Dva meseca se borio za život u bolnici, umalo su mu odsekli nogu: Ivan Paunić o životnoj drami, reprezentaciji, Partizanu, ukradenoj medalji, 20 godina robije, tabloidima... (VIDEO)

Od Partizana i reprezentacije, do prve mete tabloida, borbe za život i povratka u dres Orlova

Kada se spomene košarkaška reprezentacija Srbije, prva asocijacija, naročito mlađoj generaciji, jeste selektor Sale Đorđević, Teo, Bogdan, Bjelica i ostali aktuelni reprezentativci koji su poslednjih godina umeli da nas obraduju prelepim potezima i brojnim medaljama.

Ove godine, nacionalna selekcija nastupiće u Kini, a jedan od košarkaša, bez koje ova selekcija ne bi verovatno bil ovakva, kakva danas jeste, je i Ivan Paunić koji je pomogao da ta 2009. godina bude dobro zapamćena.

Upravo tada, prekinuta je reprezentativna agonija koja je trajala sedam godina, od zlatnog Indijanapolisa 2002. godine, i udaren je temelj da se žetva medalja nastavi i na narednim takmičenjima.

Vredan, uporan i "čovek zadatka". Tako bi ga opisala većina koja iole prati košarku i koja se pre desetak godina "kladila" da je upravo on taj koji će zatvoriti Navara i "uhapsiti" Dragića ili bilo kog drugog šutera kojeg bi trebalo "eliminisati" u momentu.

Od tada do danas popularni Paun prešao je dug put. Od Partizana, preko brojnih stranih klubova do borbe za život u bolnici na Banjici i novog početka u reprezentaciji tokom upravo završenih FIBA kvalifikacija.

To je i glavni povod za košarkašku priču koja pre dvadesetak godina počinje u Grockoj.

- Počeo sam da igram košarku u Grockoj gde sam odrastao i živeo do 11. godine. Malo mesto, pored velikog grada, u kom je odrastanje većine mališana moje generacije bilo obeleženo velikim uspesima reprezentacije. Gledao sam Đorđevića, Danilovića, Tomaševića i ostale, i tako poželeo da budem deo "igre pod obručima".

I zaista, od košarkaškog kampa u Požarevcu, gde se prvi put srela, ispostaviće se, buduća reprezentacija, sa Paunićem, Teom i ostalima, preko Partizana, Ostendea, Fuenlabrade, do medalja i reprezentacije, san je ostvario.

Baš zato, ako ga i pitate, da li bi opet pristao da prođe sve što je prošao, samo bi kratko odgovorio- da. Naravno, u njegovoj karijeri sve počinje i završava se sa Srbijom.

- Mi smo bili, i dan danas smo, zemlja košarke. Reprezentacija koju sam ja gledao devedesetih osvajala je zlatne medalje i svi smo želeli da budemo kao oni. Svi su bili naši uzori. Za mene i svakog igrača je to velika čast.

- Igraš za svoju državu i za svoj narod. Uvek sam bio tu za reprezentaciju. Igrao bih i povređen jer znam koliko je lepo. Ta terasa, skupština...Nema lepšeg osećaja, za to se živi. Kada god dobijem poziv, odazvaću se.

NEKOM SE ŽIVOT PROMENI ZA MINUT, A NEKOM ZA 40 MINUTA - POZIV PARTIZANA

Jedna utakmica za Grocku odredila je njegovu karijeru. Tada je postigao 63 poena. Odmah ga je kontaktirao aktuelni trener Lokomotive, a bivši trener Partizana, Vlada Jovanović.

- Pre par godina sam baš na kaseti pogledao tu utakmicu. Ne znam. Desi se dan da te hoće sve. Pogađao sam trojke, prodore, bilo je ono koš i faul, baš sve. Takođe, poklopilo se da dosta bitnih ljudi iz saveza i košarkaškog sveta je gledalo taj meč. Posle te utakmice, sreli smo se sa Vladom u u Požarevcu na košarkaškom kampu.

