Pešić promovisao svoju knjigu u Nišu: "Ne znaš sve, uči, ali veruj u ono što radiš, to je vodilja"

Legendarni stručnjak je u knjizi govorio o svom trenerskom putu

Selektor košarkaške reprezentacija Srbije Svetislav Pešić održao je u Nišu promociju svoje knjige "Moja igra, moj put". Tom prilikom govorio je kako je učio kroz karijeru, ali je napomenuo da i dalje uči. Takođe je izrazio zadovoljstvo što se nacionalni Kup održava u Nišu.

Popularni "Kari" je rekao kako je "iz patika" postao trener, a knjigu je pisao celog života, pa je sada, kao iskusni stručnjak koji ima svoju filozofiju, odlučio da svoja iskustva podeli sa drugima.

Preporučujemo

- Zadovoljstvo je i čast da se organizuje promocija u Nišu, gradu koji je meni u srcu… Auto-put koji je napravljen od Pirota do Niša nas više približava, drago mi je da je Niš organizator najvećeg takmičenja u srpskoj košarci, Kupa Radivoja Koraća. Potvrdili ste da ste pravi domaćini, znam vaše gostoprimstvo i drago mi je da je ova promocija baš u vreme ovog velikog takmičenja. Što se tiče knjige koju sam dugo pisao, ja sam je pisao celog života, puno sam putovao po svetu, košarka me je vodila od Australije do Argentine. Australija nam nije ostala u tako lepom sećanju u poslednje vreme… U životu se sve menja, pa se i mi menjamo. Postao sam trener iz patika, imao sam neka pravila kako da treniram, kako da vodim elipu, držim sastanke, neka taktička rešenja i pitanja. Sada imam svoju filozofiju posle toliko godina rada u košarci. Ne samo svoju filozofiju odbrane i napada, kako i ko postiže poene, već i kako se stiže do tog zadnjeg momenta, do ostvarenja ciljeva… To je deo koji je meni bio zahtevan, mogao sam da podelim svoje iskustvo, posle toliko godina, za mene je to bila motivacija, još sam aktivan, ne samo sa trenerima, nego i ljudima koji vode ovaj sport, u klubovima… Sve to što sam ja naučio, jedan deo je posvećen životu trenera, a to sam ja. Trudio sam se za sve vreme dok sam radio na to sa drugarima i trenerima, nisam ja to sam pisao, vršio sam selekciju. Naučio sam čitavog života da živim pored ljudi od kojih možeš nešto da naučiš, imao sam takve trenere od kojih sam mogao da naučim dosta toga - rekao je Pešić.

Legendarni stručnja, šampion sveta sa reprezentacijom Jugoslavije, oznčio je skromnost kao veoma bitnu vrlinu, a posebno se zahvalio svom prijatelju Bobanu, koji mu je pomogao u pisanju knjige. Kao vodilju istakao je učenje, jer niko ne zna sve, ali takođe i veru u posao koji se obavlja.

- On je mene predstavio kao planetarnog trenera, morao sam da intervenišem, ako stvarno misliš da si genije, onda si budala. Ja sam donosio zadnju odluku kome ide lopta u zadnjem napadu, da bismo došli do cilja, takva je i ova knjiga. Napisan je život trenera, meni je pomogao tu i moj drug Boban, kada je ostalo oko 100 stranica, pisalo je samo “ja”, da treba izbaciti to, ja sam to izbacio, bilo je nekih poruka i reči, pisao sam neka isksutva što sam čuo od nekih ljudi i koji se bave biznisom, tražili su mi iz jednih novina da im pošaljem velike misli. Boban je tada rekao da to nećemo… Ljudi koji su radili sa mnom su mi puno pomogli i doveli me tamo gde jesam. Ja sam se čitavog života bavio nekim balansom između ljudske i sportske skromnosti. Ne znaš sve, uči, ali veruj u ono što radiš. To je vodilja kroz knjigu, čitajte knjige, ja sam mnogo čitao, mi u Jugoslaviji i Srbiji nismo mnogo toga pisali o košarci, malo toga je napisano… Trudio sam se da i tu dam neki doprinos, da i moje kolege nešto više kažu, da podele to iskustvo. Trudio sam se definitivno, nije to neko književno delo, ja nisam književnik, samo sam dobar trener, okej slažem se, to je jedan publicistički poduhvat, da predstavimo život trenera, odakle dolazi, iz koje socijalne sredine… Da se stigne do velikih ciljeva, snova, kažu da sam ja u godinama, ali imam neke ciljeve koje hoću da ostvarim u Srbiji ovde, podrzavaću vasu svakom smislu, ali ja očekujem podršku i od vas.

Govorio je Pešić i o tome koliko je bitan dijalog između trenera i igrača, uzajamno poštovanje. a objasnio je i na koji način igrači stiču samopouzdanje.

- Ja sam u toj komunikaciji skroz različit. Ljudi vole da čuju što se njima sviđa, ali volim ipak da saopštim istinu koja dolazi odavde, to nekada zaboli igrače, ali posle izvesnog vremena, nadam se i Dejan i svi da su uživali u toj komunikaciji. Oni su mi sada zahvalni što su s vremena na vreme nešto od mene i neprijatno čuli. Knjiga koju smo napisali je stvarno deo nečeg što sam ja skupio čitavog života. Stvarno smatram da sve te klinike koje sam držao trenerima i igračima u čitavom svetu. Napisao sam to, knjiga nije internet, niti predavanje, da ona ipak ima neku dubinu i zato je dobro da se one čitaju. Ja sam ponosan što smo uspeli da ponudimo knjigu koja je na neki način različita, ali nadam se da mladim trenerima može da posluži da profitiraju. Hteo sam da svoje znanje i iskustvo podelim, da ga dam ljudima koje zanima košarka, sport, biznis, komunikacija o kojoj sam kratko nešto i rekao. Danas, ništa se nije promenilo, svi mi više volimo i pohvala je bolja nego kritika. Svi volimo da nas neko pohvali, ali pohvala bez dijaloga je kao neka supa bez soli. Ti možeš da pohvališ igrača, da kažeš da je bio dobar da je to bio njegov dan, da je on zaslužan što se radujemo i da smo ponosni na njega. I onda sedam do 10 dana u tom svakodnevnom životu da ga uopšte ne primećuješ. Dijalog je neophodan da se napravi empatija između trenera i vođe sa ljudima koji te slušaju. Mnogo je važno taj respekt pokazati svakodnevno, da vidimo da ih nazovemo, da vidimo da li su dobro, da pitamo kako se pripremamo za sledeću utakmicu, kakva su njihova razmišljanja, da li da se ide na dan utakmice ili ranije. To je svakodnevni dijalog sa ljudima sa kojima radimo. Tako se pokazuje respekt. Treba podeliti odgovornost, jer iako si ti taj koji nosiš najveći deo odgovornosti, treba i tom drugom dati da nosi deo odgovornosti, da se čeka od njega da da koš za titulu. Na početku karijere možda nisam imao dovoljno samopouzdanja, ono je godinama raslo. Kada je ono u pitanju, to je jedna reč, najmodernija reč u društvu u kojem se nalazimo. "Ekipa je izgubila, jer trener nije dovoljno motivisao ekipu... Nemaju samopouzdanja". Sa samopouzdanjem niko nije rođen. Uđi u dvoranu, ubaci 500 skok-šuteva svaki dan, pa kad počne utakmica, porašće samopouzdanje. Ono se ne čeka, nego uzmi sudbinu u svoje ruke. Uradi sve ono što od sebe dolazi.

(Telegraf.rs)