Divac, 100 dolara i ukradene farmerke: Rađa o srpskim legendama i prijateljstvima za ceo život!
Legendarni košarkaš je ugostio ekipu Telegrafa u Zagrebu - bila je to prilika da se evociraju brojne košarkaške uspomene, uz jednu anegdotu koju Dino do sada nije ispričao
Ako biste počeli da gledate redom govore sa ceremonije ulaska u košarkašku Kuću slavnih, teško bi vam bilo da nađete emotivniji od Dina Rađe, a upravo su njegove reči iz Springfilda mogle da izazovu veliki ponos i u Srbiji.
Dino je 2018. za govornicom posebno izdvojio nekoliko naših košarkaških legendi koje su imale veliki uticaj na njegov košarkaški put i podsetio na neraskidive veze, koje je rešio da dodatno učvrsti u jednom dokumentarnom filmu o svojoj igračkoj karijeri.
Na promotivnom plakatu, Dino cepa košulju i ispod nje se ne nazire dres Bostona, Hrvatske ili Jugoslavije, već Jugoplastike. To dovoljno govori o najvećoj identifikaciji košarkaške legende i o tome je za Telegraf govorio uoči zagrebačke premijere filma, ne želeći da nam pritom otkrije šta će nas u filmu sve sačekati.
Telefon se Dinu usijao od poziva uoči filma, mnogi su želeli da budu deo premijere koja je imala intimnu notu, a Rađa je u intervjuu uz emotivna "premotavanja" na anegdote potvrdio da se drži onih reči iz pesme jednog svog poznatog sugrađanina - dobar je čovik isto ka' rod.
Suze je Rađa mnogima izmamio u Beogradu reakcijom na film o Bormiju 2017, "emocije su zajebana stvar", kako bi Dino rekao, a bilo ih je na pretek i u filmu, u kom su sagovornici bili Duda Ivković, Boža Maljković, Željko Obradović, Vlade Divac, Toni Kukoč, Leri Bird, nekadašnji agent Mark Flešer...
- Film je nastao na nagovor reditelja, mog prijatelja, nešto smo gledali i rekao je "a zašto ne bi ti"? Meni je glupo da radim sam za sebe, a on kaže, "daj, ja ću". To bi trebalo napraviti, ali ja sam mu rekao da uradi ako je baš toliko željan. Nemoj mene tlačiti, imaš materijale, traži, i on je krenuo u to i naravno da mu je trebalo 100 različitih kontakata, koje sam ja morao ostvariti. Kako je krenulo, više nema nazad. Puno putovanja, Amerika, jednom, drugi put, treći... Grčka, Beograd, Ljubljana, Gorica, Zadar, Zagreb, Split... Materijala se nakupilo, 300 sati, onda to moraš izvući u sat vremena filma, da to ima nekakav smisao. To je u suštini bilo najgore, kada vidiš da neke stvari koje su super moraš izbaciti - počinje priču Rađa o samom filmu, u kom je napravljena karijerna rekapitulacija.
Tu dolazimo i do čuvenog govora, u kom je Dino imao zadatak da u pet minuta uputi reči mnogima koji su mu pomogli da postane deo "Hall of Fame".
- Bilo je nemoguće, zato je izašao moj Fejsbuk, koji je u nedostatku vremena da ti objasniš sve, kada nekome kažeš, Duda Ivković. Neki ljudi znaju, neki ne znaju, šta i kako. Bio mi je trener. Bio je, ali opet, nisam mogao u tih pet minuta opisivati nikog i ništa, mogao sam ih jedino nabrojati. Onda sam počeo na Fejsbuku pisati o tim ljudima koji su kroz moju karijeru jako bitni, onda je izašlo i to sve moje pisanje.
Među spomenutima je bio i Moka Slavnić.
- U vatru me je prvi bacio, prvi je koji je stao iza mojih leđa po principu "samo ti igraj, greška nije bitna". Ja sam njemu jako zahvalan za taj deo, iako se ne vidimo i ne čujemo često, on je u mom srcu jako drag lik i nezaobilazan kroz karijeru. Svaki trener je na svoju ruku različit, a on nam je tačno legao u momentu posle strašnog rada, kada smo trenirali i po 10 sati dnevno. Bili smo dosta vojnički ustrojeni, došao je lik koji je odjednom totalna suprotnost i košarku zna iz drugog ugla, dozvoljena je bila i zajebancija i vic i igra. Kroz to te on oblikuje, tih šest meseci sa njim su bili jako bitni i jako ugodni. Sećam se njegovih stvari vrlo rado.
