Intervju - Luka Ašćerić: Odrastao je uz treninge Tonija Parkera, vežbao sa Takom Folom i nosio dres Srbije

Nekadašnji košarkaš Mege tečno govori četiri jezika, uspešan je "mašinac" i trenutno se ujedinio sa ocem Nedeljkom, koji je čuveni trener u Francuskoj

Košarkaški "globtroter". Ako bi neke dve reči na najbolji mogući način mogle da opišu Luku Ašćerića, onda bi to bile baš ove.

Nekadašnji košarkaš Mege i igrač reprezentacije Srbije, kao i sin legendarnog Nedeljka "Nena" Ašćerića, koji se posle svoje igračke karijere posvetio trenerskoj, sada se nalazi u Francuskoj, gde pokušava da pronađe svoj put nazad na najveću scenu posle povrede koja ga je odvojila od terena tokom više od jedne godine.

Preporučujemo

Momka koji je rođen u austrijskom Sankt Peltenu, koji je odrastao u ovoj zemlji, potom i u Francuskoj, a kojem je u srcu Srbija, čiji je dres i nosio u kvalifikacionim FIBA prozorima, sticajem okolnosti sada trenira upravo otac Neno u ekipi Evrea iz Normandije u francuskoj drugoj ligi.

Interesantno je da od same mladosti bio u košarkaškim vodama, pošto je njegov otac između ostalog bio cimer sa legendarnim Tonijem Parkerom, a kasnije imao kontakte i sa aktuelnim selektorom Francuske, Vensanom Koleom. Tečno priča četiri jezika - nemački, francuski, srpski i engleski. Uspešno je završio dve godine Mašinskog fakulteta u Lilu i planira da ga jednog dana i kompletira.

Sve to, verujemo, dobar je uvod u razgovor sa Lukom, koji je za Telegraf Sport ispričao priču o svojoj karijeri do sada, ciljevima i eventualnoj želji da ga ponovo nekada gledamo prvo u ABA ligi, a potom i u dresu Srbije.

• Od malih nogu si u košarci, delom zbog toga i što ti je otac prvobitno bio igrač, a kasnije i trener. Ali kada si ti u svojoj glavi prelomio da ćeš se baš ovime baviti u životu?

- Bio sam od malih nogu na treninzima, još kada je otac i igrao. Bio sam uvučen u sve to, ali sam prelomio tu negde između 16. i 17. godine da ću se baviti košarkom. Tada sam prešao u Arkadiju u Austriji, koji je dosta poznat zbog Nemanje Bjelice, jer je on tu igrao. Sa 17 godina sam došao tu, što je bila moja poslednja godina srednje škole. Tada sam dosta putovao u Transkirhen iz Beča, da bih igrao u klubu. I tu sam stekao utisak, posle igranja sa juniorima, a potom i igre u prvom timu, gde sam ulazio povremeno, da mogu nešto da uradim u košarci.

- Posle mature sam odlučio da odem za Francusku sa 18 godina, i tu sam nastavio studiranje. Otac mi je uvek govorio da prvo završim školu, i da ću lako preći na košarku. Tu sam se opredelio ipak malo više za košarku, ali sam upisao i fakultet u Lilu koji sam mogao da uskladim sa obavezama. Dobar sam bio i na studijama, to me je zanimalo, išao sam i u tom pravcu, ali sam znao da ću se ipak više posvetiti košarci.

• Šta si konkretno studirao, da li si uspeo pored svih obaveza u košarci da privedeš fakultet kraju?

- Studirao sam Mašinski fakultet, dao sam dve godine u Lilu. Posle toga sam prešao u Tulon na Azurnoj obali, ali tamo nisam mogao da nastavim, jer nije bilo Mašinskog fakulteta. Imao je u Marselju, što je bio malo komplikovano, a Tulon je tada bio prva liga, bila je to njihova prva sezona u prvom rangu. I onda sam "zamrznuo" godinu, posle sam to pokušao da prebacim u Srbiju, ali je to bilo komplikovano zbog administrativnih procedura. Bio sam i na razgovorima, da regulišem treću godinu. Za sada je ostalo na toj drugoj, ali planiram da tu treću godinu odradim sigurno, bilo u Francuskoj ili negde drugde. Master mogu da uradim kada sve to završim.

