smo mislili da se to dogodilo u tuči zabrinutost me je odmah prošla - Aca nije bio iz te priče - navodi tridesetšestogodišnji Lovrić.
Po dolasku kući saznao je da mu je stradao prijatelj.
- Doktori su mi rekli da mu nije bilo spasa - kratko kaže Tomislav Radović, uspevajući nekako da procedi reči.
- Pogođena je glavna arterija. Momak koji ga je sa tribine izneo na atletsku stazu rekao je da je Aca odmah bio mrtav.
Posle ubistva Radovića privedene su i saslušane 154 osobe.
U istrazi je utvrđeno da su navijači Partizana u Grčkoj kupili brodske rakete i prošvercovali ih u Srbiju.
Na utakmicu su donete klupskim autobusom, u torbama prve ekipe, da bi kroz prozor svlačionice crno-belih bile dodate navijačima.
Nadležni su tada utvrdili da je rakete u rukama imalo 12 navijača.
Međutim, sudski postupak nije tačno utvrdio ko je ispalio baš onu raketu koja je pogodila Radovića, a navijači su na kraju optuženi za izazivanje opšte opasnosti - ne za ubistvo.
- Očigledno je da to krivično delo nije bilo kvalifikovano kako treba - kaže Radović.
- S obzirom na to da je očigledno reč o ubistvu koje ne zastareva, verujem da bi slučaj i danas mogao ponovo da bude pokrenut. Mizerne su kazne izrečene.
Među optuženima je bio i ekonom Partizana koji je odgovarao za saučesništvo, a na kraju je osam ljudi osuđeno na zatvorske kazne od osam do 23 meseca.
Majk Halkijević osuđen je godinu dana i jedanaest meseci; Nenad Kecojević, Zoran Živanović Čegi, Časlav Kurandić i Mirko Urban na po godinu i po, Aleksandar Aleksić na 20 meseci, dok su Dragan Petronić i Srđan Šalipurović osuđeni na po pola godine.
- Nisam siguran da su odslužili ni to što su dobili - kaže tiho Radović.
Bio sam na toj utakmici, delom da bih baš posmatrao navijače kojim sam se bavio. Doletelo je sa druge strane, ubilo momka tamo. Ne sećam se ničega više.
Nasilje u sportu je samo segment nasilja u društvu.
Prosto rečeno, kako mi Srbi kažemo, ono se nakalemilo na probleme društvenog nasilja, s tim što je tu dobilo vidljiviji oblik.
Počelo je slomom sistema vrednosti, ali se nasilje na stadionu ne može objasniti samo time.
Postoji više modela zbog čega dolazi do nasilja - jedan su „profesionalni navijači" koji to izaberu kao profesiju i umesto etike rada odaju se samo navijačkim strastima, pa pitanje katarze koju oni dožive na stadionu, pa model ritualizma na stadionu, model dosadne egzistencije koju rešavaju nasiljem...
Jedan od problema je svakako to što je Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama samo mrtvo slovo na papiru, a kada navijači nešto naprave odmah, pre bilo koga, dođu njihovi advokati...
Država mora da reši to pitanje.
Aleksandar Radović je sahranjen u Opovu, a na sahrani su bili prvi tim i uprava Zvezde.
- Narednih deset godina sam svakog 30. oktobra odlazio na stadion JNA, palio sveće i nosio cveće na mesto gde je Aca ubijen. Partizan mi nije pravio probleme oko toga - ističe Radović.
Iz tabora večitog rivala su ga nekoliko puta zvali da dođu u Opovo i izjave saučešće, dodaje.
- Odbijao sam ih, ali sam na kraju prihvatio. Došli su Bjeković, Zečević i još jedan funkcioner kluba, neki Makedonac - navodi Radović.
- Tada još nije bilo obelodanjeno kako su te rakete dospele na tribinu, a oni su rekli da klub nema nikakve veze sa tim.
Memorijalni turnir u fudbalu Aca Radović održavan je u Opovu narednih 17 godina - koliko je Radović imao kad je ubijen.
