Marko Pešić za Telegraf o Bajernu, Švajniju, Novickom, večitima, kako je Kari podneo ispadanje sa EP...

Prvi čovek Bajerna iz Minhena u opširnom intervju za naš portal pričao o mnogim aktuelnim košarkaškim temama, a otkrio je i brojne interesantne anegdote iz karijere

Kada sa samo 9 godina budeš pored Divca, Đorđevića, Kukoča, Rađe, Ilića i ostalih velikana jugoslovenske košarke, kada kao klinac daš celog sebe kako bi se „zlata“ iskovala, a onda prođeš trnovit put, napustiš rodni grad, u tuđini postaneš „neko“, i kao „mator“, staneš ponosno na postolje pored oca, i tog istog Divca, jedno je sigurno – postao si deo legende.

Marko Pešić, nekada proslavljeni košarkaš, danas prvi čovek košarkaškog kluba Bejern iz Minhena, dočekuje nas u legendarnoj dvorani Audi Dom. Tačan u minut, što i nije čudo. Odrastao je i školovao se u Nemačkoj. Ipak, odaju ga širok osmeh i jak stisak ruke prilikom rukovanja, kao i otvorenost svojstvena našima.

Dok Andrea Trinkijeri, Vlada Lučić, Jaramaz i ostali Bavarci pripremaju svoj naredni meč nekoliko metara dalje u hali, razgovaramo o Evroligi i Bajernu, fenomenu Švajnštajgera, ali i bogatoj karijeri, kao i reprezentaciji Srbije, koju prati sa posebnom pažnjom.

O Bajernu

Baš kao nekada na terenu, dok je nosio dres Albe, Lotomatike i reprezentacije Nemačke, i danas u odelu, sa mnogo strasti i mnogo više odgovornosti gleda na košarku. Tako, na početku razgovora za Telegraf objašnjava kako iz njegovog ugla izgleda put kojim je prošao sa Bajernom, od treće lige do Evrolige i titula u Nemačkoj.

- Razmišljam sada, kada me to pitate. Toliko je brzo prošlo dvanaest godina od kada je Sportsko društvo Bajern odlučilo da ima pored fudbala i drugi profesionalni sport. Danas, Bajern je jedan od 13 klubova deoničara Evrolige, a kada smo počeli, bili smo treća, onda i druga liga. Sezona 2011/2012 je bila prva sezona u Bundesligi. Počeli smo od početka, imali smo samo šest profesionalnih radnika u klubu. Danas nas je oko 70, kao košnica, ponekad tako izgleda.

Sezona u Evroligi

Ove sezone osvojen je Kup Nemačke. Ali, tim Andree Trinkijerija su od samog početka pratile povrede.

- Specifična sezona. Posebno jer dolazi ne samo posle Evropskog prvenstva, ali i kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Taj prozor koji je bio pre Evropskog prvenstva je zaista teško razumeti. Veliki broj naših igrača, ukupno njih pet su bili članovi reprezentacija Srbije i Nemačke i to nas je dosta poremetilo, plus povrede koje su se stalno dešavale. Teška povreda Rubita na Kupu... Dobro je da se Luča vratio. Mart je, a još nismo u stanju da odradimo ne samo utakmicu, već i trening zajedno. Na drugoj strani, ne verujem u „kukanje“. Svi klubovi, kada su ulazili u sezonu su znali to. Taj koji je u stanju da se adaptira što brže će u Evroligi imati uspeh.

Bodiroga, Glikman i razvoj Evrolige

Bajern je sada jedan od deoničara takmičenja. Liga se stalno menja, a najavljuju se i brojne promene, kao i nova tržišta. Marko iznosi svoje viđenje razvoja i evolucije takmičenja.

- Evroliga je sada u svojoj dvadesetoj godini postojanja. Mislim da su ljudi koji su vodili Evroligu napravili ogroman posao stvorivši jedan produkt koji je interesantan za gledaoca, ali i produkt u kojem svako hoće da igra. Vi sad, ako napravite neki tender, i pitate klubove, sigurno bi bar 30 klubova želelo da ima licencu. Tako da je to jedan veliki uspeh.

- Mislim da Evroliga sada ima ogromnu šansu. Posebno, od kako je Bodiroga tu, i naravno, Glikman. Sada se kreće u nekom novom pravcu razvitka, razmatranja nekih novih tržišta i mogućnosti. Klubovi bi, po mom mišljenju, trebalo da budu malo više integrisani u neke procese i odluke. Mislim da je Evroliga na dosta dobrom putu.