- Dobio sam vizit kartu i rekao mi je da se roditelji jave i da se dogovore dalje šta i kako. Mama ga je pozvala. Sećam se da je bio sastanak na fudbalskom stadionu Partizana. Dogovorili smo se da sa 11 godina pređem u Partizan. Dobio sam smeštaj, hranu, stipendiju. Promenio sam školu, što je za mene, koji sam odrastao u maloj beogradskoj opštini bilo strašno, a ujedno i velika čast. Eto, kažu da se život promeni za minut, a meni se promenio za tih 40 minuta utakmice. Posle toga sve je bilo drugačije.

PARTIZAN I VOJVOĐANSKI TREJD

U novoj sredini Ivanu se pojavilo novo pitanje: biti deo prvog tima ili nastaviti sa minutima u drugom klubu? Tako je odlučio da sreću potraži u Vojvodini u koju je "trejdovan", za MIlenka Tepića, budućeg kolegu iz reprezentacije.

- Tada je u Partizanu za prvi tim bilo jako teško igrati. Deki Milojević, Šuput, Vujanić... Za mene kao klinca, to je bio skroz drugi svet. Jesam ja imao rezultate u mlađim selekcijama i u klubu, ali sam u razgovoru sa Duletom Vujoševićem zaključio da je meni najbitnije da nastavim sa igrom i imam minute. Tako sam prešao u Vojvodinu.

- Ni Tepić, ni ja  nismo znali šta se dešava. Tada je Dule hteo Tepića, a trener Vojvodine, Gašić, po svaku cenu je mene. Tako je došlo do zamene. Velika čast bila je trenirati kod Duleta sa svim tim igračima, ali bilo mi je drago da igram i imam minute. To je uvek mač sa dve oštrice. O tome nikad nisam pričao sa Tepićem ali je najbitnije da smo obojica bili zadovoljni i da smo igrali u svojim klubovima.

OSTENDE I PRVI ODLAZAK U INOSTRANSTVO

Posle dobre sezone u Vojvodini, bilo je vreme za inostranstvo. Odlučio se za Ostende gde je košarkaški napredovao i imao jako dobru sezonu koja ga je preporučila za Univerzitetsku reprezentaciju, a potom i seniorsku za Evropsko prvenstvo 2009. godine.

- U vreme kada sam ja došao u Partizan iz kog se išlo dalje, malo nas je uspelo da uđe u tim. Ekstremni talenti poput Tripkovića, Pekovića, mogli su da imaju minute. Berić, Šćepanović, Vujanić, Fredi Haus, svi oni su bili zacementirani, zasluženo. Želeo sam da odem i vidim kako izgleda inostranstvo.

- Pojavio se Ostende kao prvak Belgije. Oni su me kontaktirali, a olakšavajuće je bilo da je Vesa Petrović bio kapiten te ekipe. 

20 GODINA ROBIJANJA ZBOG PSA

Tokom karijere, bio je svedok brojnih zanimljivih situacija, a jedna se iz Ostendea se posebno izdvaja.

- Ne znam da li znate, u Belgiji je pas više zaštićen od ljudi. Tamo je bolje ubiti čoveka nego psa. Nema lutalica. Tamo je dozvoljeno psima da ulaze u restoran, ljudi ih hrane. Manje-više jedu iz istog tanjira. To im je skroz normalno. E sad, imali smo jednog tamnoputog košarkaša koji je izlazio često, a voleo je i da popije. Tako on ode u Brisel, posle treninga, kolima naravno. Oko 3, 4 ujutru, vraćao se pripit i u momentu nepažnje skrene, napravi udes i slupa auto.