Za Božidara Maljkovića je posebna anegdota da Rađa nije bio oduševljen novim trenerom - Boža je došao kao asistent iz Crvene zvezde na preporuku Ace Nikolića, a Splićani nisu ni slutili šta će im doneti.
- Božo je... Dovoljno je samo reći Božo Maljković. On je najbolji trener svih vremena za mene, uz dužno poštovanje naravno i Dudi i svima koji su radili sa nama, ali on je to digao na jedan nivo iznad, njegovo poznavanje košarke i način rada, hendlovanje igrača, velikih, to je vrhunac.
Prve reči Maljkovića upućene Rađi bile su: Ako hoćeš da budeš bolji od Divca, moraš da trčiš više od njega.
- Da, to je prvo što mi je rekao. U to vreme smo Divac i ja bili ta Bormio ekipa, mlada, uvek je bilo ono, ko je bolji od nas dvojice. Prvi dan kad je došao, rekao mi je "ako želiš da budeš bolji od njega, moraš više od njega trčati". U to doba, nisam razumeo o čemu on meni priča. Međutim, kasnije shvatiš koliko je ta rečenica, ne samo bitna, nego koliko je ta rečenica obeležila moj život i karijeru. Ja sam, ako ne prvi, jedan od prvih centara koji je mogao trčati kao bek i količinski i brzinom, na to sam ponosan.
Dušan Ivković je ipak doneo drugu dimenziju u radu, na reprezentativnom nivou.
- Duda je bio na drugom nivou, reprezentativnom, gde si sa mnogo više zvezda, a u puno kraćem periodu. Morao je sve to ishendlovati, on je definitivno jedan od likova koji je imao autoritet i prema nama je bio jako bitan zbog toga što je sve stavljao na svoje mesto. On je na početku u prvoj godini, 1988, na Olimpijadi, najstroži bio prema najboljim igračima i tu ti da do znanja, ako je takav prema njima, kakav je tek prema nama koji smo tek ulazili. Jako je on to dobro držao pod kontrolom.
Duda je vodio tim u kom su mnogi mladi igrači već stasali u zvezde, da li je bilo ega koji je trebalo ukrotiti?
- Bilo je ega sigurno, ali je to uvek bilo hendlovano na nivou, zato što smo imali dobre trenere, koji nisu dozvoljavali da taj ego ispliva, uvek smo učeni da je ekipa važnija od individualaca. Od kadetskih dana i juniorskih sa Karijem, prvo od Kreše, pa Dude, od Slavka, Moke i Bože, uvek je bilo "ekipa, ekipa, ekipa, ekipa". To je nama usađeno tako da bez obzira koliki je ego, prvo uvek hoćeš da dobiješ utakmicu. Onda ide ostalo.
Kari Pešić i ekipa iz Bormija donose posebnu emociju, koju smo videli i na filmu "250 stepenika".
- Kako ne. Ta ekipa iz Bormija 1987. ima svoju grupu i dalje, svi se dopisujemo i svi vide sve, čestitaju se rođendani i kad neko napravi nešto u životu. To je ekipa koja je vezana neraskidivo, nema Boga da tu između nas bude nečeg lošeg. Bilo je tu svega, stvarno. U kojim smo mi uslovima trenirali, šta smo sve prolazili, gde smo spavali, kako smo putovali. To je jedan spartanski način života, rada, svega. Moraš kroz sve to jako očvrsnuti. To je bio jedan deo odgajanja, posle tek kasnije postaneš svestan koliko je to bilo dobro.
Vlade Divac je tada bio cimer i stvoreno je prijateljstvo za sva vremena, pa je Dino "zapucao" i 2019. još jednom do Springfilda, kako bi prisustvovao i njegovom ulasku u Kuću slavnih.
