Nisu oni krivi

Problem je negde drugde, a njima hvala što su se posle napornih sezona odazvali i igrali za Srbiju i ostavili srce na terenu

Došla su neka čudna vremena. Da košarkaška reprezentacija Srbije ne nastupa na Olimpijskim igrama. Da strahujemo da li ćemo otići na Svetsko prvenstvo sledeće godine. Da nas samim tim neće biti ni u Parizu za dva leta.

FIBA je napravila takav sistem takmičenja kakav jeste i nema nazad. Kvalifikacije će ubuduće postati neka vrsta rutine i hteli mi to ili ne hteli, nećemo moći neozbiljno da ih shvatamo. Videli smo to pre godinu dana, videli smo i sada.

Preporučujemo

Pri svemu ovome navedenom, problem ne predstavljaju igrači koji su u ovih šest utakmica protiv Belgije, Slovačke i Letonije ostavili srce na terenu. Oni su se svakoga puta odazvali nacionalnom pozivu, posle dugačkih sezona, neki sa nesaniranim povredama...

Njihov maksimum je bio ovo - dve pobede protiv Slovačke i trijumf nad Letoncima. I to treba poštovati.

Moralo je bolje, ali morala je Srbija da ima i bolji sastav. Ako ne za prethodna dva prozora koja su se preklapala sa klupskim takmičenjima (ruku na srce, onaj u februaru ni to), onda za ovaj sada u junu.

Zbog svega toga nekako još više bole suze Alekse Avramovića posle jučerašnjeg meča pred kamerama. Nije bežao od odgovornosti, odigrao je svih šest utakmica u ovim kvalifikacijama.

Sa emocijom. Jučerašnju i povređen.

Ubacio je 11 poena, a prosečno skoro 17 po utakmici protiv Belgije, Letonije i Slovačke.

Zbog svega toga, hvala, Aleksa. Hvala svim momcima koji su juče bili u timu. Koji su igrali prošlog februara i prethodnog novembra na startu. Vama lošu reč ne možemo i ne smemo da kažemo.

Mi moramo da se zapitamo kuda plovi ovaj brod, kako kaže ona čuvena izreka. Selektor Kari Pešić nema magični štapić. Rekao je da ima magnet i da pokušava da privuče igrače, ali je on izgleda za ovaj junski rok bio preslab.

I on je pokušao. Ruku na srce, nije to bilo toliko blistavo kao nekada i o nekim odlukama se može diskutovati, ali je pokušao da uradi ono što je do njega.

Pravo pitanje je gde su bili ostali naši reprezentativci, nosioci igre kroz godine iza nas. Od dugačkog spiska koji se našao pred svima onog prvog dana okupljanja, ostale su samo mrvice. Bez nekog posebnog obrazloženja.

A zar nije nastup za reprezentaciju nešto najlepše što neki sportista može da doživi? Možda se varamo, možda su ta vremena davno prošla...

Treba sesti, treba razgovarati, napraviti neki plan, dogovoriti se. Ozbiljno moramo da počnemo da mislimo i o budućnosti. Ko će nastupati za Srbiju za šest ili sedam godina od sada.

Mlađe kategorije su nam takođe daleko od blistavih. Posle žetve medalja, desilo se da momci do 20 godina starosti leto pred početak pandemije koronavirusa ispadnu u Diviziju B, odakle se iz istog tog razloga do danas nisu vratili među najbolje.

Sve su to stvari o kojima moramo da razmišljamo. Dugačko leto je pred nama, možda nikada teže.

Da li će se desiti paradoksalna situacija da Srbija 18. septembra postane prvak Evrope, a da narednog leta ne nastupi na Svetskom prvenstvu?

Nadamo se da neće. Ali, ne možemo se oteti utisku da nas je košarka na tužan način pozdravila na kraju ove takmičarske godine.

Do avgusta i novog reprezentativnog okupljanja. Ovoga puta, valjda, u najjačem sastavu.

(Telegraf.rs)