• Bukvalno si "odrastao" uz Tonija Parkera sa kojim je tvoj otac svojevremeno bio cimer. Koliko se svega toga sećaš i da li je to bila neka dodatna inspiracija za tebe da "guraš" napred u svojoj karijeri?

- U tim momentima kada sam počeo da se sećam svega toga, u Parizu manje, pošto sam još bilo mali, ali kasnije u Le Manu kada sam bio se sećam gotovo svih košarkaša, koji su tu nastupali. To su bili dobri igrači - između ostalog Sandro Nicević iz Hrvatske, bio je tu Mileta Lisica, koji je prošle godine preminuo. Vensan Kole je bio trener, a bilo je i dosta dobrih američkih igrača. Oni su bili u vrhu tih sezona. Igrali su protiv Asvela i svih jakih ekipa...

- Nije da sam birao, ali išao sam na kvalitetne utakmice, tada je francuska liga bila kvalitetna, ali tada je bila dosta bolja. Bilo je mnogo naših trenera, sve je bilo na većem nivou. Mnogo igrača je tada ostajalo tamo, poput Borisa Dioa, braće Pjetrus, njih se dosta dobro sećam. Ostajali su duže nego što igrači to danas čine. I kada je Neno kasnije bio trener, tu sam bio blizu svakavih igrača, uvek sam se šalio sa njima, dolazio na treninge, oni su me ćuškali, zezali. To mi je dosta značilo, bio sam uvek uz njih i bilo je zabavno, tako "kupiš" i neke njihove fazone.

• Posle nekoliko godina, tvoj otac i ti ste se ponovo "ujedinili" u Francuskoj u ekipi Evrea. Koliko ti znači što ti je on ponovo trener i da li i van parketa govorite o košarci?

- On je 24 časa u tome, dosta razmišlja ne samo o utakmicama, nego i o treninzima. Ja sam stekao dobru osnovu sa 17-18 godina kada sam igrao u Lilu kod njega. Preko proteklog leta sam imao par opcija, ali tada nisam bio toliko spreman. Zvao me je i Orlean, bilo je poziva iz ABA lige... On mi je sam predložio da ne bi možda bilo loše zbog povrede, da se na miru vratim u igru, bez neke presije. Razmišljao sam dosta o tome, ali sam posle prelomio da dođem u Evre. U prvi plan sam stavio zdravstveni deo, jer posle raskida sa prethodnim klubom sa video kako je to biti bez klupskog doktora i fizioterapeuta.

- Neno je zahtevan prema sebi samom, ali i prema igračima, kao i prema meni, naravno, ali sam znao da on razume igrače kada mu kažu šta se dešava. Za neku godinu tranzicije, kako bih se vratio na pravi put, mislim da je bila dobra ideja da dođem ovde. Znači mi komunikacija sa njim, jer on ima dosta iskustva i igrački i trenerski i mogu da unapredim igru kroz svakodnevne treninge, savete... Baš sam se čuo sa Dekijem Milojevićem pre nekoliko dana i on mi je rekao - "sad ne nerviraš mene, sad nerviraš ćaleta, pa neka vidi sad on", našalio se. Uvek i on teži da bude bolji, kao i mi. Jeste to nekada nezgodna situacija kada je otac trener, jer očekuje se možda i više, bude i zahtevenije, što je i normalno, ali treba se sa tim suočiti i izvući pozitivne stvari iz toga. Puno saveta mogu da pokupim sa sobom za dalje.

• Tokom života si se dosta puta selio. Iz Austrije u Francusku, potom i u Srbiju. Pričaš nemački, francuski, engleski i srpski jezik gotovo perfektno... Koliko je sve to konfuzno i da li odmaže ili pomaže u košarkaškom razvoju?