- Ma naravno da sam došao, Vlade je prijatelj iz tih nekih dana kada nismo imali za dve kafe, nego za jednu. Nekome ispričati naše prijateljstvo je jako teško, u neko doba 1980. i neke smo otišli prvi put u Ameriku i svako od nas ima 100 dolara. Naletimo na Leviske 501 jebote, veličine za nas dvojicu, i kupi svako po dva para Leviski. I ostavimo ih negde, idemo u Mekdonalds i njemu ukradu. I sad, znaš, nemaš više love, šta da radiš, da sediš i da plačeš. I ja mu dam, "evo ti jedne". To je taj nivo prijateljstva bio. To su neke stvari koje se ne zaboravljaju u životu. To je jako emotivan doživljaj, ja znam jer sam ga doživeo godinu dana pre njega i znam koliko je to njemu značilo, znam da je zaslužio, sad čekamo Tonija, pa da zaokružimo sliku te generacije.
Divca kao da ste inspirisali za govor, kao da se nadovezao na Vaše reči, posebno je bio upečatljiv deo o Balkanu i prostoru bivše Jugoslavije kao disfunkcionalnoj porodici?
- Jeste, ali... Mislim da ne treba generalizovati stvari. Mi smo u kontaktu stalno, život nas sve odvuče na različite strane, pa se sa puno ljudi ne vidiš, ali postoji veza među ljudima koja nije opipljiva, a to je taj trenutak kad se vidite. Taj osećaj koji postoji, nije samo sa njim tako, i Tonija ne viđam često, pa onda kad se nađemo... Ima puno ljudi koji su ti prijatelji iz različitih ekipa, pa se ne vidiš i ne čuješ, život vodi na različite kontinente i gradove, ali opet, veza ljudima je nešto što ostaje.
Divcu u Hrvatskoj i dalje mnogi zameraju na epizodi sa zastavom, Vama u Srbiji na odlasku na Kninsku tvrđavu?
- To su neke stvari koje su se desile pre mnogo godina i mislim da se na njih ne treba vraćati.
Mnogo godina kasnije, oproštaj Saše Đorđevića doveo je Rađu u Beograd, a tu ga je košarkaška publika dočekala ovacijama.
- Košarka kod vas ima status kultnog sporta. Možda i najkultnijeg, tako da, publika kod vas jako dobro zna košarku i mi smo bili ekipa koja je bila voljena ne samo u Beogradu, nego svuda, gde god smo došli, čekali su nas sa aplauzima, nikada sa zvižducima. Tako da, to mi je razumljivo, da publika ima nekakav respekt prema igračima koji su ostavili traga za vreme bivše države.
Da li je to bio prvi dolazak posle rata?
- Nije, prvi je bio sa Panatinaikosom kada smo igrali protiv Zvezde u Evroligi, to je bilo malo drugačije.
Sale Đorđević je govorio da ste Vi inicirali tajna viđanja u hotelu u Atini, koliko je to bilo teško izvesti s obzirom na to kako bi se na taj potez gledalo u vlastima i medijima?
- Bilo je zlih vremena, na koja se ne treba vraćati, a međuljudski odnosi su uvek nekako individualni. Jednostavno, nikad nisam imao razloga da ne nastavim odnos sa nekim od momaka, sa kojima sam delio sobu i konzervu.
Sa igračkog aspekta, koliko je bilo teško na reprezentativnom nivou igrati protiv momaka sa kojima ste delili nacionalni dres, ipak je to drugačije od klupskih duela?
- Jebiga, to je život. Nekada ne radiš stvari koje voliš nego stvari koje moraš, moraš se prilagoditi. Nekada su neke stvari jači od tebe.
Posle Jugoplastike, usledio je vrtoglavi ugovor iz Rima, a taj deo u filmu donosi jednu zanimljivu sekvencu sa Željkom Obradovićem, kog je Dino probudio u pola noći kada je čuo ponudu.U novom klubu, Dino nije imao uspeha kao u ostalima, ali je ostalo upamćeno da je imao bolji ugovor čak i od Maradone.