Među ekipama koje su učestvovale, bio je i sastav njegovih školskih drugova.
- Nakon tog događaja više nismo bili isti... Prevelika je to stvar sa kojom treba da se nosiš, kada imaš 17 godina - kaže za BBC Dragan Ćeriman, Radovićev školski drug.
Trebalo je da i on tog dana bude na stadionu JNA, ali je ipak odlučio da ne ode.
- Sećam se i prvog dana u školi posle toga, trenutka kada sam se prvi put suočio sa prizorom prazne klupe u kojoj je sedeo - kaže tridesetsedmogodišnji Ćeriman.
Na večiti derbi nije otišao od 1999. godine, iako je do tada bio redovan.
- Evo sad sam ja otac i ne znam koja sila bi me naterala da pustim decu na derbi - ističe.
Radovićevo ubistvo je imalo ogroman uticaj i na Lovrića koji je tek 14 godina kasnije, počeo opet redovno da dolazi na utakmice. Umesto toga, sa prijateljima je odlazio na ročišta.
- Bili smo par puta, posle nismo ni mogli od mučnine koju je to izazivalo… Utisak je mogao da se opiše u izreci - vrana vrani oči ne vadi - kaže on.
Mišić, Taton, Ivković, Jukić - hronologija navijačkog nasilja
U srpskom sportu, a pogotovo fudbalu, bilo je dosta slučajeva nasilja koji nemaju nikakve veze sa onim što se dešava na terenu.
Ovo su neki od slučajeva koji su izazvali najveću pažnju javnosti i medija:
2005 - Bojan Majić, navijač Voždovca, ubijen je kada su navijači Rada upali u voz na železničkoj stanici u beogradskom naselju Rakovica. Navijač Rada Bojan Hrvatin je tada osuđen na 30 godina zatvora, ali je Apelacioni sud 2012. tu kaznu prepolovio
2007 - Uroš Mišić, navijač Crvene zvezde, na utakmici protiv Hajduka iz Kule napao je žandarma Nebojšu Trajkovića. Osuđen je na deset godina zatvora zbog pokušaja ubistva. Apelacioni sud mu je prepolovio kaznu
2008 - Dejan Dimitrijević Lonac, navijač Vojvodine, ubijen je u Novom Sadu u sukobu sa navijačima Partizana. Novosađanin Stevan Stanković osuđen je tada na 15 godina zatvora, ali je kazna smanjena na deset godina i osam meseci
2009 - U centru Beograda pristalice Partizana fizički su napale navijače francuskog Tuluza. Tada je teško povređen Francuz Bris Taton koji je nekoliko dana kasnije podlegao povredama. Viši sud je optužene najpre osudio na ukupno 240 godina zatvora, ali im je Apelacioni sud 2012. prepolovio kazne. Pravosnažnom presudom 14 napadača na Tatona dobilo je ukupno 123 godine zatvora
2011 - Dvadesetogodišnji Ivan Perović ubijen je na Novom Beogradu u međusobnom obračunu navijača Partizana. Viši sud u Beogradu je 2014. zbog „nedostatka dokaza" oslobodio glavne osumnjičene
2014 - Marko Ivković, navijač Crvene zvezde, ubijen je u Istanbulu kad su navijači turskog Galatasaraja napali grupu navijača beogradskog kluba koji nisu uspeli da uđu u halu Abdi Ipekči, da prisustvuju meču Evrolige
2016 - Aleksandar Jaćimović, dvadesetdvogodišnji navijač Crvene zvezde, ubijen je u tuči na Gradskom trgu u Čačku. Viši sud u Čačku osudio je Dušana Babića na 18 godina zatvora
2017 - U sukobu navijačkih grupa Partizana i Crvene zvezde u Beogradu upucan je osamnaestogodišnji Demir Jukić. Jukić je teško ranjen i posle dva meseca borbe za život, podlegao je povredama. U ovom slučaju još nije podignuta optužnica
2019 - Aleksandar Pantić, navijač Partizana iz Bijeljine, ubijen je u sukobu sa navijačima Crvene zvezde iz istog grada. Optužnica je podignuta protiv dve osobe
Pored svega toga bilo je i bezbroj sukoba na stadionu ili oko njega, ali Dragan Koković, sociolog sporta, ističe da ne treba sve navijače stavljati pod isti koš.