Pitanje evropske košarke

- Prva stvar koja bi morala da se reši je to, kako bi evropska košarka kao sistem trebalo da izgleda. Trenutno, tu su reprezentacije koje igraju nekompletne i Evorliga koja igra svoj sistem. Tu su i domaće lige. Mislim da bi to trebalo rešiti. To je zadatak svih nas koji ne gledamo samo svoju poziciju i svoj klub, već ukupan razvoj košarke u Evropi. Trebalo bi pronaći zajedničko rešenje da sve izgleda kao jedinstveni produkt.

- Naravno. Zaštita igrača je bitna. Oni su naša investicija, i to, ne baš mala kada se pogledaju budžeti klubova. Evropska košarka nije više ona koja se igrala 80-tih i 90-tih, već je sada postala jedan veliki biznis. Taj biznis isto mora da se zaštiti.

Zvezda i Partizan u Evroligi

U Nemačkoj se košarka gleda sa dosta emocija. Tako je i u Srbiji, posebno sada kada imamo dva evroligaša. Koliko su Zvezda i Partizan potrebni Evroligi?

- To pitanje se uopšte ne postavlja. Da li su ta dva kluba bitna? Zvezda godinama igra bitnu ulogu, a Partizan je pre toga igrao jednu odličnu ulogu. Niti jedan od ta dva kluba nisu tu samo da bi igrali već da bi ušli u plej-of i možda, u nekom scenariju, otišli i na fajnal-for. Međutim, sve to treba da ima smisla i da bude u simbiozi toga što Evroliga želi da dostigne kao liga. A, da li Partizan i Zvezda dobro stoje, to se ne dovodi u pitanje.To su dva različita kluba. Ljudi iz košarke pričaju o atmosferi koja je u Pioniru i u Areni, što je, naravno, “šlag na torti” svega što donose Zvezda i Partizan. Ove sezone, kada gledate igrače koji igraju za oba kluba, to je evropski “krem de la krem”.

Marko sa posebnom pažnjom prati i dešavanja u Srbiji, a na pitanje, koga od srpskih košarkaša, kao i igrača Zvezde i Partizana bi video u Bajernu, ima spreman odgovor.

-Iz NBA, naravno, Jokića jer može da igra i na Marsu i tamo da bude najbolji. Iz Zvezde i Partizana...teško je reći. Ima dosta dobrih igrača. Meni je posebno drago da Matijas Lesor ima odličnu sezonu i da se snašao i našao u Partizanu. On je moj bivši igrač, pa bih izabrao njega. A, iz Zvezde, teško mi je reći. Gledao sam Mitrovića, i uvek uživam kako nalazi rešenja sa velikim košarkaškim IQ-om.

Fudbal, Švajnštajger i Evroliga

Fudbal je neizostavni deo svega u Minhenu, pa tako i košarke. Kakva je veza dve sekcije, objašnjava Pešić.

- To je jedna vrlo interesantna kombinacija. Za razliku od Madrida i Barselone koji imaju košarkašku sekciju, ovde su pravno gledano košarkaški i fudbalski klub Bajern dve različite firme, praktično nezavisne. To znači da mi finansijski uopšte ne dobijamo nikakvu pomoć od fudbalskog kluba, niti je to dozvoljeno. Ali, van toga, saradnja je izvanredna na nekom sportskom nivou. U smislu, razmene mišljenja trenera. Tako je bilo kada je tu bio Pep Gvardiola, i sada kada je Negelsman tu, kao i kada je bio Anćeloti.

Kari i časovi košarke za Švajnštajgera

Govoreći o odnosu fudbalera sa košarkaškim klubom, Švajnštajger je dobar primer. Posebno, kada igra košarku sa Svetislavom Pešićem.

-Basti stalno dolazi ovde. I sada smo se videli kada smo igrali protiv Partizana u Beogradu i kada je Partizan igrao ovde. On je došao u posetu. I to je znak jedne vrhunske saradnje i obostranog poštovanja.

- Na žalost, Anu Ivanović još nisam upoznao. Švajni je bio svetski as, osvajao je Svetsko prvenstvo, osvajao je Ligu šampiona... On je još veća persona i fenomenalan čovek. On je meni neviđeno pomogao, posebno na početku.