- U datom trenutku donosiš odluke kako ti situacija nalaže. Meni je u tom trenutku ponuda iz Rima bila 10 puta veća nego iz Bostona, u trenutku kada nemaš ništa, van pameti bi bilo da nisam prihvatio. I sada da me pitate, karijera, jesi li, mogao si... Ne bih menjao ništa, bilo je dobro, pozitivno, bilo je uspešno. Da li sam mogao godinu pre ili kasnije otići negde, to su nijanse. Generalno, ne bih ništa menjao.
Ostaje li ipak žal što se kraće ostalo u NBA ligi, iako ste tamo imali fantastične brojke?
- Godinama radiš na visokom nivou, trenažno si uvek na nekoj maksimali, onda jednostavno, svi smo od krvi i mesa. Gde god sam bio, bio sam nosilac igre, u reprezentaciji i klubu. Kada si igrač koji nosi, nemaš nikakvu pauzu. To te jednostavno, hteo ne hteo, malo potroši. Potroši leđa, kolena, zglobove, glavu. Dođe do zasićenja, ja kad sam došao u Boston, bilo je sve super prve tri godine, i onda su na naplatu došle polako sve te godine bez odmora, reprezentacije, klubova, igranja na visokom nivou, velike minutaže.
- U kakvim smo mi patikama trenirali, ko je imao uloške, tehnologija je bila totalno drugačija, i to je došlo na naplatu, nema tu puno nauke. Morao sam da operišem koleno, kako sam ga operisao, shvatio sam da je došlo do momenta gde moram smanjiti broj obaveza, utakmica, tako da sam se povukao iz Amerike nazad, više da bih mogao da igram na višem nivou, nego što sam morao da odem iz SAD. Ali, ispade dobro, bilo mi je super u Grčkoj.
Mnogi košarkaški romantičari posebno ističu sredinu 1990-ih kao zlatnu u NBA košarci.
- Subjektivno mišljenje, ali ja sam uveren da je ona generacija Drim tima jedina generacija koja je stvarno ta da se može nazvati Drim timom. Igrači iz onog doba su bili puno teži, kvalitetniji, bila je puno čvršća, muškija igra. Danas je marketing, štiti se napadač, sve se sudi, dozvoljavaju se koraci, dozvoljava se svašta. U ono doba, igrati protiv Ouklija, Mejsona, Lambera... To je bilo puno zajebanije, ja sam uveren da bi sve zvezde današnje protiv tih likova puno slabije proveli.
Kako je bilo u NBA duelima sa Divcem?
- Tu je bilo uvek ono, lako ćemo, hajde. Prijateljski.
Ko se posebno izdvajao od NBA zvezda tog vremena?
- Rodman je recimo, koliko god ga prati fama lošeg tipa, bed gaja... Ja sa njim imam izvanredna iskustva, nikad s njime nisam dobio neki pederski potez, neki lakat, koleno, nešto namerno. On je igrač koji jednostavno radi 100 na sat, 100 posto vremena. U jednoj sekundi ako ga izgubiš iz vida, ti si izgubio, ubaciće se ispred tebe i uzeti bolju poziciju. Tu je bio velemajstor. Ali od njega ništa neugodno doživeo nisam nikad. On je uvek reagovao na ljude koji idu na to da njega isprovociraju. Što se tiče njegovih igračkih momenata, nije bilo ničeg neugodnog.
- On me je u nečemu iznenadio jako, on bi došao u dvoranu kod nas, tri sata pre utakmice u gostujuću teretanu, odradio bi trening, odigrao utakmicu, onda se vratio u teretanu i odradio dodatni trening. Naravno, lakši, ali onda vidiš zašto je on to što jeste. To ljudi ne vide, vide kad reaguje nekako ili dođe sa frizurom u bojama, ne vide šta on radi, a ja sam imao priliku da vidim šta i kako radi, pa sam vrlo impresioniran time i vrlo ga respektujem. Generalno, sve te zvezde su i OK likovi, svi se ponašaju OK i znaju svoje vrednosti, pre ćeš naleteti na problem sa nekim ko nije dovoljno dobar, pa pokušava da se isprofilira na neki drugi način. Sve velike zvezde su obično dobri likovi.
Niste imali sreće da budete saigrač sa Lerijem Birdom, godinu dana pre vašeg dolaska se oprostio od Bostona?
