Bio u Denveru pre Jokića, Partizan ga uzeo pre Zvezde, sad je biznismen: "Taj poziv se nije odbijao"

Neverovatna životna priča Predraga Savovića, bivšeg igrača Partizana, Denvera, Bilbaa...

Predrag Savović, možda nije toliko poznat ljubiteljima košarke, možda ga znaju oni najpasionirani ljubitelji "magične igre pod obručima", ali radi se o čoveku koji je kao igrač imao veoma dobru karijeru.

Preporučujemo

Ipak, ono što je uradio posle karijere ostavlja mnogo veći trag u košarkaškom svetu.

Savović je rođen u Puli, ali je odrastao u Herceg Novom, gde je počeo da trenira u Primorju.

Igrao je na poziciji beka šutera, a njegove igre bile su zapažene, pa je kao 17-godišnjak, 1993. godine prešao u beogradski Partizan, aktuelnog šampiona Evrope i igrao za prvi tim kod trenera Željka Lukajića.

Kasnije ga je put vodio preko Beovuka, Šapca, Univerziteta na Havajima sve do Denver Nagetsa i NBA lige.

Pred vama je zanimljiva priča kako je jedan dečak od Herceg Novog stigao do NBA, a potom i Španije, gde je veći uspeh ostvario kao direktor španskog prvoligaša.

• Vaš životni i košarkaški put je veoma zanimljiv?

- Počeo samo u Primorju malo ranije nego što se inače počinje i to sa trenerom Milanom Dabovićem, a onda sam nastavio pod rukovodstvom trenera Kovačevića.  Te sezone 1992/93 smo igrali prvu B ligu te stare Jugoslavije, a onda sam leta 1993. godine, posle dobrih igara dobio poziv Zvezde i Partizana. I ja izaberem Partizan.

• Zbog čega Partizan i šta je presudilo?

- Možda što je bio već jedan Savović u Partizanu ( Milenko Savović. prim aut,) a malo i zbog euforija posle osvajanja Evrope. Bio sam godinu dana tamo, a tu su bili Brkić, Berić, Sretenović, Rebrača, Stevanović, Koprivica.. dobra ekipa.

• Došli ste u uzrastu kadeta. da li ste trenirali sa prvim timom ?

-  Ne da sam trenirao, nego sam igrao sa 17 godina za prvi tim Partizana. Ne samo ja već i Peđa Drobnjak, pogotovo u polufinalu plej-ofa protiv Profikolora. Bili su ti i nadolazeći klinci kao ja Aleksandar Glintić, Vesa Petrović. Sa druge stane u Zvezdi je bio Peđa Stojaković tada.

• Da li ste igrali protiv Stojakovića?

- Naravno, pogotovo u tim mlađim  kategorijama, juniorima. Bio je tada jedan turnir za klince "Mekdonalds junior" gde smo igrali svi, Stojaković je bio u Zvezdi,  Srđan Jovanović, Milan Reljić, a u Partizanu ja, Drobnjak. Sećanja na to su fantastična, bilo je divno vreme.  Posle sam bio u Beovuku, sa Glintićem, Milojevićem, Aškrabićem, Slobodanom Šljivančaninom, puno smo trenirali igrali bili kao familija. Dosta tih momaka je sad u drugim vodama, ali smo ostali u dobrim kontaktima.

• Ipak, morali ste van Beograda sa 19 godina?

- Da, bila je to sezona u ekipi Iva Zorka Šabac gde sam igrao sa legendarnim Mijailom Grušanovićem, veliki sportista i veliki čovek. Bilo je to sjajno iskustvo. Odličnu sezonu smo imali. Ali, zbog problema sa finansijama je to sve bilo klimavo. Odlučio sam da više ne budem u Jugoslaviji.  Tako da sam 1997. otišao za Ameriku. Bio sam na Alabama Univerzitetu u Birmingemu, sa Peđom Materićem koji je sada agent, i Igorom Nikolićem koji je vrhunski inženjer u Americi.

- Odatle sam otišao za Los Anđeles u potrazi za malo boljim kvalitetom gde sam jedno vreme živeo kod prijatelja koji imaju košarkaške kampove i rade sa medijima i na prezentaciji igrača. Radio sam kod njih na kampu gde me je video trener Univerziteta Havaji koji me je pitao da dođem. Tamo sam proveo najbolje godine života studirajući i igrajući. Delio sam tim sa Karl Ingišlom reprezentativcem Kanade, koji je posle igrao za mnoge evropske klubove.  Tamo sam završio fakultet, smer internacionalni biznis i upisao pravnu školu, a onda je usledio poziv koji se ne odbija.

- Mislio sam da nastavim školovanje, ali me je pozvao Denver i odlučio sam da igram prpofesionalno košarku. To je san svakog igrača da igra u NBA. Ili to ili škola. Radio sam prethodnih 5 godina za to da dođem u NBA i uspelo je na kraju.

• Ipak, ostali ste samo jednu sezonu, zašto tako malo?

- Krenule su povrede, malo i nisam imao sreće, tako da sam bio samo taj kratak period, ali je bilo divno iskustvo biti deo te organizacije. Vratio sam se posle sezone u Evropi u Šarlroa kod Bore Vučevića. Međutim i tu sam vukao povrede i posle jedne sezone otišao u Bilbao gde sam našao novi dom. Tamo sam igrao pet sezona. Ostao sam tu i završio karijeru, jer su povrede bile česte. Kada sam se penzionisao, studirao sam master studije u Španiji i posle postao predsednik i direktor kluba. Jedini sam stranac u španskoj košarci ikada koji je bio direktor i predsednik košarkaškog kluba. U Barseloni je bio Zoran Savić, ali je on bio sportski direktor, a ne klasičan direktor kluba.