- Ja se uvek šalim i kada razgovaram sa svojom devojkom, da ne mogu da kažem da imam kuću i neku bazu. Često idem u Srbiju leti, odakle su mi roditelji, iz Bačke Palanke, Šašinaca, okoline Sremske Mitrovice... Konfuzno je, jer se nigde nismo zadržali neki preterano dugačak vremenski period. Ne mogu da se steknu duža prijateljstva, ne mogu da se identifikujem sa nekim gradom, državom. Mi smo uvek više težili ka Srbiji, išli smo tamo na raspustima. Srbija nam je kuća, ali to može da važi i za Austriju, gde sam i rođen dok je igrao Neno. Oni su tamo poveli osam-devet godina. Bilo mi je lepo i u Beču, ali sam stekao utisak sportski, ako sam želeo da idem na veći nivo, da nisam pod tim uslovima mogao da napravim korak dalje.

- U Francuskoj sam potom dobio i papire, što mi je kasnije i pomoglo. Ima i minusa i pluseva, vidi se dosta kultura, nauči se jezika, stekne se i dosta prijateljstava, koja mogu i da opstanu, ali sa druge strane, kada se vidi kofer kada treba da se pakuje, bude jako teško. Taj deo nije toliko lep, ali sportski zna da bude dobar. Ti jezici su isto neko malo bogatstvo koje čovek stekne. Treba sve gledati pozitivno.

• Kako je došlo do toga da te kasnije prvi put gledamo u Srbiji u dresu Mege?

- Prvi kontakt sa Megom je bio u zimu 2017. na 2018. godinu, a tada sam još bio u Tulonu. Klub je imao finansijske probleme, a ja sam se čuo sa njima tokom pauze za Novu godinu. Poznavao sam dosta dobro Bokija Ljubojevića, pomoćnog trenera. Miško Ražnatović i on su razgovarali sa Dekijem, a kasnije mi je Miško pomenuo tu opciju da dođem i da bih igrao Superligu. Prvo sam hteo da završim sezonu sa Tulonom, ali kako je ona odmicala, mi smo imali sve goru i goru situaciju i gubili smo redom. Ja sam jedini bio pod ugovorom u tom momentu.

- U martu sam se ponovo čuo sa Megom, kada je ostalo još osam kola do kraja u Francuskoj, i kada je bilo sigurno da ispadamo iz lige. Presekao sam da se raziđemo i da dođem u Srbiju. To je bio dobar potez. Kada sam došao u ovaj sistem i kada sam odigrao Superligu uz deset novih utakmica, sve je leglo. Kasnije sam produžio na još dve sezone.

• Kakav odnos si imao sa trenerom Dejanom Milojevićem? Šta ti se najviše svidelo u radu u ekipi Mege?

- Sa Dekijem je saradnja bila vrlo dobra. Kao i uvek, između trenera i igrača ima "perioda", kako kad ko igra, kakvi su rezultati... Ali sa njim imam i dan-danas dobar odnos. On je tražio dosta od mene, jer je hteo da me unapredi. To mi je mnogo pomoglo. Video sam novi način i metodiku rada. Do tada nisam bio na našim prostorima i samo sam individualno trenirao sa Bokijem Ljubojevićem pre toga. I to je isto bio faktor da dođem u ovu sredinu, gde je Deki bio trener koji je bio i vrhunski igrač, a tu su bili i Vesa Petrović i Vule Avdalović. Znao sam da idem u sredinu gde ništa nije nepoznato, gde ljudi znaju šta rade i gde sve ima neki smisao.

- Zato mi je bilo stvarno dobro. Radilo se dosta više nego u Francuskoj, a to je i bolje. Kada si mlad igrač i kada si u klubu koji igra u Evrokupu, nemaš prostora da radiš u teretani i na svom razvoju. Nismo imali kondicionog trenera, ni individualnog rada ranije, što je bilo skroz suprotno u Megi, gde je tada radio Marko Sekulić. To je bio novi smer, koji se meni svideo. Radilo se intenzivnije, što zna da bude naporno, ali mi je pomoglo u metodici rada, kao i da se fizički dignem na drugi nivo.