VIDEO: Kako je Vesa Petrović spasio tamnoputog košarkaša 20 godina robije

- Sutradan, nekako dolazi u klub, a zna da mora nešto da slaže jer ne može baš da kaže da je izašao i slupao kola. Uzeli bi mu platu, dobio bi otkaz. Tako on u momentu, ne znajući pozadinu priče, smisli i kaže da je vozio autoputem i da mu je ker izleteo. Sve složi i istakne još da nije mogao da zakoči, da je ker kriv, da ga je ubio na mestu.

- Kad je Vesa Petrović, koji je dugo bio u klubu, sve to čuo samo je razrogačio oči i rekao: "Čoveče dobićeš 20 godina robije, reci da si bio mrtav pijan". Naravno, kada su mu svi objasnili šta je rekao, počeli su da se smeju. To je toliko bilo simpatično i predsedniku kluba da na kraju nije bio ni kažnjen. Ispalo je smešna scena jer je nemoguća misija bila da ubiješ kera na putu u zemlji gde nema lutalica. Srećom, Vesa je izvukao stvar.

NBA I EVROLIGA - NEDOSANJAN SAN

Tokom karijere, igrao je za i Novgorod, Fuenlabradu,  Budućnost. Bilo je perioda kada je često menjao klubove. Ipak, iako je bilo ponuda Panatinikosa, Bajerna, Unikahe, nije mu se dalo da obuče njihov dres i zaigra Evroligu, koja je ostala nedosanjan san, baš kao i NBA.

- Ostaje žal naravno. Naročito jer sam protiv svih tih evroligaških ekipa i košarkaša igrao. Imao sam protiv njih jako dobre statistike. Bilo je tu i velikih imena, iskusnih igrača i video sam da nema tu velike razlike, naročito jer sam u nekim mečevima bio i bolji od mnogih. Pokazao sam da mogu, ali...To je jedino što možda nedostaje.

- NBA. To je skroz druga sfera. nekom to odgovara, nekom ne. Evo, Miloš Teodosić, jedan od najboljih evropskih igrača, nema mesta tamo. Sa druge strane, Jokić od prve sezone se uklopio i sve je bolji i bolji. Njemu se recimo poklopilo, kao i Bogdanu, da im prija. Voleo bih da probam, ali mislim da je to mnogo različito od košarke na koju smo navikli.

KAKO JE ODBRANA POSTALA NAPAD - TAJNA 1000 TROJKI

Zanimljivo je da je važio za "specijalistuu odbrani", a da je u jednoj sezoni u Fuenlabradi bio među 6 najboljih poentera ACB lige i najbolji po procentu ubačenih trojki.

- Ja sam bio igrač koji ispoštuje sve što trener kaže. Te godine kada smo osvojili Univerzijadu, Duda je petoricu povukao na pripreme A reprezentacije i video da mogu da izvršavam odbrambene zadatke. Tražio je od mene da čuvam najbolje skorere i da ih jurim po terenu. Ja sam to radio i stekao sam reputaciju odbrambenog košarkaša.

- Posle toga, dolazim u Španiju gde treneru nije jasno kako pobeđujem u šuterskim takmičenjima i pogađam trojke, a važim za odbrambenog košarkaša. Tako je napravio par akcija za mene, od "dijamanta", preko uzastopnih blokada i sve je krenulo jako lepo.

- Imao sam baš volju, ali i mašinu u hali koja je izbacivala lopte. Svako jutro dođem, upalim mašinu, a ona za sat i 10 minuta izbaci hiljadu lopti. U početku je to bilo malo teško, jer već na 500-600 ruka počinje da boli. Ipak, posle nedelju-dve dana tih hiljadu lopti sam mogao lagano da izbacam u koš. Najvažnije, krenuo je šut. Radom i zalaganjem sam sve postigao. 

EP 2009. GODINE - JUNIORSKA REPREZENTACIJA POJAČANA KRSTIĆEM

Sa selektorom Dudom Ivkovićem sarađivao je od 2009. godine kada ga je iz Univerzitetske selekcije prekomandovao u seniore. Srbija je tada bila najmlađa reprezentacija u Evropi sa prosekom od oko 22 godine, a posle 7 godina košarkaškog mraka donela je srebro.

