Ko je ko u timu Srbije, prema junacima iz Indijanapolisa? Bogi kapiten kao Bodiroga, Milutinov je isti Divac

Svaka sličnost sa legendarnom 2002. godinom (ni)je slučajna

Indijanapolis. Manila. Samo dve decenije i jedna godina razlike. Selektor isti. Srbija ponovo ima šansu da postane prvak sveta u košarci.

Oni mlađi su o Indijanapolisu čuli kroz priče svojih roditelja. Oni stariji se i dalje sećaju skoro svakog poena i načina na koji je naša zemlja uspela da tada stigne do pehara.

Preporučujemo

Put do zvezda uvek je bio posut trnjem. Gazeći putevima Manile, posebno pred nokaut fazu prvenstva sveta imali smo utisak da se istorija ponavlja.

I te 2002. godine je, tada još Jugoslavija, dobila šamar u pravi čas, posle čega su pali Amerikanci, Novozelanđani, a potom i Argentinci u velikom finalu. Sve ostalo je istorija.

Ovoga puta je taj šamar priredila Italija. Tada je to bio Portoriko. Korak po korak, Orlovi su nadleteli Litvaniju i Kanadu. Ostala je samo još Nemačka.

A kako da čitav ovaj put Srbije ne pogledamo kroz prizmu Indijanapolisa. Svetsko prvenstvo 2002. godine imalo je svoje junake. Manila ima svoje.

Kako bismo mogli da uporedimo prvotimce Svetislava Pešića sa dva Mundobasketa?

Uloga kapitena se i na tom turniru 2002. godine, kao i sada u Manili posebno istakla. Dejan Bodiroga dobio je svoj pandan u vidu Bogdana Bogdanovića.

Bogdanova uloga bila je vidljiva na terenu, ali i iza kulisa. Hemija koja je izgrađena tokom ovog turnira teško se mogla opisati rečima. Videlo se da sve funkcioniše baš onako kako treba.

Bez ikakve dileme bismo na taj način mogli da uparimo Nikolu Milutinova sa Vladetom Divcem. I sam veoma iskusan u to vreme, dominirao je reketom na isti način kao što sada to radi Mile.

Kada bismo se zadržali na centarskim pozicijama, Filipa Petruševa bismo mogli da vidimo u ogledalu Drobnjaka, koji je baš kao i novi centar Filadelfije umeo da pogodi sa distance kada je to bilo važno.

Ne treba dva puta da razmišljamo kada “povezujemo” imena Stefana Jovića i Marka Jarića. Svaka sličnost nije slučajna. Brze ruke, čvrstina… I to je nešto što je selektor Pešić toliko puta isticao.

Redom bismo dalje napravili vezu između Ognjena Dobrića, iza kojeg je neverovatna polufinalna i četvrtfinalna utakmica, sa Gurovićem, dok je “pitbul” Aleksa Avramović koji protivničkim igračima ne daje mira sličan Rakočeviću iz Indijanapolisa.

Trojke Peđe Stojakovića se i dalje pamte i prepričavaju. Nadamo se da će se za 20 i kusur godina pričati o pogocima Vanje Marinkovića, koji je takođe na ovom turniru bio fokusiran na tu spoljnu igru.

Sa druge strane, Miloš Vujanić je tada bio jedan od najmlađih članova ekipe, koji je došao tek nakon osvojenih medalja na Univerzijadi. Nije Marko Gudurić baš toliko “mlad”, ali ima sličnu ulogu. Pogađa sa distance kada je potrebno, a tu su i prodori koji zbunjuju protivnike.

Mladi Nikola Jović je brzo bačen u vatru, pa se snašao. Motivacija, energija i sve ostalo su tu. Nekako baš kao što je to bio slučaj kod Tomaševića.

Da ne zaboravimo Dejana Davidovca, koji je uvek pronalazio prave momente da šokira protivničku ekipu. Mogao je to i Čabarkapa.

Preostali su još Dušan Ristić i Boriša Simanić. Rileta možemo provući sa Koturovićem, dok našeg snažnog Borišu možemo vezati za Smiljanića, koji je dobio medalju nakon što Radmanović nije bio deo tima.

Ali svako finale rađa nove junake. Da vidimo ko će to biti danas…

(Telegraf.rs)