Bodiroga otvorio dušu: "Deklarisani sam navijač Partizana, evo zašto nisam došao kod Željka Obradovića"

"Sve je počelo zbog jedne juniorske utakmice koju sam protiv Zadra odigrao odlično...."

Trofejni srpski košarkaš Dejan Bodiroga dao je opširan intervju za Index u kojem je govorio o svojim košarkaškim počecima, reprezentaciji, ali i drugim važnim momentima svoje karijere.

Tako je objasnio zašto nikada nije igrao za Crvenu zvezdu i Partizan, a dotakao se i poštovanja koje ima od strane navijača oba tima.

- Ne znam, ali, eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali, da, možda ima u tome nešto. No u svakodnevnom kontaktu sa ljudima osetim poštovanje i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji.

Umesto u Partizan u Zadar

Bodiroga je objasnio kakav je uticaj Krešimir Ćosić, kao trener, imao na njega i kako je, umesto u Partizan stigao u Zadar.

- Krešo je poseban. Najpre je bio veliki čovek, a u košarci je bio vizionar. Sećam se, kad me doveo u Zadar, pričao je o nekim stvarima koje bi trebalo da se dogode u košarci. Sve je počelo zbog jedne juniorske utakmice koju sam protiv Zadra odigrao odlično. Mišo Ostarčević je bio trener juniora Zadra i nazvao je Krešu i rekao mu da sam dobar i da bi bilo dobro da me dovedu. Već se tada pričalo da ima jedan talentovani klinac u Zrenjaninu i neki su klubovi pokazali interes da me dovedu.

- Krešo me zvao u jedan kamp, tamo sam bio sedam dana i rekao mi je da želi da dođem u Zadar. Sećam se basketa s Đerđom i Krešom na jednom treningu. Vratio sam se kući u Zrenjanin i rekao sam roditeljima da ipak ne bih otišao u Zadar jer mi je želja bila da zaigram za Partizan, ali je Krešo tu odigrao majstorsku rolu. Bio je strpljiv, nije forsirao, pustio me da razmislim i onda je posle dve nedelje došao u Zrenjanin i uverio me da je to najbolja odluka za moju karijeru.

I druga prilka za dolazak u Partizan nije bila uspešna

Partizan je 1992. godine gradio šampionsku ekipu, a Bodiroga spletom okolnosti ponovo nije obuka crno-beli dres.

- Prva ideja je bila da idem kod Kreše u AEK. Međutim, kad su se Krešo i Boša čuli, to je bilo to. Tanjević me uverio da je to najbolja odluka za mene, Krešo je tu takođe puno pomogao. Kad već sa 16 godina nisam prešao u Partizan, a znamo šta se tada sve događalo u bivšoj Jugoslaviji, odlučio sam da je najbolje za mene da odem u Trst kod Tanjevića - istakao je Bodiroga i nastavio:

- Pokazalo se da je izbor bio ispravan, Boša je imao hrabrosti da me u tako jakoj ligi sa 16 godina stavi u prvi tim, da mi da svu odgovornost. To je posebno značajno ako znamo da su u to vreme u Italiji mogla da igraju samo dva stranca. Jedan od ta dva stranca u Stefanelu sam bio ja. To je bio jedinstven potez tada u košarci, ali Boša je verovao. Poput Ćosića, imao je viziju kako se stvara ekipa. Sa Bosnom je bio prvak Evrope, sa reprezentacijom Italije takođe, a velike stvari je radio i sa Stefanelom i Kasertom. U Stefanelu je stao iza mene i bilo je to doba kad sam doslovno odrastao preko noći.

-Nije mogao Boša nikome da objašnjava da ja imam samo 18 godina i da mi se mora dati vreme da sazrim. Bio sam stranac i, bez obzira na godine, morao sam da pravim razliku. Odmah sam u ruke dobio veliku odgovornost i mislim da me to odredilo kao igrača, kao čoveka i kasnije je puno uticalo na sve što sam postigao. Boša je u isto vreme bio sjajan trener, ali i veliki pedagog. Znao je da stane kad treba, znao je da mi da slobodu, ali opet, da ne naruši disciplinu. Bilo je to vreme kad si se iz utakmice u utakmicu stalno morao dokazivati i, kad sam kasnije pričao s igračima iz starijih generacija, shvatio sam da smo prošli isti košarkaški put.

- Kad sam slušao Kiću, Moku, Praju, pa Mirzu kad je došao u Trst prvi put posle izlaska iz Sarajeva, video sam da su se morali stalno dokazivati, kroz pobede i trofeje. U moje doba je važilo da, ako ne osvojiš titulu prvaka Evrope, nemaš šta da pričaš. Status kod trenera, navijača, ali i saigrača si mogao dobiti jedino na parketu. Takva su tada bila pravila. Danas mi se čini da igrači više pričaju sa svojim agentima nego sa trenerima. Kad sam bio kod Boše, ja nisam ni imao menadžera. Agenta sam dobio tek kad sam prešao u Real. Sa njim sam imao odličan odnos, ali čuli bismo se jednom ili dva puta godišnje. Danas je sve drugačije. Sve se promenilo.

(Telegraf.rs)