- Duda je legenda. Sećam se paklenih priprema i nekog fudbalskog stadiona gde smo imali 35 minuta trčanja oko njega sa promenom ritma. Stavili su nam pulsimetar i svako je imao određeno ko, koliko. Ja mislim da sam istrčao tri puna sprinta oko stadiona, ono nikako da zazvoni da stanem. Gledam u onaj sat, a on zazvoni tek posle trećeg kruga. Bilo je preteško, naročito na 30 stepeni. Ali, otišli smo prespremni i uzeli medalju.

KADA SAN POSTANE JAVA - BALKON I IZNENADNI DOČEK

Posle polufinala sa Slovenijom, u kojem je Srbija nadoknadila 10 poena minusa i ušla u finale, nacija je iznenadila košarkaše dočekom na čuvenom "balkonu". Tu informaciju reprezentativci su dobili u avionu, pri povratku u Srbiju.

- Tada su nas baš iznenadili. Rekli su nam da ćemo biti na balkonu i da nacija želi da nas dočeka jer smo bili jako mladi i napravili takav uspeh. Nisam mogao da zamislim sve to. Kao mali sam gledao Đorđevića, Danilovića i ostale gore, baš na tom balkonu sa 100.00 ljudi koji ih pozdravlja.

- Ipak, nisam imao nikakvu sliku kako to može odozgo da izgleda. Za takve trenutke se živi. za taj narod, za balkon, kada se popneš gore i ljudi ti skandiraju ime...neverovatno.

NAJVEĆA KRAĐA U ISTORIJI KOŠARKE - SP 2o10. I POLUFINALE SA TURSKOM

Posle uspeha, usledio je pad već sledeće godine na Svetskom prvenstvu u Turskoj. Srbija je izgubila posle brojnih sudijskih grešaka, koje su kasnije i dokazane i označene kao "najveća krađa u istoriji košarke". Nepravda je pogodila sve u nacionaln timu, kao i brojne navijače.

VIDEO: Kako je Srbiji ukradena medalja i finale sa Amerikancima u polufinalu SP sa Turskom 2010. godine

- Uh , u Turkoj je baš bila krađa. Jako je bilo teško. Kao da je juče bilo. Ta reprezentacija Turske nas, pre toga, mislim, nikad nije pobedila. Na pripremama smo ih dobili čak 30 razlike. Znali smo da će biti teško. Sećam se poslednjeg napada kada je Turkoglu hteo da igra izolaciju sa sredine, ispada mu lopta, a po nju se svi bacaju.

- U momentu je šest, sedam igača na parketu, oko lopte. Tundžeri uzima loptu, jedan korak pravi u autu, dribling. Tada sam bio na klupi, i gledam... Nema nigde nikog, jer su svi momci bili na pokrivanju. Čovek sam ide, kao duh, i polaže i u tom trenutku ti ruši sve snove.

- Sećam se da je ta utakmica bila završena oko 10 uveče. Njihovi navijači i igrači su slavili. A mi....mi smo iz hale zašli oko pola 3 ujutru. Morali smo da čekamo da se sve rasčisti i zbog bezbednosti. Naravno, dok smo čekali dobijamo informaciju u 1 noću, da po planu i programu igramo sa Litvanijom u 3 popodne. Mi došli u hotel u 3, a nismo mogli da zaspimo do 10, 11 ujutru.

- Duda nije pravio ni trening, ni skauting. Samo je rekao, idite i prošetajte malo. Svi na vazduh. Napravio je kratak sastanak. U tu utakmicu za 3. mesto smo ušli rastrojeno, bez grama energije. Emocije su bile....preteško. Litvanci su imali i ranije utakmicu i vreme za odmor, a igrali su i sa Amerikancima gde nisu ništa očekivali. Ostaje veliki žal za medaljom i tim finalom sa Amerikancima.