- Ja sam 1989. došao već u Boston i tu sam imao priliku da treniram sa njim, sa Mekhejlom, zakačio sam Čifa jednu godinu, Lari bi dolazio još neko vreme na treninge kada nam je falilo igrača, pa nisam baš igrao sa njime, ali sam imao priliku na treningu da budem u duelima protiv njega. Ulazak sa njim u Kuću slavnih... Bilo mi je najlogičnije da to bude neko iz Bostona, on je iz prve prihvatio.
Dejvid Stern je preminuo 1. januara 2020, a od njega su se dirljivo oprostili svi evropski velikani iz NBA.
- On je definitivno lik koji je među najzaslužnijima što su se vrata NBA otvorila Evropljanima, njegova vizija je išla daleko, napravio je odličan potez sa otvaranjem vrata Evropi. Vidite dokle je došlo to, MVP je iz Evrope, mnogo igrača na Ol staru je iz Evrope, maksimalno su se isprofilirali kao bitni. On je najzaslužniji za tu transformaciju. Uvek postoje zakoni koji su se prilagođavali, on je kao glava uvek bio za nas i onda uvek je davao podršku sa vrha, sve je bilo lakše.
Kako je bilo igrati i za Panatinaikos i za Olimpijakos, jer je poznato kako u Grčkoj ume da bude "vruće"?
- Mislim da sam jedan od retkih koje vole i jedni i drugi, nisam svojom voljom otišao iz Panatinaikosa, oni me nisu hteli više. Onda sam otišao u Olimpijakos, tražili su me, ali nisam imao nikakvih neugodnosti, štaviše, doživljavao sam aplauze i kad sam dolazio gore u crvenom dresu igrati. Kad radiš pošteno i boriš se za ekipu, ljudi to prepoznaju. Naročito jer sam doneo titulu posle 14 godina, pa sam sledeće godine prvi put u istoriji grčke košarke u gostima došao do trofeja. Koliko god se navijači mrzeli međusobno, respektuje se to što smo napravili.
Jednom ste na Fejsbuku objavili fotografiju na kojoj u dresu Panatinaikosa proslavljate titulu uz cigaretu na parketu, uz opasku da je ovo jedno od najdražih slavlja?
- To je bila ta moja poslednja utakmica, nikad se u istoriji nije dogodilo da neko osvoji titulu u gostima, a to se desilo posle pete utakmice. Obično igrači, pogotovo domaći njihovi, kad odu u goste, obično se useru, nema ih nigde. Ja sam kroz te dve godine uspeo da ih uverim da se to može, na kraju smo to uspeli i da napravimo. Generalno, bilo je to za njih velika stvar, veliko je rivalstvo. Otići kod njih u njihovu kuću i pobediti ih, to je neverovatno.
U Panatinaikosu se pamti i epizoda sukoba sa sinom predsednika kluba, kada niste ni sanjali o kome se radi?
- To je bilo pre, poslednja utakmica koja je odlučivala o broju 1, koja je suštinski kao za titulu. Mi smo to na svom parketu izgubili, i onda su krenuli navijači sa vređanjem, ušao je jedan tamo pred svlačionicu, ja nisam znao ko je on, jebiga, vruće glave reaguješ, kako ne bi trebalo. Ali znaš kako je posle utakmice kada si pun adrenalina, nisi baš raspoložen za pregovaranje. Nema veze, on je nastupio kako nije smeo, i ja sam to uradio, ali na kraju smo se posle nekog vremena čuli, izlazili.
Svojevremeno ste rekli i da ste imali priliku da odete u Lejkerse?
- Imao sam dosta ponuda, zvao me je Lari Bird u Indijanu, pa su me zvali i Lejkersi u neko doba, bilo je toga dosta, ali jednostavno, kad imaš ponudu i proceniš šta je bolje... U početku je bilo najvažnije osigurati se životno, posle toga me niko nije mogao kupiti sa parama, uvek sam išao prema tome gde mi je bio bolji momenat da igram.
Menadžerska uloga je posebna u današnjoj košarci - svojevremeno ste imali opasku da samo Šarić i Bogdanović imaju hrabrost da se suprotstave preporukama agenta zbog reprezentacije?
