Rakočević, Vasićeva i Bagarić složni: "Ovi turniri predstavljaju sjajno iskustvo za dečake i devojčice"

Drugi po redu Jr.NBA i Jr.WNBA Arena Sport Turnir koji se organizuje u našoj zemlji svoju važnost je dokazao i po svojim specijalnim gostima – zvaničnim ambasadorima NBA i WNBA Liga za Evropu: Igorom Rakočevićem, Daliborom Bagarićem i Sonjom Vasić.

Veliki znalci i entuzijasti da mladim košarkašicama i košarkašima iz celog regiona prenesu iskustva i znanja koja će im biti značajna za dalji košarkaški i lični razvoj – ali i da kroz razgovore sa trenerima i roditeljima podstaknu aktivnosti po temama važnim za upriličenje što pogodnijeg ambijenta za napredak košarke na svim nivoima širmo regiona – Rakočević, Bagarić i Vasić su rado odgovarali na pitanja predstavnika medija na posebno upriličenom “Otvorenom danu za medije” pre finalnih mečeva Jr.NBa i Jr.WNBA turnira. Neki od najvažnijih odgovora su pred vama, u tekstu ispod:

Preporučujemo

AMBASADOR NBA LIGE ZA EVROPU – IGOR RAKOČEVIĆ (SRBIJA) :

Zamoljen da da svoju oceno važnosti Jr.NBA i Jr. WNBA turnira za razvoj omladinske košarke u našem regionu i šire, Igor Rakočević odgovara: “Jr. NBA i Jr. WNBA turniri predstavljaju sjajno iskustvo za dečake i devojčice, jer je NBA ubedljivo najjača organizacija našeg sporta na svetskom nivou i to može da im pruži neprocenjivu vrednosti i korist. Sarađujem sa NBA na promociji ovih turnira već nekoliko godina u više zemalja, i bilo gde da se on održava – biti deo toga je prevashodno čast. Beograd je poznat kao košarkaški grad izuzetne košarkaške tradicije, i tim koji je organizovao “Fajnal For” Evrolige je takođe organizovao i ovaj turnir – što takođe znači da će svi učesnici uživati u ovom ambijentu i nivou organizacije. Veoma mi je drago da vidim da je veliki broj zainteresovanih posetilaca ispratio mečeve ovog turnira proteklih dana”, kaže Igor Rakočević.

“Turniri Jr.NBA i Jr.WNBA su izuzetno pozitivna pojava u razvoju košarke, gde sport predstavlja komparativno čistu sferu društvenog života – što je pogotovo važno za decu koja odrastaju na Balkanu. Za uspeh u sportu je potrebno puno odricanja, ali se sav sportski angažman isplati na više načina – jer ako samo posmatramo koliko je korisno baviti se sportom iz ugla razvoja duha i tela, onda svakako ne treba biti razočaran ako neko na kraju i ne postane profesionalni sportista. Sav uspeh se ne prikazuje isključivo u tome, već i u zdravom načinu života i brojnim drugim pozitivnim iskustvim i saznanjima iz bavljenja sportom. U smislu daljeg košarkaškog napretka, ovakve turnire sve više prate predstavnici klubova i skauti, interesuju se za najbolju decu, stvara se pozitivna takmičarska atmosfera i promoviše kultura sporta – uz veliku korist koja sledi iz iskustva igranja međusobnih mečeva na ovom nivou. I ovoga puta smo videli puno lepih poteza na terenu, što je publika umela da pravovremeno isprati i pokaže koliko je uključena u tok meča”, prenosi nam svoje utiske Rakočević.