- A basket sa Karijem? Kada je Basti bio u Bajernu, pre Mančestera, to je bila normalnost. Mi smo se na to navikli, a to nije bila tako česta pojava u drugim klubovima. Švajnštajger je prema mojoj familiji, mom ocu i sinu, kao i svim ljudima koji rade u klubu, bio stvarno fenomenalan.

Karijera i košarkaški počeci

Da ste pre koju deceniju pitali Marka gde vidi sebe, teško da bi odgovor glasio: „U Nemačkoj“. Sanjao je dres Bosne i Jugoslavije, a put do uspeha i zvezda išao je potpuno dugačije.

- Nije bila moja želja da napustim rodno Sarajevo, društvo i prijatelje. Tada sam počeo da igram za pionire Bosne iz Sarajeva. Uvek je bio moj san da igram za Bosnu i da, jednog dana, ako budem imao kvalitet, zaigram za reprezentaciju Jugoslavije. Kao i svaki klinac koji se preseli sa roditeljima, nisam gledao pozitivno na to. Ali, odluka koju su moji roditelji doneli, da se preselimo za Nemačku, je za mene, i moju familiju, bila afirmativna.

- Bilo je teško. Ja niti jednu reč tog nemačkog nisam znao. Sećam se, došli smo 15. septembra, a 16. sam poslat u školu bez jedne reči nemačkog. Jeste bilo teško, ali mene je formiralo kao osobu. Ja sam i dan danas zahvalan na tome.

Odrastanje uz Divca, Rađu, Kukoča...

Pre nego je preuzeo reprezentaciju Nemačke, Svetislav Pešić vodio je legendarnu generaciju Jugoslavije koja je za tri godine osvojila sve što je mogla, bez poraza. Na naporne pripreme išao je i Marko.

- To je bilo Evropsko prvenstvo u Bugarskoj u Ruseu, posle u Austriji i onda Bormio i Svetsko prvenstvo. Pripreme nisu bile kao sada, deset dana ili dve nedelje, već mesec i po dana. Prvi deo u Pirotu, u Pionirskom domu, blizu Stare planine. A, drugi deo priprema je bio na Igmanu, pored Sarajeva. Ja sam bio sve vreme sa njima.

- Da, i '85, '86. i '87. godine, svako leto sam po dva meseca provodio sa tom generacijom iz Bormija, sa tom zlatnom generacijom. To je kadetska i juniorska reprezentacija koju je moj otac vodio. Bio sam klinac, nosio sam vodu, peškire, završavao sam tajne zadatke. To je bilo nešto fenomenalno. Nije sada za javnost koji su zadaci bili. Ali, kada su tu Divac, Rađa, Neša Ilić, neko od tih momaka, možete zamisliti kako su me „maltretirali“. To je bilo nešto što niko nije doživeo i stvarno sam ponosan na to.

Kako izgleda kada u tom planinarskom domu nemate ništa, objašnjava Pešić kroz smeh i priseća se lepog perioda svog detinjstva.

- Apsolutno ništa nije bilo. Ponekad smo se spuštali u Pirot, jer tamo se treniralo uveče. Onda, neki slobodan dan u Pirotu na korzou. Za mene, kao klinca, to je bilo fenomenalno. Na primer, sa Lukom Pavićevićem sam dosta vremena provodio. Dodavao sam mu lopte. Koliko se sećam, najviše je trenirao. Pored njega sam naučio šta znači ta posvećenost košarci i koliko je stvarno treninga potrebno. Ta generacija, kroz te tri godine niti jednu utakmicu nije izgubila. Sve što su igrali, sve su pobedili. Kada odrastaš pored takvih pobednika, u tom momentu ti nije jasno. Ali, kada ti izađeš na teren, i odrasteš, shvatiš koliko su investirali svog slobodnog vremena i koliko su trenirali, a to nisu bili treninzi od sat vremena. Trenirali su jednom, ceo dan. Ja sam to gledao... Divca, Đorđevića, Nešu Ilića, Pecarskog, Dobraša...

Jesu li se žalili“?

- Žalili su se oni svi, Nikom nije bilo drago. Ja sam ih malo štitio i krio i bio sam izviđač. Ali, i tako su trenirali deset puta više nego što se danas trenira.

