On je trener šampiona, Jokićev brat, ima srebro sa Srbijom i NBA titulu: "Igramo sa Lejkersima, zove Pešić..."

"Meni je oduvek bio san, da budem deo reprezentacije i na balkonu. Što se tiče Nikole, to je prijateljstvo koje prevazilazi sport. Reprezentativci se svi čuju, šalju poruke jedni drugima, podržavaju. Verujte u proces"

Porodica, prijatelji i košarka su njegov život. Veliki je radoholik i veruje u "proces" koji donosi rezultat. Trener je šampiona - u bukvalnom smislu te reči. Prošao je trnovit put do zvezda, poslednjih desetak godina, a i pored toga što ume realno da sagleda situaciju, emocije ga vode kroz život. Zato i jeste na "krovu sveta" sa Denverom i reprezentacijom Srbije.

Ognjen Stojaković, trener Denver Nagetsa, jedan je od pomoćnika Majka Melouna i veliki prijatelj Nikole Jokića, kojeg je svojevremeno i dočekao u Nagetsima i dobrim delom uticao da on postane MVP i najbolji košarkaš današnjice. Od ove godine je i deo stručnog štaba selektora Svetislava Pešića u košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Tokom boravka u Manili često smo viđali kako radi sa igračima i kako se Milutinov, Petrušev, Ristić i ostali "odbijaju" o njega na trenzima i "kupe" njegove savete. Tako, dogovorili smo i razgovor kada se sve završi i malo se "slegnu utisci".

I zaista, posle svega što je prošao proteklih meseci, titule i parade sa Nagetsima i balkona sa Orlovima, Stojaković sa širokim osmehom počinje priču za Telegraf. Dečački san je, kako kaže, ostvaren, a za početak, otkriva, kako je jedan poziv tokom plej-of serije uticao na to:

- Igrali smo protiv Lejkersa plej-of seriju. Prvu utakmicu i meni zvoni telefon, zove trener Pešić. Pitao me je da li bih ja bio zainteresovan da budem deo te priče. Meni je to oduvek bio san, da budem deo reprezentacije. Naravno, rekao sam "da".

- U tom momentu me je samo pitao da li bih bio zainteresovan, a posle, kada sam došao u Beograd, seli smo i pričali o tome kako je mogu da pomognem i šta mogu da uradim.

"Balkon je tvoj - ne može da se uporedi"

Njegovi saveti, znanje i iskustvo svakako su bili od koristi. Srbija je ponovo igrala finale, a pored srebrne medalje, ostvaren je i plasman na Olimpijske igre. Tako, uz selektora, stručni štab i igrače, svoj san da bude na čuvenom "balkonu" ostvario je i Stojaković, koji je odmah posle proslave krenuo put SAD-a.

- Nisu se sabrali utisci. Sedim sa suprugom ovde u Denveru i kažem joj kako još uvek nisam svestan svega što se izdešavalo. Taj momenat na balkonu je momenat zbunjenosti. Ne znaš šta da očekuješ i kako da se ponašaš. Osećaš se uzbuđeno, ponosno, to je taj miks svega. To je dečački san, da budeš baš tu. Svi smo mi negde počeli da se bavimo košarkom zbog tih stvari. Ja sam u NBA. O tome nisam ni razmišljao. Moj san je bio da budem tu na terasi, gore.

Kako je sa Denverom osvojio titulu i bio na paradi na kojoj je bilo između 500.000 i milion ljudi, pitali smo ga da li može da sve to uporedi sa dočekom u Srbiji posle medalje sa reprezentacijom i...kako su uspeli da zadrže Aleksu Avramovića da ne skoči među navijače u naletu emocija.

- Teško! Šalu na stranu, momci su sjajni. Lepo je biti oko njih i biti deo te priče. Oni su divna grupa mladih momaka - počinje ponosno priču Stojaković i nastavlja:

- Drugačija je emocija. Balkon je tvoj. To je ta neka "emocija na steroidima" jer je tvoje. Ne može da se uporedi. Pokušavam da nađem pravu reč, ali ne mogu. Ne može se opisati. U Denveru smo išli vatrogasnim kolima, tamo smo bili svi. Krenuli smo od hale, išli kroz ceo grad. Došli smo do te "skupštine" i onda je ostatak bio sličan. Ali, ponavljam, drugačija je emocija.

- Na kraju dana je poenta što ti u momentu svega toga nisi svestan. Tu si, deo si toga, ali postaješ svestan tek posle par dana, kada se sve smiri. Tada počneš da aniliziraš i sumiraš utiske.

- Ono što želim da naglasim posle Svetskog prvenstva, zaista dugujem veliku zahvalnost selektoru Pešiću, svim tim momcima, medicinskom osoblju, pomoćnim i kondicionim trenerima, i ljudima u timu, Savezu, svima koji su bili u Manili.

