Proročanstvo iz 1970. se ostvarilo: "Osvojićemo zlato i košarka će postati najpopularniji sport"

Svaka velika sportska dinastija, a u sportu retko koja dinastija blista kao srpska i jugoslovenska košarkaška, ima veliku priču iza svog nastanka. A naša velika priča je počela na Svetskom prvenstvu koje smo organizovali pre 50 godina, čiji se finalni turnir igrao u ljubljanskom Tivoliju

Argentina 1950, Brazil 1954, Čile 1959, Brazil 1963, Urugvaj 1967. godine. A onda — Jugoslavija 1970. Naša nekadašnja zemlja bila je prvi domaćin Svetskog prvenstva u košarci koje je organizovano van teritorije Južne Amerike, koje je počelo  10. maja, a završilo se na današnji dan 24. maja osvajanjem zlata Jugoslavije posle pobede nad SAD.

A počelo je igranjem prvog kruga u kojem je dvanaest zemalja bilo podeljeno u tri grupe, bez Jugoslavije koja se kao organizator direktno kvalifikovala za finalnu fazu.

Mečevi prve grupe igrali su se u sarajevskoj „Skenderiji“; Amerika i Čehoslovačka su prošle dalje, dok su Kuba i Australija ispale.

Domaćin druge grupe bio je Split; na čuvenim Gripama plasman u finale izborili su Brazil i Italija, dok su Južna Koreja i Kanada osvojile treće odnosno četvrto mesto.

Karlovačka dvorana „Mladost“ bila je poprište borbi treće grupe; Sovjetski Savez se suvereno prošetao i poveo sa sobom Urugvaj, a ispali su Panama i Egipat (koji je nastupao kao Ujedinjena Arapska Republika uprkos tome što je unija sa Sirijom propala devet godina ranije).

Rekosmo da se SSSR suvereno prošetao kroz treću grupu, ne bez razloga: najubedljiviju pobedu ostvarili su protiv Egipta, koji je pokopan rezultatom 121:56, mada ni Panama nije mnogo bolje prošla u susretu sa „zbornajom“ (110:52).

Amerikanci su najubedljivi bili protiv Australije (99:62), dok su u ostalim mečevima ostvarili skromniji učinak: Kubu su pobedili 74:53, a Čehoslovačku 99:86. Brazil, kao favorit druge grupe, u Gripama je samo Kanadu uspeo da razbije, i to rezultatom 112:59; Italiju su tek u drugom produžetku jedva dobili 94:93, kao i Južnu Koreju s mršavih 82:77.

Šest ekipa koje su ispale iz borbe za medalje, preselile su se u Skoplje gde su igrani mečevi za plasman od 8. do 13. mesta. Sa druge, nacionalni timovi koji su se tukli za titulu prvaka sveta, otputovali su u Ljubljanu — da u Tivoliju pokušaju da izbore zlato. Ta finalna grupa se igrala po formatu „svi sa svima“, a pošto je bilo sedam timova jedan je uvek pauzirao.

Prvo kolo odigrano je 16. maja: Amerika je bez problema ponovo slavila protiv Čehoslovačke (88:60), dok je Brazil ostvario tesnu pobedu nad Sovjetskim Savezom (66:64). Jugoslavija je isto tako tesno tukla Italiju rezultatom 66:63. Naši momci su tokom narednog kola odmarali, dok je Sovjetski Savez pobedio Čehoslovačku (98:72), Brazil Italiju (69:59), a Amerika unakazila Urugvaj (76:39).

Todor Lazić, nekadašnji trener OFK ’Beograda’ koji je poslednjih godinu dana trener ’Kijetija’ u Italiji, ’ispalio’ je tada prognozu, koja bi se, možda, mogla i ostvariti:

- Tvrdim — rekao je Lazić — da će naši reprezentativci osvojiti prvo mesto i zlatnu medalju na ovom šampionatu i da će posje toga košarka postati najpopularniji sport u Jugoslaviji!“

Već tada se naslućivalo da će se prognoza ili proročanstvo Nebojše Popovića iz 1945. godine ostvariti. Tada je hrrabro rekao "Bićemo prvaci sveta" na šta su se svi nasmejali, jer je tad košarka tek počela da se pomalo igra na Kalemegdanu.

Posledica ove prognoze je nastavak ovog finalnog turnira u Tivoliju. U trećem kolu Sovjetski Savez je baš onako muški utukao Urugvaj sa 52 razlike (95:43), istutnjavši se tako i naplativši nedužnom domaćinu prethodnog Svetskog prvenstva za poraz od „karioka“; Italijani su rezultatom 89:77 tukli Čehoslovake, dok je Jugoslavija šokirala Brazil a svim ostalim protivnicima uterala strah u kosti: razbili smo ih sa 25 poena razlike, rezultatom 80:55.

Četvrto kolo donelo je nova uzbuđenja. Naši momci — Krešimir Ćosić, Ivo Daneu, Petar Skansi, Duci Simonović, Dragan Kapičić, Damir Šolman, Dragutin Čermak, Rato Tvrdić, Nikola Plećaš, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Vinko Jelovac, predvođeni selektorom Rankom Žeravicom — slavili su protiv bratske Čehoslovačke 94:84, dok je Italija dobila Urugvaj 76:65.

Najvažniji i najuzbudljiviji meč tog kola bio je onaj između Amerike i Sovjetskog Saveza, kao drugi na programu toga dana. Tesno, sa samo tri poena razlike, slavili su Amerikanci 75:72, u meču nabijenom hladnoratovskom tenzijom, odigranom na zapadu Istoka i na istoku Zapadu, u državi koja je tih decenija bila „čardak ni na nebu ni na zemlji“.

Rusi su naredno kolo pauzirali, pa su imali prilike da ohlade glave i da saberu misli posle poraza koji ne sme da izgovori svoje ime.

Od tri utakmice petog kola, dve su završene onako kako niko nije očekivao. Čehoslovaci su s jednim poenom razlike pobedili Brazil 72:71. Italija je s dva razlike pobedila Ameriku 66:64. Jugoslavija, sa „samo“ 18 poena razlike, pobedila je Urugvaj 63:45.

Takvi ishodi su nam išli na ruku: ako bismo trijumfovali protiv Amerikanaca u šestom kolu, zlato bi bilo naše. I, šta smo mi uradili? Trijumfovali. Pobedili smo Amere rezultatom 70:63, i to što nas je SSSR u poslednjem kolu tukao s petnaest razlike (87:72) nije igralo nikakvu ulogu, osim što nam je možda trunčicu pokvarilo slavlje, mada su svi znali da je do opuštanja došlo usled najsjajnije medalje koja je već blještala oko vrata.

Eto, tako je počela istorija uspeha srpske i jugoslovenske košarke. Bila, ne završila se.

(Telegraf.rs/Izvor: Yugopapir)