- Ja mislim da je generalno percepcija promenjena, mnogi igrači nisu dovoljno kvalitetni i onda oni misle da oni rade za menadžera, ustvari menadžeri rade za igrače. Ti kao menadžer meni treba da osiguraš ugovor, pravnu zaštitu, a ja sam taj koji bira gde će i šta će. Međutim, kod nas nije tako, menadžeri guraju u nekom smeru, a igrači slušaju, pogotovo klinci koji nemaju od koga naučiti. Oni samo klimaju glavom i misle da su menadžeri najpametniji. Neće da slušaju nekog sa iskustvom i nekog ko je kroz sve to prošao.
Na govoru u Kući slavnih, zahvalili ste se svom agentu Flešeru, jer vas je naučio kako da baratate zarađenim?
- Definitivno, bio sam na mnogo pregovaranja, naučiš tu dosta toga. Nikakve razlike nije bilo, to mi je izuzetno drago, da pored svih tih para nisam nikad promenio odnos prema bilo kome. I danas mislim da novac nije nešto što je krucijalno bitno, da li ti voziš BMW ili Škodu, opet će te dovesti za tri sata od Splita do Zagreba. Mislim da su mnogo važniji neki ljudski i međuljudski odnosi nego materijalni. Tako sam odgojen i mislim da se to neće promeniti nikada.
Ko bi činio današnju najbolju petorku sa prositra bivše Jugoslavije?
- Trenutno, Dončić i Jokić dominiraju, Bojan Bogdanović igra izvanredno, vaš mali Bogdan isto igra dobro... Šarić igra dobro, ali je malo poremećen sa trejdove gde moraš ulaziti u različite sredine i situacije, ali sezona u Filadelfiji mu je bila izvanredna. Ima još igrača sa ovih prostora, ali neki se ne razvijaju kako su se mogli razvijati, ali to je zato što ih guraju prerano tamo gde ne pripadaju.
- Ja sam sačekao svoj momenat jer su takva vremena i takva je bila situacija, ali i da sam išao sa 22 godine, 1989, kada sam prvi put otišao u Boston, opet su iza mene bile dve titule prvaka Evrope, tri titule prvaka države, jedne jake lige, ne neke bezvezne lige. Poenta je da imaš iza sebe medalja i iskustva, bitke koje si već odradio i možeš tamo. A mnogi su posle tri dobre utakmice došli u NBA, bez da su bili nosioci. Pričam o ovim mojima, Hezonja, Bender, Žižić, bez da su osvojili nešto bitno su jurnuli tamo radi love, a nisu svesni da su mnogo toga više izgubili nego zaradili, a da to nije novac u tom trenutku.
Dražen Petrović je posebna figura nekadašnje košarke.
- Dražen je bio vođa u pravom smislu te reči, on je na treningu vikao i on je bio taj koji je tražio dodatni rad. Jedno je kad ti trener kaže šta treba da radiš, a drugo kad vidiš od jednog igrača koji je najbolji i koji bi možda trebalo najmanje raditi od svih nas. On radi u suštini više od svih nas i onda vidiš koja je tajna njegovog uspeha.
Često se Dino seća anegdote u kojoj je Duda Ivković grdio Dražena Petrovića toliko da se tresao ceo hotel.
- To je bio taj momenat na Olimpijskim igrama i on je zakasnio na spavanje, Duda je popizdeo. A to je u suštini cela priča, kad ti vidiš da on viče na njega, onda je sve druge doveo u red. Ma kako je Dražen mogao da reaguje, nikako, kako treba. Nije mu se više ponovilo i to je jedino tako i bilo moguće. Za mene je to jedini ispravan način, vremena se definitivno menjaju, ali je to za mene jedini način, kako bi došao do vrhunskih rezultata.
Iako je NBA liga vrhunac košarke po današnjim shvatanjima, postoje aspekti koji su Dina dovodili do ludila.
- U NBA se sa brojem utakmica izgubio pojam derbija, kompletni sistem funkcioniše drugačije, izgubiš i bude "gud gejm". Gud gejm je kad dobiješ, kad izgubiš, ne može da bude to gud gejm! Ja sam tako vaspitan, i to je jedan od razloga zašto sam otišao iz NBA. Nisam mogao to da podnesem, da se zajebavam nakon izgubljene utakmice, da se pričaju vicevi, igraju karte. A ti izgubio i sezona ide loše, to je meni nepojmljivo.