Zamoljen da prokomentariše meč Srbije sa Drim Timom i kakve zaključke bi mogli da izvedemo iz njega u smislu daljeg rada na razvoju košarke u Srbiji i Evropi, Rakočević kaže:

“Tim Srbije je igrao sjajno na Olimpijskim igrama u Parizu, i ako se izuzme prvo poluvremen protiv Australije – mislim da je u potpunosti tačna ocena najvećeg broja stručnjaka i trenera prisutnih na Igrama da je Srbija bila najbolji tim na ovom takmičenju. Igrali smo pametno, kvalitetno, imali odličnu taktiku pripremljenu od strane trenera i stručnog štaba, kretanje lopte nam je bio sjajno – i prava je šteta što nismo osvojili zlato. Tome je u jednoj meri kumovala i čudna primena sudijskih kriterijuma, gde su instrukcije bile da se koraci sviraju po pravilima FIBA, ali se to nije činilo. Meč protiv SAD i konačno osvojena bronzana medalja su doneli veliku ponos našoj naciji, ali su reči trenera Karija Pešića da nam ne slede lepa vremena ako se košarka sistemski ne postavi na drugačijim osnovama - istinite,” naglašava Rakočević, i dodaje:

“Morali bismo da se bolje pobrinemo za razvoj košarkaških centara i pružanje podrške i podstreka mladim igračicama i igračima ne samo u Beogradu već i širom Srbije. Svoj doprinos pravilnom razvoju talenata mora da da i struka, da radi bolji posao – jer će i oni postati uspešniji treneri ako budu pomagali da se deca ravnomernije razvijaju i imaju više šansi da kroz igru napreduju – a ne da samo budu usredređeni na to da se utakmice dobijaju po svaku cenu. Umesto da forsiraju takozvane “akcelerante”, igrače koji u ranom dobu prednjače po svojim predispozicijama ili kvalitetima, važno je razvijati i drugu decu – jer se nikada ne zna kada bi I neko od njih mogao da doživi značajni napredak, umesto da bude sasečen tom vrstom prioritetne selekcije. Bilo bi dobro da treneri mogu da budu znatno više rasterećeni od obaveza pravljenja rezultata – barem u periodu razvoja do starijih kadeta ili juniora. Svi smo svesni u kakvom svetu živimo i koliko je na svim nivoima važan imperative uspeha I pobeda, ali je u slučaju rada sa decom takav isključivi pristup velika greška i šteta, koja bi morala sistematski da se ispravlja. Morali bismo da animiramo razvoj košarke u manjim sredinama, da učinimo sve kako bismo omogućili kvalitetne uslove za trening širom zemlje, da omogučimo stručno napredovanje trenerskog kadra – kako bi igrači i njihovi roditelji bili motivisani da ostanu u Srbiji i ovde se razvijaju, na zadovoljstvo svih koji bi kreirali takav ambijent i sistem za unapređenje stanja u našoj košarci.”

“Mi u Srbiji i genetski i tradicionalno raspolažemo značajnom bazom novodolazećih talenata, a u poređenju sa brojnim drugim zemljama i dalje imamo školu košarke koja je bolja i u kojoj se intenzivno radi. I dalje imamo volju I znanje da po tome ostanemo donekle ispred drugih zemalja regiona, ali se ta razlika smanjuje. Danas je toliko puno toga moguće uraditi preko digitalnih platformi, preuzeti nečiji savet ili kvalitetnu preporuku. U suštini, svaka košarkaška aktivnost se isplati, donosi korist deci i ostalima i motiviše ih da izaberu sport ispred tableta i igrica. Bitno je ostvariti kontinuitet rada sa našim talentima – kako bismo iz generacije u generaciju imali dobre igrače. Voleo bih da treneri daju šansu mladim igračima da se afirmišu kroz nastupe u najjačoj konkurenciji, što je svakako veliki rizik i ulog za njih u ovim okolonstima – ali je to ujedno i najbolji način da mladi igrači stasaju u prave asove. Ja sam imao upravo takvu vrstu podrške od strane Jovice Antonića – i to se na kraju isplatilo i klubu i meni”, predočava nam Rakočević.

Kako bi uporedio svoje početke sa onim što se vidi danas u uzrastu mladih košarkaša koji su nastupali na Jr. NBA turniru?