Kako se "kovala" medalja Srbije

Za razliku od Denvera u kojem je u poslednjih deset godina prošao put od video koordinatora do asistenta Majka Melouna, rad u reprezentaciji podrazumevao je drugačiji pristup. Stojaković objašnjava i kakav:

- Deo moje uloge je bio da dam neko svoje mišljenje i drugačiji pogled na celu priču. U suštini, trudio sam se da sve što znam, što sam video, da prenesem i stavim sebe u funkciju reprezentacije i te naše priče. Ono što je bitno, u reprezentativnom okupljanju, nema puno vremena. Samim tim, mora da se radi "bread and butter", jednostavnije, ono što je suština. Da tim momcima pomogneš da u što kraće vreme dođu na određeni nivo.

Na naš komentar da je često i sam "sparingovao" sa igračima, pogotovo centrima, Stojaković odgovara skromno:

- Sve zasluge idu tim momcima i treneru Pešiću i celoj organizaciji. Mi smo svi tu da malo pomognemo i damo možda neki drugačiji pogled. Ja sam tako naučio da radim. To je deo svega i bitno je da si dosta na terenu. Tako, kada dođe utakmica, ona njima deluje sporo. Sve im bude lakše.

Šta je "Nikolin paket"?

NBA iskustvo je bilo dragoceno. Tako, Ogi objašnjava šta je čuveni "Nikolin paket" i kako su delovi treninga koje primenjuje najbolji košarkaš današnjice poslužili u Manili.

- Bilo je od svega po malo (smeh). To je cela grupa vežbica, što je nešto što Nikola koristi. U nekoj mini-trening varijanti, on tako prođe od svega pomalo za određeno vreme. Tako, stvara se i čuva mišićna memorija. To bi bilo ukratko. Taj paket vežbica se uklopi prema jednom igraču. U odnosu na to, kako on igra, koje su njegove karakteristike i on se trudi da stalno to ponavlja. Tako se stvara rutina i na utakmici reaguje instinktivno. Neki delovi toga su primenjeni, naravno, prema određenim igračima.

Stojaković je pun utisaka posle rada sa reprezentativcima. Posebno, jer je dosta njih znao iz perioda kada su bili klinci.

- Ma, svi su sjajni. Morali bismo da analiziramo sve situacije da opišemo sve njih. Nisam generalno poznavao te momke, osim iz mlađih kategorija. Bilo mi je interesanstno da ih vidim sada posle vremenske distance. Na primer, Vanju Marinkovića je trenirao moj šurak kada je imao 12 godina. Sada ga vidim, odjednom, čovek. Kao deca kada porastu, postali su momci i ljudi. Ja to gledam sa emotivnije strane.

Nikola Jović postao je miljenik mnogih navijača kao jedan od najmlađih.

- On je momak tek krenuo sa svojom košarkaškom pričom. Bio je ruki u Majamiju, manje-više, nije ni igrao, bio u Dži ligi, a ima srebro. Tačnije, dva srebra. Jako je talentovan, inteligentan. I, ono što je najvažnije, potencijal mu je ogroman. Stvarno verujem u njega.

Poseban utisak na njega ostavio je Bogdan Bogdanović kao kapiten.

- Bogdan je pravi kapiten. Tačno se ponašao kao pravi, i na terenu i van njega. Trudio se da uvek bude tu. Na kraju dana, sve to je dalo rezultat.

Ognjen opisuje kako je doživeo put Srbije do finala i srebrne medalje.

- Kako sam ja to doživeo...Mi smo išli korak po korak, utakmicu po utakmicu i dan po dan. Bavili smo se procesom i to je dovelo do uspeha.

Drugarstvo i kult reprezentacije

Orlove je do medalje vodilo i geslo: "Svi za jednoga, jedan za svi", koje je selektor Pešić napisao, a koje sada svi sa osmehom citiraju. Da među reprezentativcima vlada veliko drugarstvo videlo se i na proslavi u Beogradu kada su se pojavili Bobi Marjanović, Vasa Micić i Nikola Jokić.

- To je po mom mišljenju sjajno. To je "kapisla" i okidač da se gradi i obnovi taj kult reprezentacije. Najvažnije je da svi ti momci rastu zajedno i da napreduju. Tako, posle jedne generacije doći će druga koja se nastavlja na njih, a svi zajedno će verovati u tu priču. Mislim da je sve to sjajan zamajac za budućnost. A, što se tiče Nikole. Oni se svi čuju, šalju poruke jedni drugima, podržavaju se i jako su dobri prijatelji. Divno je što su došli i on i Vasa i Bobi. Svi ti momci, ako i kada se desi da ne igraju, moramo ih razumeti i podržati. Sutradan će biti tu, ako nisu danas. Moramo da verujemo u sve te momke i da ih podržavamo. Oni su najbolje što mi imamo.

