Ušli smo u dolinu gladnih u Manili: Sirotinja na Filipinima samo ovo sebi može da priušti kako bi preživela

"Nisi siromašan ako nemaš novac, već ako nemaš snove".

Manila. Avgust, 2023 godine. Dvadeset miliona ljudi na jednom mestu. Reke ljudi i vozila, beskrajno prostranstvo udžerica i favela koje preseca luksuz onih koji su se izdigli "iz blata".

Svetsko prvenstvo u košarci posle 1978. godine, kada je Jugoslavija osvojila legendarno zlato baš ovde, ponovo se održava na istom mestu.

Preporučujemo

Skoro da je i nezamislivo kako je u vreme Kiće, Praje i ostalih izgledao kraj oko Araneta Koloseum hale u kojem su ispisali istoriju. Sada, skoro četrdeset godina kasnije, nedostaju neke, nama potpuno normalne, stvari.

Dok veći deo ekipe na jedan od sastanaka ide bezbednim prevozom, odlučujem da prošetam i dokažem staru izreku: "Nisi siromašan ako nemaš novac, već ako nemaš snove".

Hrana i voda za nekoliko miliona ljudi u glavnom gradu Filipina vrednija je od zlata. Znam da postoje kvartovi koji plene lepotom i uređenošću u Manili. Ali, činjenica je i to, da mnogi nemaju krov nad glavom, pa ulica za njih predstavlja sve. Ulica je i kuća i posao i razonoda i odmor. Spavaju bukvalno gde se zadese. Na platou, na betonu, na trotoaru...

Dok prolazim kroz gužvu koja se zbog navijača stvara oko hale, prelazim ulicu i probijam se između džipnija, taksi motora, automobila...

Ulazim u favelu kroz koju vodi prečica na mapi. Luksuz ne postoji, kao ni pravila. Ipak, na licima lokalaca ne primećuje se briga, žurba, ali ni tuga. Borba je za njih svakodnevica. I oni, kao i svi na svetu, rade, žive, raduju se, sanjaju. I njima krči stomak, kao i većini.

Ulica gladnih... 

Tako, dolazim do mesta na kojem se okupljaju svi oni koji žele da za malo novca pojedu nešto toplo i preguraju dan.

Par ulica sa teškom mukom sklepanim tezgama. Krčkaju se, prže i peku najrazličitije vrste jela. Svaki čovek koji priđe kako bi uzeo malo hrane, kao i svaka osoba koja istu pravi, ima svoju istoriju, geografiju i svoju priču. Čini se da je, kao i u životu, i ovde hiljadu ljudskih sudbina i drama sudareno u jednom trenutku sa nekim razlogom.

Ređaju se scene u kojima deka od nekih sedamdesetak godina nešto kuva u ogromnom loncu koji, žicama, napaja akomulator za auto, ili nešto slično. Za svega pedesetak dinara jedan od lokalaca kupuje topao obrok koji mu je možda i jedini tog dana.

Oko druge, malo urednije i "bogatije" nekoliko radnika kusa, reklo bi se čorbu od pirinča, u koju je dodato malo povrća. Tu je i nekoliko žena koje nasred ulice peku meso, i to, na trideset i više stepeni. Naravno, frižidera nigde.

Jedan obrok lokalce košta oko 50, do 100 dinara, nekada manje, nekada malo više. Snalaze se kako znaju i umeju.

Ova dolina gladnih, čini se, produžava se u nedogled. Jednostavno, mnogo je onih koji žele svoje "parče hleba". I pored toga, ljubazno, nude to što imaju.

Ne osećam strah bez obzira na to što sam u faveli. Ne osećam nelagodu jer štrčim. Štaviše. Upozorenja da se "u ove ulice ne sme" deluju neosnovano. Ovi ljudi jednostavno imaju veliku volju i želju za životom i snove, da preguraju dan i budi malo srećniji. Ono što ovde pojedu, daje im snagu i motiv da nastave dalje. Zato i opstaju, zato i jesu primer za mnoge koji ne znaju šta će sa novcem, a takvih, u Manili ima. 

Pratite nas i narednih dana, jer glavni grad Filipina ima i sasvim drugu stranu i kvartove koji su tako uređeni i sagrađeni da bi im mnogi pozavideli. A, lepota, čistoća i stepen razvijenosti ostavlja bez daha. 

O svemu tome čitaćete na našem portalu. 

(Telegraf.rs)