Najluđi san postao java u Manili: Za sve koji su verovali, ali i za one koji nisu

Plakali su košarkaši na kraju utakmice od sreće, plakali smo i mi, emocija je bila jača od svega

Kada smo tog 22. avgusta krenuli put beogradskog aerodroma "Nikola Tesla", na ispraćaju smo dobili poruku da se ne vraćamo iz Manile bez neke od medalja.

Onako stidljivo smo rekli da bi i samo četvrtfinale Mundobasketa bilo ogroman uspeh, s obzirom na sve okolnosti i povrede koje su zadesile naš nacionalni tim tokom pripremnog perioda.

Preporučujemo

Ali verovali smo, duboko u sebi smo čuvali ono zrno koje je govorilo da su ovi momci tim, da je hemija tu i da ne treba da se brinemo.

Evo nas, 18 dana kasnije u Manili. Mi i dalje sanjamo o svetskom zlatu. Ostala je još ta jedna utakmica u nedelju. Srbija je u finalu Svetskog prvenstva!

Možda zato što smo preko 10.000 kilometara udaljeni od kuće, porodica i bližnjih učinilo da svi ovde u Manili, zajedno sa košarkašima, ovde budemo jedna velika porodica.

Proživljavali smo svaki njihov koš, ukradenu loptu, dobru defanzivu, skok... Skakali kada bi sudija odsvirao nešto što nije baš bilo ispravno (a toga je, da se ne lažemo, na ovom turniru bilo dosta). Nekada smo navijali više nego i sami navijači na tribinama.

Plakali su košarkaši na kraju utakmice od sreće. Plakali smo i mi. Emocija je bila jača od svega.

Ponavljali smo sebi u bradu "da li je ovo moguće" i da nas neko jednostavno uštine, jer sanjamo jedan od najlepših snova za sve košarkaške zaluđenike i ljubitelje sporta pod obručima.

Jutros kada smo se probudili, sunce je sijalo zlatnim sjajem. Bio je ovo ubedljivo najlepši dan u Manili od početka prvenstva. Uglavnom nas je pratila nesnosna kiša i monsun. Rekli smo da nam to jednostavno "miriše" na medalju.

I kući se sa njom i vraćamo. Za Srbiju. Za Borišu. Za sve koji su verovali. Ali i za one koji nisu.

Košarka se još jednom vratila na velika vrata.

A u nedelju, da ispišemo onu najlepšu bajku. Pa šta bude...

(Telegraf.rs)