• Koliko se igra u ABA ligi razlikuje u odnosu na ono što si imao prilike da vidiš pre svega u Francuskoj?

- Mega uvek igra specifičnu, brzu igru na veći broj poena, a u francuskoj Prvoj ligi se dosta slično igra. Iskusnije ekipe znaju da kombinuju, kada da spuste loptu. Mi smo u Megi bili neiskusni, trčali smo nekada dosta i bez kontrole, ali ta vrsta igre može da pomogne svakom igraču, može da se adaptira, jer igra se slobodno. Tako može da dođe do izražaja dosta više košarkaša. Slično je u odnosu na Francusku, ali se ABA liga igra tehnički i taktički bolje. Više se to gleda i ceni, a ovamo se prati taj atletski deo.

• Da li stižeš da ispratiš utakmice Mege ove sezone u ABA ligi i da li se čuješ sa svojim bivšim saigračima?

- Ispratim Megu, često gledam utakmice. Samo je Cerovina ostao tu iz naše generacije. Poznajem i mlađe igrače dosta dobro, oni su trenirali sa nama. Redovno sam u kontaktu sa Lukom, sa Nikolom Miškovićem, Markom Simonovićem, sa Filipom Stanićem, Blažom Mesičekom... Kasnije i sa Perijem u Evrokupu, kada smo igrali protiv Cedevita Olimpije. Svi smo bili sličnih godina, tako da je bilo zaista dobro društvo i atmosfera. Često se vidimo kada god možemo u Beogradu. Imam lepa sećanja na te godine, i sportski, a i životno.

• Kako si se osećao kada ti je u tom periodu stigao i poziv za nastup u reprezentaciji od selektora Igora Kokoškova? Da li si možda bio malo iznenađen?

- Pa bio sam malo iznenađen, jer taj poziv je stigao u drugoj sezoni, kada smo mi klupski imali malo slabiji rezultat. Mi smo u prvoj mojoj sezoni bili odlični, bili smo peti, ja sam isto dosta dobro igrao. U tom momentu sam bio na širem spisku, nisam ušao na uži, ali posle Kupa sam došao i do užeg. Bilo mi je veliko zadovoljstvo, imao sam lep osećaj da posle komplikovane sezone, gde smo imali dosta poraza u egal utakmicama i gde smo Kup izgubili tesno od Zvezde posle dve trojke Berona, što mi je jako teško palo, jer sam bio ubeđen kada smo vodili sa pet razlike da ćemo ući u finale.

- Baš tada je stigao poziv, što je bila lepa stvar. Sjajno je biti sa takvim igračima i takvim trenerom. Kokoškov je izvanredan, ima dobre metodike rada, a ja kao igrač sam mogao da vidim dosta toga novog. On je bio u NBA ligi, osvojio je Evropsko prvenstvo... Bilo mi je još lepše iskustvo kada sam u Burgu sledeće godine otišao sa Danilom Anđušićem na prozor. I tada je Deki Milojević bio u stručnom štabu, on je čak i vodio jednu utakmicu protiv Gruzije. Može se reći da je boravak u Srbiji i poziv u reprezentaciju doprineo da se najviše identifikujem sa zemljom, iako sam tamo životno proveo najmanje vremena.

• U Burgu si igrao zajedno sa Danilom Anđušićem, tako da si opet imao nekog "našeg" uz sebe. Koliko ti je to značilo?

- Sa Anđušićem je bilo super. Bio je tu i Omić, oni su bili sa porodicama, a ja sam bio sam. Zbog korone je sve bilo komplikovanije. Danilo je te godine igrao izvanredno, digao je nivo igre, bio je lider francuske lige. Od njega sam mogao da pokupim dosta pozitivnih stvari, jer je prošao kroz dosta teških situacija da bi došao do mesta gde je bio. On je dokaz da se sve može postići uz rad, istrajnost i ambicioznost da se ide dalje. Izvanredan je šuter, prvi put sam tada igrao pored nekog takvog. Ljudi kažu da je sada sve manje klasičnih šutera, nije on samo to. Dobar sam imao primer od njega i čujemo se i dalje.

