"Žalim za tobom Prajo, žalim za nama...": Emotivni Duško Vujošević na oproštaju od Dražena Dalipagića

Ovaj svet je napustio jedan od najvećih, najboljih košarkaša koje je Evropa, ali i čitav svet video. Tog 25. januara je preminuo čuveni Dražen Dalipagić Praja, legenda Partizana, Crvene zvezde i mnogih drugih klubova.

Kako bi ispratili legendarnog košarkaša u Skupštini grada su se okupile legende domaće košarke, a prvi je za mikrofon stao njegov prijatelj i nekadašnji trener Partizana Duško Vujošević, koji je ispričao nekoliko anegdota o životu ovog igrača.

Preporučujemo

Imao je samo reči hvale, a otkrio je i da je Dalipagić zapravo bio čovek koji je započeo "kult" košarke među Grobarima.

- Obraćam se ispred porodice Dalipagić i zapala mi je ova velika čast, da na ovom skupu gde smo se sabrali da lakše podnesemo tugu svesni da je otišao najbolji od nas. Takođe, svesni da se ovim skupom izlazi iz okvira oporuke i amaneta koji je ostavio, da ne bude nikakvih komemorativnih skupova. Ali... Zaključeno je da je njegova veličina takva da pod određenim ograničenjima gde sigurno nije mogao više da utiče i bira govornike, da se opet održi. Ne bih pričao puno o opštim mestima, znate Praju i bolje od mene, Praja se zvao taj fudbaler iz Mostara po kom je dobio nadimak. Sa 19 godina je došao ovde i to je jedino ime koje će pomenuti, imao je sreće da dođe kod Ranka Žeravice koji je bio u maksimalnoj snazi, pravio je jak Partizan, imao je sreću da dođe kod njih, a imali su i oni sreću. U Partizanu je bio dominantan fudbalski klub, bio je i vaterpolo važan, pamtili smo mečeve na Šalati, Tašmajdanu, košarka je bila u drugom planu i ona počinje da dolazi u prvi plan upravo dolaskom Dalipagića.

Partizanovi navijači među kojima sam ja bio kao klinac, išli smo da gledamo te utakmice i neku strast prema košarci sigurno je razvijala njegova velemajstorska igra. U početku nije bio tako savršen u svom šutu, levoj strani, tom jednom driblingu iz kog je igrao. Međutim, on je košarku nosio u krvi, genima, rođen je sa tim znanjem, ali sigurno je i Ranko to iskoristio na pravi način. Tad je počeo da se stvara kult koji sad drži JSD Partizan, usamljeno. Vrlo brzo je postao ljubimac, idol, svojom igrom, svojim ponašanjem onako poštenog i skromnog čoveka koji je znao u odnosu na svoje kvalitete koja je njegova mera, koliki je njegov prostor i nije povređivao prostor nikoga drugog, nije ulazio, sem u igri. Tamo su mu mogućnosti bile ogromne, trebala je samo potvrda i to je bila vleika dominacija. Brzo je napisao jedan talentovani pisac knjigu o njemu "Ispod koša", iako je Praja bio "Iznad koša". Horozi, zakucavanja, skok šutevi svi drugi elemeneti, bili su nešto što su od njega napravili... Nije momenat za poređenja, definicije, rang liste, neke rasprave ko se o njega ogrešio, a ko nije. Biće vremena i o tome da se priča, ali Dražen Dalipagić je bio jedan od najboljih košarkaša Evrope i ovih prostora, a po mišljenjima nekih trenera i najbolji igrač.

Nastavio je Duško Vujošević u dahu, rekavši i da bi on bio u NBA ligi odmah do Džordana, samo da je otišao tamo...

- Ono što hoću da istaknem je da je on bio fantastičan čovek, pošten čovek. Da je Marko Miljenov bi ga stavio među prvim primerima čojstva i junaštva. On je znao da se našali, primi šalu. Potpuno je bio posvećen košarci, ja sam bio pomoćni trener juniora, 1. januara je bio trening u Hali sportova kad je bilo sve oslobođeno, nije bilo treninga, ta ekipa juniorskog je iskoristila što prvi tim, Jova Bečejac domar na onom ulazu, dolazi Praja s torbom. Krenuo na trening, ide svojim putem, ne razmišlja o odmorima. To je bio stepen posvećenosti, način sportskog života. U to vreme nije bilo mobilnog, totalno posvećen košarci. Kasno je počeo, dugo je igrao, pre neki dan je bila godišnjica sa 36 godina je dao u Arsenalu čak 70 koševa Bolonji, moćan je bio da ne pričamo. Bio je veliki Jugosloven, po opredeljenu. Postao je Beograđanin, ja sam došao u Beograd koji je bio glavni grad Jugoslavije, voleo je i verovao u nju. Ja kad čujem himnu Jugoslavije, setim se generacije, kako stoje na postolju i kako ide ta himna zasvirana, ja ustajem.

- Mnogo je voleo Jugoslaviju, smatrao je to aksiomom, nečim što se ne objašnjava, igrao je za nju, jedan od razloga što nije otišao u Boston Seltikse je što bi izgubio pravo da igra za reprezentaciju. Dolazio je na Kalemegdane, išao je na probu, to su bile šale koje je primao nekog njegovog društva, u ubeđenju sam da je otišao dab i do Majkla Džordana bio najbolji strelac NBA lige. Mogu da svedočim i da pretpostavim, pare koje je zaradio pošteno, znojem, koševima, prenosio je u jugoslovenske banke, jugobanka, da su bili pametni da koriste svoje pare čuva Dražen Dalipagić, znao je da se pare stavljaju u Švajcarsku ili neke sigurne destinacije, njemu je Jugoslavija bila sigurna destinacija. Taj raspad Jugoslavije, sad se neko ljuti kad se pomene građanski rat. Znam da je teško palo, mogu pretpostavili kako se osećao kad se rušio stari mostarski most. Prosto, desilo se puno stvari, nije prvo što ga udarilo. Velike pare su postale stara štednja, nešto od toga je izvučeno kroz stanove, lokale, nešto od toga obezvređeno. U ovim vremenima tranzicije, ovim vremenim građanskih ratova, nije želeo da se snađe. Nije želeo da u prljavoj vodi pliva, da koristi tranziciju, privatizaciju određenih fabrika, lokala, bilo čega. Njegova biografija u svim tim vremenima je ostala čista. Ljudi to tumače ovako ili onako. Ja znam da je želeo da bude čist i da nema kontakta s prljavim ljudima.

Na kraju, uputio je i najemotivnije reči.

- Na ovoj zemlji povećava se broj ljudi, ali je sve manje nas te retke krvne grupe. Žalim za tobom Prajo, žalim za nama, Prajo.

(Telegraf.rs)