“U moje vreme smo mnogo manje trenirali, i dovoljno vremena se bavili školom I ostalim interesovanjima. Tada se u društvu mnogo više cenila škola i šire obrazovanje, a danas se to od 13. godine nadalje značajno zanemaruje ili se deca stavljaju pred izbor između škole ili košarke, što je pogrešno. Sport je surov, i samo retki postaju profesionalci – pa je takav odnos prema obrazovanju potencijalno izuzetno loš za budućnost deteta. U moje vreme smo igrali mnogo manje utakmica, imali više vremena da na treningu ispravljamo stvari – a van sporta mnogo više vremeza za porodicu i školu. Danas deca igraju po 3 utakmice nedeljno, što je izuzetno naporan takmičarski program”, prenosi nam Rakočević. “Ono što je zanimljivo u današnjem sportu je da deca putem društvenih mreža mnogo lakše postaju poznata košarkaškom miljeu, dok u naše vreme “niste postojali” ako se o vama ne piše u sporskim rubrikama. U tom smislu je afirmacija danas mnogo lakša. Deca bi svakako trebala mnogo više da uživaju u igri, koriste prednosti koje im se nude, budu posvećena i da se trude da napreduju – ali nikako da istovremeno budu pod stresom. Deci koja pohađaju moju košarkašku akademiju volim da kažem da će im sutra kada se probude posle loše odigrane utakmice ili treninga u njihovim životima i dalje sve biti isto – ista kuća, škola, prijatelji, roditelji, i da sa tom svešću treba da pristupe pobedama, porazima i izazovima”, kaže on.

“Istovremeno, mentalitet našeg naroda je teško promeniti. Mi imamo specifičan duh sportskog zajedništva, borbenost, taj čuveni inat - i to svakako i na specifičan način kroz decenije našem sportu donosi značajne uspehe. U moje vreme je život oko košarke bio manje intenzivan, dok je danas često veoma komplikovano i iz logističkog ugla organizovati se kako bi dete dva puta dnevno išlo na trening. Možda bi bilo bolje razmotriti mogućnost da se tokom dana trenira samo jednom ali vremenski duže, što bi takođe omogućilo i deci koja su manje vremena provodila u igri da se više takmiče. Važno je naći bolju ravnotežu između sporta, života, obrazovanja i porodice – i u tom balansu je po meni ključ uspeha, gde će se i pobede I porazi doživljavati manje dramatično. Nije sve u utakmicama i pobedama, već i u prilici da se kvalitetno trenira i radi sa decom – iz svakog aspekta bavljenja sportom”, zaključuje Rakočević.

Upitan da prokomentariše ulogu Dražena Petrovića kao jednog od prvih najuticajnijih igrača koji je “probio led” za evropske košarkaše u NBA ligi – a u čiju čast je pre nekoliko dana u Zagrebu održana veličanstvena memorijalna utakmica – Rakočević odgovara:

“Dražen je bio prvi najbitnihji evropski igrač koji je došao u NBA, ali nije dobio pravu šansu u Portlandu na početku svog angažmana - već tek kasnije u Nju Džersiju. Ono što je tada bilo izazovno za njega je pozicija na kojoj je igrao a na kojoj su Amerikanci bili dominantni – pozicija beka – ali je pokazao da I Evropljani mogu da budu uspešni u toj ulozi. Danas smo svedoci velikog napretka evropske košarke, te sve češće viđamo igrače sa našeg kontinenta na poziciji beka u Americi – kao i brojnim drugim, uz to što je sve veći broj NBA igrača takođe prisutan u Evropskoj košarci. Drago mi je da je NBA sada mnogo otvorenija i da pruža šansu našim igračima da prikažu sva svoja znanja i talenat”, podvlači ambasador NBA Lige za Evropu Igor Rakočević.

AMBASADOR NBA LIGE ZA EVROPU, DALIBOR BAGARIĆ (HRVATSKA):

“Mislim da je pojava ovih turnira izuzetno važna prilika za našu decu i trenere da kroz međusobne mečeve uvide u kom smislu bi nadalje trebala napredovati, ali i kroz razmenu znanja i iskustava između stručnih štabova tokom cele godine. U napretku dece veliku ulogu igraju treneri, ali je u moje doba uloga trenera bila još važnija; oni su bili “alfa i omega” našeg napretka. Ono što je izuzetno važno za pravilni razvoj igrača je izbalansirani pristup – gde nisu samo važni treninzi i kondicija, već i iskustvo igranja sa ovakvih turnira – ali i porodica, škola i šire obrazovanje i životna iskustva sa društvom i prijateljima. I pored svega toga – nije lako uspeti u košarci”, jasan je Dalibor Bagarić.