Slede Olimpisjke igre, a svi očekuju Nikolu Jokića i najjači tim. Ipak, Stojaković ističe tim, i proces kojim se dolazi do rezultata.

- To je baš važno reći. Ja živim devet godina u Americi. Čini mi se da dosta ljudi u Srbiji još uvek ne shvata u potpunosti da svi igraju košarku i da je košarka globalni sport i da ima talenata svuda. I da se košarka voli. Sve je to proces. Nas ima samo sedam miliona. Moramo da budemo realni. Ovo je fenomenalan uspeh. Zato i moramo da verujemo u ovu priču i da podržavamo sve momke.

Denver i predstojeća sezona

Osim reprezentacije neizostavni deo priče sa Stojakovićem jeste sezona koja je pred Nagetsima. Šampionska titula je osvojena, Džamal Marej, Gordon, Nikola i ostali su spremni. Ali, navijači očekuju mnogo, što je i normalno.

- Nama je prošle godine bio cilj da napadnemo titulu i da uđemo u ciklus napada na titulu. Mi smo to uradili posle prve godine. Ono što je sada naš plan je da u sledećih četiri ili pet godina imamo osvojenu barem još jednu, ako ne i dve titule. Videćemo kako će biti. To je generalni plan. Mi se nadamao da će se desiti sledeće godine, ali idemo korak po korak, pa ćemo videti. Mnogo zavisi od sreće, da nema povreda, da igrači ostanu zdravi. Sezona je jako dugačka.

Majk Melounović

- Nisam ga još video, ali videću ga. Odneću mu medalju pa ću videti reakciju.

- On je normalan čovek. To je odlična stvar. Nema predrasuda o veličini. On je kao ti i ja. Može sa nama da ode i na pivo, a kao trener je profesionalac i veliki detaljista. I, voli Srbe, a posebno Nikolu. Sam sebe zove Melounović.

Od "mržnje " do prijateljstva - Nikola Jokić

Ognjen Stojaković dobrim delom je zaslužan što je nesporni talenat Nikole Jokića došao do izražaja. On je i najbolji svedok kako je Nikola koji voli burek i pije gazirane sokove danas to što jeste.

- Super, super i super. Odličan je. To je najbolji igrač na svetu, zadnje dve, tri godine. Najbolji je na planeti. Nema tajne. On je verovao u taj proces. Svaki dan, korak po korak, u kontinuitetu. Tu je rad, vera, sve vuče jedno drugo. Naravno, tu je i vrhunski talenat koji je neosporan.

- Evo jedne priče. Da li Nikola još uvek jede burek i pije koka kolu? Ljudi se menjaju, napreduju, u svakom pogledu. To što je neko jeo burek kada je imao 16 i 17, ne mora da znači da to isto radi kada ima 25, 26 i 30. Sve ide napred. Ne možemo živeti u nekim prošlim vremenima. Ne bi trebalo da ljudima stavimo etikete, ovakve i onakve.

Stojaković je skroman. Sebe i svoje zasluge ne ističe nikad. Njegov rad govori o njemu, a igrači sa kojima sarađuje postaju bolji.

Prijateljstvo koje prevazilazi sport

"Mrzeo sam ga kada sam stigao" - opisao je Jokić svog sadašnjeg prijatelja u jednom od intervjua.

- Da (Smeh). To su sve normalne stvari. I to je deo onog procesa kada dođeš kao mlad igrač i talentovan. Znaš to, došao tu na račun toga i misliš da će sve to tako da traje. Onda ti prvih par godina bude teško. Morao je da napreduje, izmeni radne navike i ostvari potencijal. E sad, kada je video benefite svoga rada, onda su se stvari malo promenile.

Posle svega, usledila je izjava: "Ogi je kao brat, on je mentor, prijatelj, otac i član porodice".

- Najvažnije u celoj priči je što smo napravili prijateljstvo koje prevazilazi sport. Na kraju dana, shvatiš da si stvorio neke prijatelje za ceo život. To je ta najlepša strana sporta o kojoj se malo priča.

Kako voleti sport, a ne samo pobede? Recept je jednostavan.

- Svi bi trebalo da pričamo o tome što više. Sve se na kraju svodi na podršku, jer ništa ne dolazi preko noći. Ako budemo radili i imali konstantu, izvućićemo maksimum iz svog rada. Da li smo talentovani? Jesmo. Poenta priče je da verujemo u proces i jedni drugima.

(Telegraf.rs)