Indijanapolis, san i era Novickog

Pre više od 20 godina Jugoslavija je predvođena Svetislavom Pešićem osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu. Pored oca i Vlade Divca, kojem je dodavao lopte nekada, našao sa i Marko, doduše u dresu Nemačke. San je ostvaren.

- Pored Divca i mog oca? Bilo je to ispunjenje svih mojih snova. Na žalost, nisam mogao da igram za Jugoslaviju jer nisam bio dovoljno dobar i jer su moji roditelji odlučili da 1993. godine uzmem pasoš Nemačke. Ali, taj san, da sa Divcem stojim na postolju, kao klinac koji mu je dodavao lopte i nosio peškire... Posle 15 godina sam bio na istom postolju, ne sa zlatom, ali sa medaljom. To je bilo ispunjenje snova – kaže u dahu Marko, kao da u momentu dok razgovaramo stoji sa medaljom oko vrata.

Potom, pojašnjava veliki uspeh Nemačke i eru Novickog.

- Već u 2001. godini smo izgubili to polufinale od Turske u Istanbulu na Evropskom prvenstvu, u produžetku. Već se tu videlo da ta generacija sa Dirkom ima šansu. U Indijanapolisu smo nesrećno izgubili od Argentinaca u polufinalu, da je bilo drugačije, već tu bi u finalu igrali protiv Jugoslavije. Potom, usledilo je finale protiv Grčke 2005. godine na Evropskom prvenstvu u Beogradu. To je vratilo Nemačku na internacionalnu scenu. Srbija i Crna Gora su tada ispali u Novom sadu protiv Francuske, ali to je nama otvorilo put ka finalu.

- Gledate Nikolu Jokića, ili Švajnštajgera u fudbalu dok je igrao. Svi oni, najuspešniji, su najjednostavniji ljudi i, pre svega su timski igrači. Takav je bio Novicki, vanserijski. Takav igrač je decenijski talenat u Evropi. Bilo je vrlo lako igrati sa njim. Razumeo je da smo mu mi potrebni da bi nešto osvojio.

Kako izgleda kada se vi probudite, a on ulazi mokar na doručak?

- To je bilo u Indijanapolisu, pred četvrtfinale sa Špancima. Nije imao baš, po njegovom mišljenju, dobar turnir. Onda je on, na dan utakmice, u pet ujutru sa svojim trenerom išao na šuterski trening od dva i po sata. Mi se budimo za doručak, a onda i trening, a on ulazi. To vam govori dosta o njemu. Tako, taj dan on da Španiji oko 30 koševa. On bez rada ne bi bio to što jeste.

Reprezentacija Srbije

Dvadeset godina posle Indijanapolisa, Svetislav Pešić se vratio na mesto velikog uspeha. Kako je naveo, važnu ulogu da ponovo postane selektor odigrala je porodica i sin Marko.

- To on ističe. Međutim, kada je pitao mene, šta ja mislim, on je već doneo odluku. Ja mislim da je to za njega bila ispravna odluka u tom momentu zato što je on to uradio kako bi nešto vratio i Savezu i našoj košarci. Imali su teško Evropsko prvenstvo, kvalifikovali su se na Svetsko prvenstvo i nadam se da će biti malo pozitivnije nego Evropsko.

Velika očekivanja su postavljena od strane javnosti i navijača na Evrobasketu na kojem je Srbija blistala , a onda, posle loših 10 minuta sa Italijom ostala bez medalje. Teško je bilo navijačima, igračima, ali i selektoru Pešiću. Potreban mu je bio mir koji je pronašao u Minhenu. Sledeći izazov su bile, ispostaviće se uspešno završene, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo.

-Da budem iskren, kratko smo se videli. Naravno, teško mu je palo. Mislim da je imao, i da ima osećaj, da ova reprezentacija ima veliki potencijal. Možda, na putu te velike pobede mora da se izgubi. Možda to što je bilo tragično i šokantno i što niko nije očekivao, to će možda toj reprezentaciji i toj generaciji da pomogne na sledećem takmičenju. Mi to sada ne znamo. Ali, u tom momentu, sigurno mu je bilo teško.

- Ja sam gledalac. Mnogo mi je drago da se Srbija kvalifikovala za Svetsko prvenstvo. Znam da to nije ni malo lako. Ima velikih reprezentacija koje se nisu kvalifikovale, ali šta je tu je. Sada su već počele pripreme za Svetsko prvenstvo.

(Telegraf.rs)