Upitan da prokomentariše moguća rešenja u pogledu problema što Hrvatska ima sjajne igrače i već velika imena NBA košarke – ali da redovno izostaju rezultati na reprezentativnom nivou – Bagarić uz osmeh kaže: “Da znamo šta nam nedostaje kako bismo rešili taj problem – mi bismo to svakako do sada i primenili. Već dugo nemamo dobre rezultate u reprezentativnoj košarci. Moja generacija koja je inače igrala odlično i u NBA i u Evropi – Nikola Vujičić, Gordan Giriček, Marko Popović, Mario Kasum, Zoran Planinić – nije uspela da napravi iskorak u tom smislu. Ponovo nas nije bilo na Olimpijskim igrama jer smo izgubili od Grčke u kvalifikacijama – a da opet imamo sjajna imena u reprezentaciji kao što su Dario Šarić, Mario Hezonja, Ivica Zubac. Zaista mi je teško, ali ne znam šta da vam kažem kao valjani odgovor”, iskren je hrvatski as.

Aleksandar Petrović je spominjao da odgovor na to pitanje leži i u niskom nivou klupske košarke, na šta se nadovezuje i Bagarić: “To stanovište je svakako dobro utemeljeno u trenutnim okolnostima, jer nam liga zaista nije kvalitetna kao što je nekada bila. U Srbiji puno znače Partizan i Zvezda koji igraju Evroligu, uz Megu koja im se priključila u vrhu ABA Lige – ali mi to u Hrvatskoj nemamo. Ne igramo ni u jednom evropskom takmičenju. Naš najjači klub trenutno je Zadar, koji opstaje zahvaljujući velikoj podršci grada i navijača; Cibona nije na nivou na kome je nekada bila, a to je žalosno; Split napreduje iz godine u godinu, ali je činjenica da liga ni izbliza nije tako jaka kao što bi trebala da bude.”

I pored izostanka rezultata na klupskom i reprezentativnom nivou, jasno je da publika u Hrvatskoj izuzetno voli košarku – u šta je bilo moguće uveriti se na memorijalnom meču u čast Dražena Petrovića, a što Bagarić jasno pozdravlja: “Prisustvovao sam tom meču u Zagrebačkoj Areni, i bilo mi je jako drago što su tribine bile pune. Ljudi u Hrvatskoj jako vole košarku, ali zaista nedostaju uspesi reprezentacije koji bi pokrenuli “renesansu” košarke u zemlji – jer igrači koji predstavljaju stub našeg tima trenutno igraju van zemlje. Narodi ove regije zaista obožavaju sport, ali naročito timske sportove – i zbog toga je važno dobiti podsticaj za dalji razvoj košarke kroz dugo očekivane bolje rezultate na reprezentativnom i klupskom nivou”, naglašava on.

AMBASADORKA WNBA LIGE ZA EVROPU – SONJA VASIĆ (SRBIJA) :

“Smatram da je izuzetno važno što smo drugu godinu zaredom organizatori ovog turnira – koji značajno doprinosi razvoju košarke i dece po tome što pruža mogućnost stručnog i takmičarskog povezivanja, inspiriše usvajanje pravih vrednosti sporta kod mladih i ukazuje im na to čemu bi trebali da teže i šta bi trebali da postignu kroz košarku i u sportskom i u životnom smislu”, ističe u oceni uticaja Jr.WNBA turnira naša proslavljena reprezentativka Sonja Vasić.