• Da li uspevaš da ispratiš igre Anđušića sada u Partizanu, gde se sa klubom bori za Top 8 fazu Evrolige?

- Gledam i pratim Partizan i Zvezdu u Evroligi. I navijam za naše klubove, tako da se nadam da će Partizan, kao i Zvezda, koja ima malo komplikovaniju situaciju, ući u Top 8, što bi pokazalo da se na našim prostorima igra dobra košarka i da Beograd zaslužuje da ima dva kluba u Evroligi.

• Usledila je i teža povreda koja te je čitavu jednu godinu odvojila od parketa? Šta se sve dešavalo za to vreme i šta ti je u tim momentima prolazilo kroz glavu?

- Mi smo kasno u Burgu završili sezonu te godine, bio je već 25. jun. U julu sam potpisao sa Šlonskom iz Vroclava i plan je bio da dođem u avgustu. Taman sam mislio da ću da imam dve-tri nedelje da se pripremim, ali su me oni zvali direktno već tada. Odmah sa mora sam morao da uđem u trening, i to u vrlo jak ritam. Upalila mi se peta do te mere da nisam mogao ni da hodam. Odigrali smo i dve-tri prijateljske utakmice, sve je išlo nekim svojim tokom.

- Posle toga mi je doktor bez neke analize dao kortikosteroid, da bih ja kasnije shvatio da to nije najbolje rešenje kod upale tetive. Nastavio sam da šepam i u narednim nedeljama. Posle toga se desila situacija koja mislim da ne treba da se dešava, kada je bilo timsko slikanje su me sklanjali sa strane i došlo je do "hladnog rata". Imao sam ugovor na dve sezone, hteo sam da igram Evrokup, ali kada je došlo do takve situacije, onda je bilo neminovno da će doći do razlaza. Kada smo se razišli, shvatio sam da mi je kortikosteroid samo maskirao, ali ne i rešio povredu.

- Hteo sam da se vratim u Francusku i dok sam se spremao, vratio sam se u Evre sa Nenom. Tada mi se još gore vratila upala. Tek tada sam uradio analize i shvatio da je problem dosta veći. Želeo sam da to rešim bez operacije, gledao sam rokove za sezonu, imao sam ponude i od Limoža... Na kraju sam presekao i operisao sve u martu, da bih bio spreman za narednu sezonu. Ni sa tim nikada nisi siguran, jer je i to sve teklo malo duže. Prolazilo mi je kroz glavu da li mi je trebalo sve to, da li je možda moglo drugačije. Sam sam se snalazio. Tu se tek shvati koliko ti nedostaje košarka i profesija generalno, da se ima neka obaveza, da se čovek oseća ispunjenim i da nečemu doprinosi. Što kaže i moj otac, ako naučiš neki delić iz svega toga, to je dobro. Možda je to moglo i ranije da se reši u Poljskoj, ali to je sve sada prošlo i bitno je da sam zdrav. Čovek tek tada shvati koliko je bitno zdravlje.

• Da li možemo ponovo da te očekujemo u ABA ligi? Dosta naših igrača se posle Francuske baš i vratilo nazad za region i Srbiju.

- To sam i ja primetio. Ove sezone sam tu do kraja. Za dalje ne znam baš ništa, ali što da ne. Otvoren sam za sve opcije i čak bi mi bilo drago da se vratim na te prostore i da igram stil košarke koji mi možda malo više leži, ide ka tom smeru ka kojem ja idem sa svojom igrom. Treba se adaptirati na više stilova, ali da li to bila Francuska, ABA liga, gde god, otvoren sam za sve izazove i težim da se vratim na nivo na kojem sam bio. To mi je neki cilj.

• Dok si bio u Megi si jednog leta otišao i na NBA Draft Workout u ekipu Šarlota, a kasnije i u neke druge franšize. Kako je došlo do toga i šta bi mogao da kažeš o tom iskustvu?

