Između autoriteta i srca

Nema ovde "šta ako bi i sa Teodosićem doživeli neuspeh", ovde ima samo "e, ovde je Teodosić mogao da pomogne"

Svi smo mi selektori, ali jedan je stvarno selektor. To mu je posao, a ostalima sporedna jaka zanimacija koja nije validirana na papiru. Svako ko vam kaže da nemate prava da date svoj sud o ovome jer niste kompetentni i niste na poziciji da dajete svoj sud, nije u pravu. Imate pravo iz više razloga da komentarišete, ne samo o situaciji oko Miloša Teodosića, već oko svake stvari gde se vaše ime i vaše bivstovanje predstavlja na neki način. Reprezentacija Srbije jeste vi i imate pravo da merite. Ne samo u košarci, već na svakom polju sporta, kulture i politike. Ti ljudi su tamo i u vaše ime.

Drugo je što nemate moć u momentu da sečete. Izabran je čovek da seče, a vaše merenje je tu da sudi o njegovom delovanju koje je i vaše delovanje. On deluje za sve nas.

Preporučujemo

Autoritet Svetislava Pešića ne sme da se dovodi u pitanje, a verujem da niko njegovu kompetentnost ne dovodi u epicentar. Srce je ovde koje govori da je Miloš Teodosić morao da bude vođa ekspedicije, pa u kakvom god je fizičkom stanju. Višegodišnji kapiten je toliko radosti doneo ovom narodu da ima makar toliko kredita da zauzme epizodnu rolu u predstojećim zadacima.

E, sad, procena Pešića je da mu ne treba takav profil igrača na terenu i selektorova je poslednja. On je taj koji preuzima odgovornost biranja, on je taj koji će morati i da polaže račune za eventualni neuspeh, a i da preuzme zasluge za eventualni uspeh. Njegovo posmatranje situacije je u biti najbitnije, a on kaže - Teo ne ide.

To je jedna strana medalje. Kari je "in čardž", Kari sastavlja ekipu, Kari odgovara i Kari preuzima odgovornost. To mu je posao.

Postoji i druga strana medalje, ona koja je utemeljena u našem narodu kao oscilacija emocija. Pešić je bacio jo-jo i igračka je sada dohvatila dno i okretanjem iziritirala emotivni deo kod našeg naroda. Ona, tu, sada tako stoji, neprirodno, jer bi trebalo da mu se vrati u ruku.

Tretiranje ove iritacije će doći samo ukoliko i rezultati na Evrobasketu budu dolazili. Tako će se Pešiću polako jo-jo vraćati u ruku. 

Ipak... Ukoliko ne dođu rezultati, taj jo-jo će ostati na dnu, bez dodatne sile, umrtvljen, na kraju uzice. Tu će nastaviti da iritira emocije i vraća narod na ovaj akt. Na akt odstranjivanja Teodosića sa spiska.

Nema ovde "šta ako bi i sa Teodosićem doživeli neuspeh", ovde ima samo "e, ovde je Teodosić mogao da pomogne".

Čudi to ćutanje KSS-a, čudi to odugovlačenje sa obrazloženjem, jer je to odmah moralo da usledi. Nije Miloš bio epizodni igrač, bio je temelj selekcije više od decenije.

Bitni centri u ovom slučaju ćute, a svi ostali pričaju. Taj snimak na kojem svi Orlovi pevaju Teodosiću, a i on sa njima, pokazuje šta im znači. Nije to bio jedan od njih, on je bio u prvoj borbenoj liniji da povede boj.

Moralo je odmah da se razluči zašto general ne može u bitku. Vojnici se pitaju gde im je vođa, pa u kakvom god on (ponavljam) stanju bio. Kad se nešto utvrđuje, kada nešto mora da se apostrofira, onda ga je bitno ponoviti nekoliko puta.

I dolazimo do toga da kod nas nema nikada dve strane medalje. 

Kod nas postoji i treća.

Mi smo sorta koja pozitivna osećanja ka jednoj strani pretvaramo u negativna ka drugoj. Efekat koji je jako izražen u individuama, manjim ili većim skupinama koje se emotivno, bez zadrške i pretežno ne baš hladne glave involviraju u događaj.

Problem je što još uvek nismo čuli raloge. Lovi se u mutnom i donose se sudovi samo na stazi osećaja i emocija bez kompletne slike.

Tu je problem, a problem je mogao biti otklonjen brzim obrazloženjem nadležnih ljudi.

Ne da slušamo eksperte šta misle a ne znaju sve detalje, ne da gledamo igrače kako se opraštaju od svog kapitena uz pesmu, već ono što je moralo da prethodi svemu tome.

Preveliko je ovo pitanje da bi mi lutali.

Zbrka i trka bez odgovora i "možda je ovo" i "možda je ono".

Da li je nespreman? Možda.

Da li je možda došlo do trzavica u komunikaciji sa selektorom? Isto možda.

A, šta je stvarno?

Ne znamo.

Čekamo.

A, nismo smeli da čekamo.

Emocije su se već razbuktale i polako klize u ili-ili.

Zašto je došlo do ovakvog ishoda čućemo ubrzo, a kakav ishod će od tog ishoda biti na Evrobasketu... I to ćemo videti ubrzo.

Potrebni su nam odgovori, a ne pitanja.

(Telegraf.rs)