U pogledu nivoa kvaliteta juniorske košarke u Srbiji i šansama za afirmaciju, Sonja nam prenosi sledeće:

“Nije lako pratiti mlađe generacije košarkašica ako već nemaju neka veća takmičenja, ali sam se ovde upoznala sa predstavnicama generacije 2009-2010 i primetila da imamo veoma talentovane košarkašice koje su svoj kvalitet uostalom potvrdile i time što su odbranile titulu Jr.WNBA iz prošle godine. Mislim da već imamo par talenata koje bi mogle da u budućnosti postanu velika imena naše košarke. To meni predstavlja lično zadovljstvo jer su u pitanju generacije koje su počinjale da se bave ovim sportom kada smo mi postizale neke od naših najzapaženijih uspeha i time ih podstakle da požele da se bave košarkom u većem broju – što je iznedrilo i veći broj talenata. Mislim da možemo da budemo zadovoljni viđenim, i da je jako bitno da su obe naše selekcije imale priliku da odmere snage sa najboljim mladim igračima regiona I vide u čemu još mogu da napreduju.”

U oceni budućnosti naše seniorske reprezentacije, Sonja kaže: “Mislim da je jako bitno da su naše devojke na Olimpijadi postigle lep uspeh, a ono što bih istakla je da su glavne protagonistkinje i lideri ekipe bile mlade igračice koje bi sada trebale da preuzmu odgovornost za rezultate od onih iz moje generacije. Sa te strane je bio odrađen odličan posao i data šansa onima čije vreme dolazi, ali ne isključujem mogućnost da ćemo iskusiti period tranzicije - uz svest da je najbitnije održati kontinuitet rada i uspeha na tamičenjima. Mi od 2018 nismo propustile ni jedno veliko takmičenje, što se ranije nije vezivalo za žensku košarku. Imamo generaciju koja je dobro započela proces tranzicije, i videćemo kako će se dalje popunjavati redovi dok ne kompletiramo reprezentaciju koja će ponovo biti kadar za najviši plasman na najvažnijim takmičenjima.”

U poređenju sa muškarcima, broj igračica sa naših prostora koje nastupaju u WNBA je značajno manji nego što je slučaj sa NBA Ligom – a klupska košarka takođe na nižem nivou afirmacije nego što je to slučaj kod “kolega”…

“Proteklih godina vidimo da se sistem dosta promenio, jer je sve češće slučaj da igračice imaju priliku da stasavaju kroz sistem koledž košarke u Americi – dok je ranije većina nas odlazilo u ranijem dobu u jake evropske klubove i nadmetalo se u najjačim ligama kontinenta. Sa uvođenjem novog NIL sistema, mladi igrači su zainteresovani da pođu tim putem, krenu da zarađuju od košarke uz paralelno obrazovanje – i moguće je da ćemo zahvaljujući tome moći da vidimo sve veći broj naših igračica u WNBA. Broj timova u WNBA je mnogo manji nego što je slučaj sa NBA, tako da su i prilike za nastup u najjačoj ligi sveta značajno više svedene – čak ni za neke od najboljih američkih igračica koje ne uspevaju da budu draftovane i zatim nastavljaju karijeru širom sveta. Smatram da će naše devojke imati priliku da se oprobaju u WNBA ako naša reprezentacija bude jaka, jer su reprezentativna takmičenja prava scena na kojima će one moći da se dokažu i budu primećene. Ako se trudite i radite, uvek ćete imati šansu da će vam se otvoriti neka vrata – ali je teško znati tačno koja. U moje vreme skoro niko nije mislio o mogučnosti da će zaigrati u WNBA, pa se to ipak desilo. Put ženske košarke je malo drugačiji, i nadam se da će taj momentum koji deluje u u svetskoj košarci doći i naš region”, objašnjava Vasić.

Upitana da da svoju ocenu važnosti klupske ženske košarke na uspehe reprezentacije na velikoj sceni, Sonja kaže sledeće:

“Ni u moje vreme klupska košarka nije bila toliko jaka kod nas, već se puna afirmacija ostvarivala kroz nastupe u međunarodnim klubovima i reprezentaciji. Ako uzmemo primer vaterpolista – ni u tom sportu domaća liga dugi niz godina nije bila na visokom nivou, pa su uspesi na najvećoj međunarodnoj sceni postali tradicija. Smatram da je u pitanju više sistemski problem srpskog sporta koji bi trebalo rešavati na višim instancama – a ne “ad hoc” ili koji bi se prikrivao iza pojave velikih talenata ili sporadičnim uspesima”.

(Telegraf.rs)