- Postoje četiri kategorije - prvo idu oni koji samo vole da gledaju fudbal, nakon toga postoje navijači koji navijaju za Zvezdu ili Partizan, pa huligani i na kraju kriminalci.
Kaže da o nasilju u sportu priča već godinama i da ne može više.
- Država mora da kaže da može da reši to pitanje - kaže kratko.
Međutim, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 2016. godine da država trenutno nema snage za borbu protiv huligana.
Koković upozorava i na političku instrumentalizaciju navijača.
- Mogli ste videti da je jedna grupa Partizanovih navijača bila u sinagogi tokom sukoba unutar jevrejske zajednice. Otkud oni tamo?
- Manipulacija između navijača, uprave klubova i politike je uzajamna - oni se uvek mogu upotrebiti i zloupotrebiti, a videlo se u čitavom regionu da je kratak put od stadiona do rova - kaže Koković.
Situacija se može promeniti, dodaje, ali samo sa poboljšanjem kvaliteta života.
Od Radovićevog ubistva prošlo je 20 godina
Njegov otac kaže da i dalje prati Zvezdu, ali samo preko televizije.
- Pre dve godine sam vodio unuke na derbi na Zvezdinom stadionu. Išla je i Acina sestra sa nama... Otišao sam jednom i na utakmicu Superlige, kad je došao Borac iz Čačka... Bio sam možda deset minuta i napustio sam stadion. Nisam mogao više.
Telegraf je baš tog dana pred derbi sreo oca Ace Radovića i porazgovarao je s njim pred meč, a tek u toku razgovora shvatili smo da je to zapravo on, što možete čuti u priloženom videu.
Ćeriman dodaje da se u međuvremenu suštinski nije ništa promenilo.
- Danas da sa šalom kluba prođete pored grupe protivničkih navijača, znate šta bi se desilo - kaže Ćeriman.
On smatra da je suđenjem za ubistvo Ace Radovića propuštena prilika da se „još tada stvar istera do kraja, zarad budućih generacija".
- Ne mogu da zamislim taj osećaj da izgubiš dete, a onda taj koji je odgovoran bude kažnjen kao da je prošao kroz crveno - smatra on.
Priznaje da mu je i danas veoma neprijatno kada priča o ovoj temi.
- Svaki put kad prođem onom ulicom sa kaldrmom pored stadiona Partizana uhvati me neka jeza - kaže Ćeriman.
Život je u međuvremenu uradio ono što najbolje zna - nastavio se.
Tomislav Radović i dalje pokušava da živi normalnim životom. Brine se o unukama, peče rakiju i živi penzionerski.
- Aca nikada nije bio odličan đak, a mogao je da bude. Šta će mi to, dovoljno je ovo, uvek je pričao - priseća se.
Život se nastavio i za Aleksandrove školske drugove i drugarice od kojih mnogi danas imaju porodice i decu. Druga se i dalje sećaju.
Lovrić ističe da je Aca Radović bio „sušta suprotnost stereotipne slike o navijaču koja je postojala i pre 20 godina i danas".
- Bio je veliki navijač Zvezde, kao šta sam ja Partizana. Siguran sam da u životu nije ni petardu bacio, a kamoli nešto više od toga.
Tomislav ističe da ga jedno pitanje često muči.
- Pitao bih ga šta će upisati i uvek bi mi odgovorio ma, ima vremena, nećemo o tome...
- I, eto, nikada nisam uspeo da saznam šta bi on to voleo da studira, čime bi se danas bavio. Nešto od tih ekonomskih nauka sigurno.
(Telegraf.rs)