• Tada kreće vaša uspešna poslovna karijera u košarci, šta ste sve uspeli da uradite sa Bilbaom?

- Ovde sam 15 godina, i imali smo dosta uspeha. Ja kad sam došao da igram, prvi put su tad ušli u prvu ligu i tada je počeo da se stvara klub. Malo, po malo, razvijali smo se i rasli. Razvijao se ambijent i nakon toga sledećih 10 godina smo bili u prvoj ligi sve do pretprošle, kada smo ispali.

- Međutim, te 2010/11 kada sam postao predsednik i direktor kluba, imali smo najbolju sezonu. Igrali smo finale plej ofa sa Barselonom, izbacili Real Madrid. Imali smo dobur ekipu predvođenu Raul Lopezom, a onda smo 2012. igrali Evroligu. Tada smo po prvi put uspeli da pobedimo u 1/4 finalu plej ofa Evrolige jednu utakmicu protiv CSKA. Možda smo mogli još jednu, ali nije bilo sreće, ali i malo sudijski kriterijum je bio na strani ruske ekipe. To su najveći uspesi tima. Imamo odličnu podršku grada i sponzora. Uspeli smo da napravimo dvoranu za 10.000 ljudi, koja je koštala 60 miliona evra.

- Inače, mi smo jedan od malobrojnih klubova u Evropi koji su igrali NBA turneju 2013 i to sa Siksersima pred 15.000 ljudi u Bilbau. U više od 160 zemalja je išao prenos tog meča. Tih godina imali smo preko 8,700 ljudi svakoj utakmici. Već te godine 2013. smo bili vicešampioni Evrokupa gde smo u finalu poraženi od Lokomotive iz Krasnodara. Tada je počeo pad kluba, jer nismo uspeli da osvojimo Evrokup i da uđemo u Evroligu.. Počela je restrukturacija kluba manja ulaganja od 2014. do 2016. kad smo ga sredili i vratili na nivo, ja sam otišao.

• Sledeća faza života je bila jako zanimljiva u Londonu, šta ste tamo sve uspeli da uradite?

- Ja sam 2016. otišao za London da sa partnerima razvijamo britansku košarkašku ligu. Tamo sam bio godinu dana i nakon toga zvala me Saragosa 2017. da pomognem. Uspeli smo da postavimo klub na nivo koji se očekivao. Posle dve sezone 2019. sam se, na poziv, vratio u Bilbao. Klub je sada respektabilan i rentabilan.  Recimo ove sezone obnovili smo 70% sezonskih karata bez ijedne posete zbog ove situacije. Klub ima jaku vezu sa navijačima, radi na tome i oni pomažu klub.

• Da se vratimo još malo na Denver, vi ste drugi igrač u Denveru sa ovih prostora, pre Nikole Jokića?

- Da, pre mene je bio Rastko Cvetković. Tada je Nagets bio u nekom preporodu. Svi smo bili mladi u timu, tako da smo bili sa najmanje iskustva, a i rezultat je bio takav da smo bili poslednji. Ja zbog povreda nisam mogao da zablistam, ali sam bio poslednji igrač koji je na početku sledeće sezone precrtan iz tima. Jedno veliko iskustvo, da budem član te lige gde na kraju, ne može ni svako da igra.

• Kako je Herceg Novi tako mali grad iznedrio dva NBA igrača? Pored vas je igrao tamo i Aleksandar Ćićo Radojević. Ako uzmemo i žensku košarku onda tri jer je i Ana Dabović igrala u WNBA

- Tako je, mislim da je to grad sa najviše igrača NBA po glavi stanovnika. Pravi sportski košarkaški grad gde su stasavali braća Subotić, Bijelić, zatim moj brat Boban i ja, sestre Dabović.

• Herceg Novi je poznat i po čuvenom otvorenom terenu Karača, gde su se igrali strašni turniri u basketu?

- Da, tako je, o tome bi mogao da se napravi film. Tokom leta tu su dolazili i Sale Obradović, Nenad Marković, legendarni Sučević, igrali su se fantastični basketi. Posle je počeo rat sankcije i kasnije je sve to zamrlo

• Rekli ste da je na Havajima bilo sjajno iskustvo?

- Da, jedan od najlepših perioda karijere i života. Kako smo igrali i mleli sve. Inače, Tamo živi grupa ljudi iz Bivše Jugoslavije, tako da smo svaki vikend pekli ćevape u parku. Dosta ljudi koji su tamo došli da studiraju ostali su da žive. Recimo, Neša Subotić, koji je igrao u Zvezdi, sreli smo se u Havajima, lepo družili, sad je uspešan biznismen u Kaliforniji.

• Kakvi su planovi za dalje?

- Želja mi je da u Britaniji napravimo ozbiljnu ligu. To tržište je neiskorišćeno, a inače drugo po konzumaciji sporta u svetu posle Amerike. Radimo na tome sedam osam godina. Inače, tamo mi žive i ćerke Magdalena (13) i Eleonora (10) i pozdravljam ih ovim putem jer nećemo moći da se vidimo do kraja godine. Magdalena inače trenira košarku.

(Dragutin Stojmenović)