To smo mi, a ne neko drugi

Kod nas duša zna šta je ispravno, a nju makar nikad ne izgubismo

Možda bi i mogla da se nađe neka paralela između onog Stranca od Alberta Kamija i ovog stranca koji se sve češće pominje u košarkaškim redovima Srbije. Pitanje na koje Kami traži odgovor jeste kako opravdati postojanje u svetu bez smisla, tj. kako prihvatiti vlastitu bespomoćnost u životu koji je ništa drugo nego niz apsurda. Da li su Orlovi bespomoćni i da li bi ih više voleli bespomoćne bez stranca ili novo zlatno doba sa njim? Zavisi. Od mnogo toga zavisi.

Nikada se više nije pričalo o pomoći sa strane. Valjda su došla vremena straha da nemamo naslednike ove generacije koja odlazi koja je zamenila onu generaciju, koja je pak zamenila onu tamo generaciju... I čak kada je neka generacija omanula, nije se dovodilo u centar pitanje da li oni znaju, nego da li su hteli i da li su se sabrali. Nikako njihov kvalitet. Sada već, kao da smo počeli da sumnjamo u kvalitet.

Jedino je Srbija decidno odbijala u regionu da pomisli, da makar slučajno pogleda u pravcu nekoga ko nije Srbin i razmotri ga za selekciju. Godinama, decenijama zabranjena tema za svakog ponosnog člana našeg nacionalnog korpusa. Zašto bi zemlja košarke tražila bilo kakvu pomoć sa strane? Blasfemija i krajnja sramota.

Slovenci, Hrvati, Crnogorci, Bosanci, Makedonci... Svi su posegnuli za američkim opcijama. Crnogorci su se, na primer, toliko navikli na takav manevar da se samo razmišlja ko će zameniti onog starog stranca. Tradicija postojanja čoveka sa dvojnim državljanstvom (a da nije ono drugo iz neke republike bivše države) je normalna prilika.

Ni ove informacije ne pokolebaše Srbe da jednog momenta pomisle o takvom izlazu. Pitanje je časti, pitanje je onoga čega se držimo, a to je da ćemo pre potonuti sa brodom kojim upravlja naš čovek, nego da se iskrcavamo na pomoćne čamce u organizaciji stranca.

Tako je to u zemlji košarke i toj tradiciji će teško bilo koji košarkaški ekspert da ozbiljnije oponira. Kodeks je po sredi i objašnjenje srpskog naroda po ovom pitanju je krajnje jednostavno i emotivno čisto.

Retko se među običnim plebsom može naći jedinka koja će na bilo koji način, a kamoli vatreno zagovarati stranca u reprezentaciji Srbiji. Ti glasovi su pretežno od ljudi koji su involvirani u samo selektovanje, koji su bili u košarci ili ostali pri njoj.

Sam Duda Ivković je potencirao to pitanje, nastavilo se i sa Pešićem, a poslednji u liniji je i Paspalj koji je istakao potrebu za strancem.

Izgubila se ta stabilnost koja je, uz neznatne pauze, održavala naš kolektiv uvek na vrhu ili pri vrhu. Neki procesi su se desili tiho, neki neuspesi se, u zemlji gde je zaborav uobičajena kategorija, ne pamte. A, sveži su.

Nije nas bilo na Olimpijskim igrama u Tokiju, rastu procenti negativnog ishoda po pitanju predstojećeg Svetskog prvenstva, a tim pravcem i Olimpijskih igara u Parizu. Nekako, nadvili su se oblaci nad selekcijom koja gleda sada samo ka Eurobasketu. Stojimo sa druge strane svetionika, na kamenom ostrvu dok već prilično jaki talasi udaraju od stene. Sakrili smo se i ne tražimo pomoć, iako bi mogla gadna oluja da usledi.

Tvrdoglavost je ovde bitna. Pre ćemo potonuti nego tražiti pomoć sa strane. Što bi moj dobri drugar iz Hercegovine rekao: "Ko voli, to je lepo". Ako ništa drugo, tu je čast.

Ono što niko ne bi voleo je da vidimo polarizovano pitanje i ishod koji može dati samo dva izlaza - moralni i realni poraz.

Moralni poraz bi bio dolazak stranca. Da. Priznali bi da nismo više zemlja košarke, pa i da zlato na tu snagu dođe.

Realni poraz bi došao bez stranca. Boleo bi nas dobro, ali bi verovali u bolje sutra i u neke nove klince koji su u prošlim decenijama nadirali i davali zeleno svetlo za nova okupljanja na trgovima.

Realni poraz će nam svakako doći, jer nema realnijeg poraza od odsustva sa OI i Mundobasketa, a da si pritom od kuće već posmatrao prošlu olimpijsku smotru. Sada kada se sve pobroji, problem ne izgleda uopšte mali.

Čini se da taj problem i dalje ne daje nikakav impuls ideji stranca. A, šta će onda dati?

Pa... Definitivno ništa. Ostao je još korak do provalije, a teško da ćemo i u njoj pristati na moralni poraz.

Siva slika bi mogla da bude ulepšana sada na Evrobasketu. Jeste da ponovo nećemo biti u punom sastavu, na to smo se do sada valjda i navikli, ali suštinski ništa ne menja ciljeve.

Nije bilo Jokića? Nadali smo se.

Neće biti Bogdana? Nadamo se.

Bitno je da smo svi naši, pa šta bog da.

Košarkaška reprezentacija Srbije je svetinja. Nešto što nas je održavalo kroz muke, ratove i teška vremena. Nešto što je bila svetlost i u doba restrikacija, nešto što je bilo slatkiš i kada ti za njega ne ostane posle kupovine hleba i mleka. 

Utemeljenje u tom fenomenu svojstvenom samo nama je duboko.

Tamo neko naš igra za tebe. Ako ne bi bio naš, ne bi igrao za tebe, ne bi poznavao za šta igra.

Znali su Vlade, Peđa i družina da tamo, daleko, daleko od njih sede porodice njihovih sunarodnika i sve nade polažu u njih. Oni su bili naš uski kanal za svet.

Oni, pa neki drugi, pa neki treći... Sve naš do našeg.

Pre biramo neuspeh sa našima nego uspeh sa tuđima.

I prvi i drugi i treći su znali da deca beže sa časova da gledaju njih, da će radnici posle smene da gledaju njih, da će domaćice na tren odmore i da gledaju njih. Policajci, vatrogasci, doktori, piljari... Svi staju i gledaju njih. Gledaju nas.

Jer igramo MI.

MI IGRAMO.

Oni su mi.

Mi smo oni.

Kod nas duša zna šta je ispravno, a nju makar nikad ne izgubismo.

Možda bi taj stranac i poboljšao igru i dao ono što nam fali, ali bi nam oduzeo ono što imamo.

(Telegraf.rs)