Prof. dr Nenad Dikić: "Misija Željka Obradovića - Da li smo izgubili vrednosti na kojima smo počivali?"

Trener Partizana se zapitao ko to širi mržnju među navijačima

Prijateljica mi ej skrenula pažnju na deo pres konferencije Željka Obradovića koja je nama bila interesantna više nego drugima jer je govorila o vrednostima u našem sportu.

Osim standardnih košarkaških pitanja Željko je na pitanje novinara o atmosferi na utakmici ispričao sledeću priču: „Gledao sam utakmicu iz 1987. godine dva finala Crvene Zvezda i Partizana, prvu u Hali sportova, a drugu u Pioniru. Tada sam bio igrač. I tada su na obe utakmice bili prisutni navijači Crvene Zvezde i Partizana, pola, pola. Tada se skandiralo „titula Beogradu“. I jedni i drugi su skandirali na fin i kulturan način. Šta se sa nama ljudi, desilo? Šta se desilo da 2023. godine imamo ovakvu situaciju? Šta se desilo? Gledam danas dok ide autobus, dete ide sa majkom i ocem i pokazuje srednji prst. Majka se smeje.“

Preporučujemo

I već na sledećem Youtube filmu, vidi se kako Željko Obradović traži od igrača da ne nose mobilne telefone u klubu jer tako gube koncentraciju. “Ja nikad ne nosim telefon na trening, doručak, ručak i večeru i to ću da tražim i od svojih igrača. To zahteva koncentraciju, jer kad uđu u autobus kad ih vidim kako listaju telefone znam kakav će trening da mi bude. Desilo se na dan utakmice da sam dao trening šuta, a da se igrač povredio. Bio je par meseci odsutan upravo iz tog razloga, jer je došao na trening a da nije razmišljao o bilo čemu”

Kao FIBA-in doktor bio sam zadužen za sve Eurobaskete od 2005 do 2019 i naravno prisustvovao mnogim obraćanjima trenera svojim igračima, ali malo njih je pričalo vrednostima koje bi igrači trebalo da prihvate, pre svega iskrenost, fer plej, saosećanje, poštenje, pravednost, itd. Ne znam kako se to desilo da KK Partizan ima dva takva trenera, jer je pre Obradovića imao Duška Vujoševića koji nije pričao samo o vrednostima veći i umetnosti, slikarstvu i književnosti.

Sećam se da su mi neki reprezentativci pričali da su se zahvaljujući Dušku trudili da redovno čitaju knjige.

Možda je i konferansije na jednoj press konferenciji baš zato napravio lapsus nazvavši Obradovića - Duško.  Za mene interesantan lapsus koji povezuje dva velika trenera koji sem uobičajenog obraćanja često su želeli da kažu svoj pogled na svet, tačnije na vrednosti koje bi svi trebalo da poštujemo.

Mnogo puta čuo su imena naših najvećih trenera: prof. Nikolića, Dude Ivkovića, Čosića, Moke Slavnića, neke imao prilike da slušam uživo, ali retko sam čuo poruke važne za naš zajednički život.

Verovatno zbog toga, ali i vremena u kome živimo sada one imaju veći smisao. Ispada da treneri, pogotovo oni najveći, uticaj koji imaju na igrače, njihov sazrevanje i razvoj, moraju da prenesu na celo društvo, čini se pre svega na navijače.

Tako je Željko Obradović tokom jedne utakmice morao i da reaguje da bi umirio Partizanove navijače i oni su ga poslušali. I to onda sve ima smisla. Zašto navijati za neki klub, ako ne slušaš trenera i to kakvog trenera.

Skoro sam pitao mog prijatelja koji je veran navijač Partizana koji je smisao navijanja ako se na terenu ne nalazi ni jedan igrač iz Srbije, Njegov odgovor je bio da navijaju grb za koji igraju, što me nije zadovoljilo. Sada kada razmišljam o Obradoviću imam bolji odgovor, jer klub vodi trener iz Srbije, koji povezuje prošlost i sadašnjost ne samo svojim delima veći svojim rečima, definitivno na ponos svih navijača, ne samo Partizanovih.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.