- To je bilo u prvoj sezoni u Megi kada sam igrao Superligu. Tada dolazi dosta skautova iz NBA lige, jer je sezona NCAA već gotova. Dolazili su na treninge i utakmice protiv Zvezde. Oba ta meča sam odigrao odlično, dao sam po 20 poena. Miško me je tada pitao koji mi je plan, jer sam želeo da odem nazad za Austiju, ali je on istakao da bi skautovi voleli da me vide bolje. Bio sam jako umoran, utakmice su se igrale na dva-tri dana, a tada sam otišao prvo u Šarlot, pa onda u Milvoki i na kraju u Boston. Radi se jako brzo, ima samo jedan dan između, a i tada se leti. Bilo je fino iskustvo, tada su bili igrači kao što je Tako Fol u Šarlotu, Bruno Fernando iz Atlante, Mekdenijels iz Šarlota... Bilo je lometanje, nisam znao šta da očekujem. Oni su na to spremni, jer se NCAA sezona završi rano i samo se za to na kraju krajeva i pripremaju. Bilo je dobro iskustvo, dobro sam se pokazao i svidelo mi se.

• Šta konkretno radiš kada nisi na košarkaškom terenu? Da li imaš neki hobi?

- U slobodno vreme, pogotovo kada sam bio povređen, stekao sam naviku da čitam knjige, nije mi bio bitan toliko žanr. Volim da gledam filmove. Dok je tu bio Marineli, a sada i Vrabac, gledamo da se družimo, da odemo do nekog grada, poput Pariza kada imamo slobodan dan. Volim da putujem, a pogotovo posle Beograda koji je živ grad gde ne može da bude dosadan, bila je specifična tranzicija u Burgu. Morao sam malo da se adaptiram za neke stvari. Socijalni život je drugačiji, znaju to naši ljudi koji odu na zapad. Soni sam nekada igrao, sada ne. Uglavnom je to ta neka rutina.

• Jedan si od retkih košarkaša koji u današnje vreme nema društvene mreže, što je jako interesantno. Koliko ti to pomaže da se bolje fokusiraš na teren i na svoju igru?

- Tačno je, od društvenih mreža imam samo WhatsApp i Viber, ali nemam Instagram, Fejsbuk, Tviter... Nikada me nije to privlačilo. Osobe sa kojima se čujem, imam njihov kontakt. Život je takav da dosta ljudi preko Instagrama dolazi do nekih osoba. Ljudi koji ga koriste na pravi način, za njih je to i dobra stvar. Ja iskreno nisam hteo da uđem u to, meni više prija da se sa nekim vidim, da popijem kafu, a ne čitam stvari na mrežama. Za sve to imam informacije na internetu. Fokus mi je na sportu. Svakako volim da se čujem sa ljudima, više volim tu vrstu kontakta, nego preko Instagrama ili mreža. Čak i ja ponekad se setim - "eh, da imam Instagram, mogao bih da se čujem sa nekim, da ga vidim". Dosta drugara mi kaže da bi i sami ugasili mreže da mogu. Za sada mi odgovara, ako mi bude zatrebalo, napraviću ga.

- U Megi su mi jednom iz šale napravili profil na Instagramu, mislim da je to uradio Filip Stanić. Kasnije je to video Ivan (PR Mege, prim. aut), ABA liga je još mene tagovala, a to nije bio pravi profil. Sve je bila šala, kasnije je to izbrisano.

• Za kraj, da li se nadaš da ćeš ponovo, kada se sve slegne i kada se vratiš na svoj nivo posle povrede uspeti da se domogneš novog poziva u reprezentaciju Srbije?

- Baš sa Anđušićem sam pričao, kada sam zaigrao u dresu Srbije, da je osećaj drugačiji kada se igra za reprezentaciju. Oseća se drugačiji žar, sve stane sa strane, bitno je samo da se pobedi kao tim za državu. Jedan od ciljeva mi je da se vratim na nivo, da se izborim za širi i uži spisak. Korak po korak bih hteo da se vratim u tom smeru. Kojim će to putevima ići, to niko ne može da zna, ali voleo bih jako.

(Telegraf.rs)