Na pitanje koja je titula najdraža, dolazimo do onog momenta kada Dino ispod sakoa i košulje nosi dres Jugoplastike.
- Taj Minhen, to je nešto što nikad ništa ne može skinuti sa trona, nivo iznenađenja je jednostavno nezamisliv. Mi smo došli kao totalni autsajder, Barselona i Aris, jedan Makabi su imali 10 stranaca ukupno, mi smo bili klinci bez ijednog, ja sam imao 22 godine, Toni 21... Došli smo tamo i niko nije davao pet para na nas. Sam čin osvajanja, gledaš i ne veruješ! Tek kad smo se vratili i videli doček, počeli smo polako da razvijamo svest o tome.
Da li zbog te vezanosti za Jugoplastiku još više boli aktuelna situacija?
- Košarka je kod nas dosta pala generalno, imali smo grupu ljudi koja je košarku pretvorila u svoj interes i domaća liga koja mora biti osnova svega, pretvorila se u brzopotezno igranje, dva meseca, previše stranaca... ABA liga vuče previše stranaca, a to nije dobro ni za jednu domaću ligu. Nekako se gubi taj srednji sloj klupskih igrača koji su jako bitni. Ekstra zvezda iz NBA će uvek biti, ali ovaj deo dole, koji je jako bitan, sada se izgubio, a on se profilira kroz domaće lige. To smo platili lani u kvalifikacijama, i sada vidiš ovu godinu imaš masu iznenađenja, pa i vi izgubite od Gruzije, rat ULEB i FIBA je drugi nivo igrača ispod NBA odneo. Nema ih, a domaća liga ne proizvodi jer ti igra pet stranaca.
Srbija još odoleva dovođenju stranaca u nacionalni tim, kako na to gledate u Hrvatskoj?
- Dok sam ja tu, neću dozvoliti jer smatram da za reprezentaciju treba da igraju ljudi kojima himna nešto znači. Dovođenje stranaca mi je totalni "bullshit", to je kupovanje nečega što je nerealno. Eto, Slovenci su bili prvaci Evrope sa Amerikancem i šta je donelo to njima, osim titule koja se piše. Sledeće godine se nisu kvalifikovali, liga nije dobila ništa. Makedonci su doveli Amerikanca i bili četvrti, i šta se spektakularno dogodilo? Reprezentacija mora biti nešto drugo, što je emocija. Klub je tu da se igra za pare, a reprezentacija je kult.
Andrea Trinkijeri je bio želja Hrvatske, gde je stalo u pregovorima.
- On jednostavno nije pristao. Pregovarali smo i sa jedne strane on ima poreklo odavde, mama mu je valjda iz Rijeke, zvali smo i razgovarali, on je vrhunski stručnjak, u Srbiji su uspeli da se nađu sa njim. Šteta, ali pokušali smo.
Iz čuvenog perioda priprema za Bormio, kultna je priča o odlasku sa Divcem u Pirot, automobilom bez kočnica.
- Jugo 45... A to je bilo smešno, to je bilo to doba, on je bio jedan od prvih koji je imao auto u toj generaciji, na kraju smo vozili do Pirota bez kočnica, dobro nismo izginuli obijica. Završili smo u nekom servisu gde su nam rekli, "pa dobro, da li ste vi normalni"? Morali smo da budemo na nekoj dodeli nagrada, ne znam šta je tačno bilo, zbog čega smo kasnije išli za Pirot. Ali to je bilo pre 30 i kusur godina, ne mogu se tačno setiti - priznaje Rađa, koji ipak pamti najteže rivale sa prostora bivše Jugoslavije.
- Protiv Partizana je bilo uvek najteže igrati, mi smo sa Partizanom vodili najneizvesnije bitke, najteže je bilo naravno igrati protiv Divca i to nije nikakva tajna - zaključio je Rađa, čiji će film sigurno naći put i do televizije, kao obavezna "lektira" za sve ljubitelje košarke na prostoru bivše Jugoslavije.
(B. Vinulović)