Prvi put smo seli u restoran filipinske hrane u Manili: Pirinač je svuda, a evo kako izgleda prosečan obrok

Ipak, mora se reći da je sve bilo i više nego ukusno

Sam pomen Filipina kod prosečnog čoveka iz Srbije budi neku vrstu egzotike. Pre dolaska na Mundobasket, ekipa Telegrafa koja se zaputila da prati selekciju Srbije u Manili postavila je sebi pitanje - kako pored kišne sezone preživeti i priviknuti se na isto tako raznovrsnu i za evropske prilike interesantnu hranu? 

Nepunih pet dana bilo nam je potrebno da pronađemo pravi filipinski restoran. S obzirom na to da se oko same dvorane "Smart Araneta Koliseum" nalaze uglavnom restorani brze hrane koje možete pronaći i u Evropi, poput Mekdonaldsa, KFC-a, Tako Bela i sličnih, tek nakon što smo se usudili da napravimo korak van Kvezon sitija stigli smo na prag jednog autentičnog mesta za obedovanje.

Preporučujemo

Put nas je naveo u Makati, koji zapravo predstavlja ogroman kontrast u odnosu na Kvezon siti. Višespratnice koje paraju nebo bukvalno se nalaze jedna pored druge, a kako su nam rekli žitelji Metro Manile, to je zapravo jedini kraj grada u kojem možete biti mirni i bezbrižni da vam se zaista ništa neće desiti.

I sve zaista tako i izgleda. Pod konac, uz semafore (koji su u dobrom delu grada samo izmišljena kategorija), čisto... Kada to uporedite sa Kubaom, koji se nalazi na granici sa ogromnom favelom, doživite neku vrstu kulturološkog šoka.

Bilo kako bilo, uz malu pomoć mapa došli smo do restorana pod imenom "Bacalod Chicken Inasal" u blizini centra Makatija. S obzirom na to da je bio gotovo krcat kada smo mi stigli, znali smo da se tu služi dobra hrana.

Već se dalo primetiti i ranije da Filipinci jedu dosta pilećeg mesa, a da je zapravo pirinač nešto što je jednostavno neizostavno. Ništa čudno, pošto su takve i ostale kuhinje iz ovog dela planete.

Stoga smo se odlučili da naručimo tri različite vrste piletine, čije cene variraju od 250 do 350 filipinskih pezosa (odnosno od 480 do 680 naših dinara). Pored velikog i obilnog obroka, Filipinci vam uvek donesu i osveženje u vidu čaše vode sa ledom, što smo naučili da ponegde kulturno odbijemo, pošto postoji opasnost zaraze, jer naši stomaci nisu naviknuti na vodu sa česme iz Manile.

Posle preskočene "prepreke" uzeli smo viljušku i nož u ruke. Sama tekstura jednog od jela bila je pomalo čudna, pošto je sve ličilo na naše džigerice uz malo limete i ljutu papričicu. Ali ukus je bio izvanredan, a sve je bilo posluženo na tradicionalan način.

Drugi tanjir doneo je pileća prsa sa pirinčem i sosom, dok se na trećem takođe našla piletina u malo drugačijem obilku uz nešto ljutine. Prijatna gospođa koja nam je servirala hranu objasnila je da je to nešto u čemu narod ove zemlje uživa.

Može se reći da nećete pogrešiti, ako vas noge nekada dovedu do Manile, a sednete u neki od tradicionalnih restorana. Vodite samo računa da je čist, sa dobrim recenzijama i uživaćete u rapsodiji ukusa.

(Telegraf.rs)