REPREZENTACIJA DANAS

Od 2011. do FIBA kvalifikacije Paunića nije bilo u nacionalnom dresu. Kada je dobio Đorđevićev poziv odmah se odazvao. Bez trunke sujete.

- Nije bilo nikakve sujete. Sale je napravio vrhunske rezultate. Oživeo je i naciju i reprezentaciju sa tri medalje na tri prvenstva. Sale je uneo lepu i pozitivnu energiju. Uneo je žar za pobedom u te igrače.

- Ja sam tek sada video kako je dobro raditi sa njim. Do juče si ga gledao na televiziji i bio ti je uzor, a sada imaš čast da te on trenira. Za njega i reprezentaciju sam tu, kada god mogu. Hvala Saletu što me je pozvao, iako sam bio povređen.

BANJIČKA DRAMA I MESECI PROVEDENI U BOLNICI SA "TRI TOPLOMERA"

Kako ističe, zahvalan je Bogu na karijeri u kojoj "nikada nije ni zglob izvrnuo". Ipak, najveći problem napravila mu je povreda kolena i operacija koja ga je više meseci odvojila sa terena i zbog koje je mogao da ostane bez noge.

- Posle rutinske operacije pojavila se bakterija. Malo je falilo da ostajnem bez noge. Krenula je visoka temperatura. Ležao sam u bolnici mesecima, primao jake antibiotike. Psihički mi je bilo jako teško.

VIDEO: Kako je Paunić preživeo 2 meseca u bolnici sa temperaturom 40 i umalo ostao bez noge

- Nastao je haos jer je ta bakterija jako opasna, brzo se širi i ne daj Bože da uhvati kost. Teneperatura je bila stalno prisutna. Doktori su mi davali najjače antibiotike, a pravili neke koktele od 2, 3 injekcije. Posle dva ta najjača antibiotika koja su mi dali, temperatura nije opadala. Ja sam već bio malo uplašen, jer je bilo pitanje da li će i taj treći pomoći. Srećom jeste. Ispostavilo se da je to bilo pravi pogodak. Rezultati su bili dobri. Noga je Bogu hvala bila tu.

- Kupio sam bio tri toplomera. Mislio sam da me lažu. Nemoguće je bilo da 2 meseca imaš temperaturu 40. Nijednom nije opadala, ni do 39. Bio sam psihički rastrojen. Sa ta tri toplemera, merio sam temperaturu na svaka 3 minuta. Samo sam hteo da se probudim bez da gorim.

MEDIJI, TRAČEVI, TENIS I ANA IVANOVIĆ

Tokom karijere bio je česta meta domaćih i stranih tabloida. Svojom košarkom i dobrim igrama to nije zaslužio, ali je kratka romansa sa teniserkom Anom Ivanović, koja je bila na vrhuncu popularnosti, učinila da se o njemu piše danima, mesecima, nedeljama... To nije bilo ni malo lako podneti, od početka, do kraja veze. Kako "svako čudo traje tri dana", izvukao je pouke, koje su mu pomogle da bude još bolji.

- Uh, bilo je šta je bilo. To je završeno. Krivo mi je što to i danas pišu. Ja sam sportista i sebe ne vidim u drugim temama. To da li sam nečiji dečko je manje bitno od toga što sam ja ipak košarkaš.

- Bio sam mlad. Srcem sam ulazio u sve. Doticalo me, u tom trenutku jako i bilo mi je teško kada pročitam šta su sve u stanju da napišu.

- Sada se trudim se da ja sam ne pravim greške i da svoje dete učim da bude obrazovano, kulturno i da živi kao sav normalan svet. Kada se smiriš dobiješ dete, shvatiš da ne možeš svakome da udovoljiš i da će ljudi uvek komentarisati. Kada se ostvariš kao roitelj tek tada shvatiš šta je život.

Na osnovu svega, nametnulo se novo pitanje o tenisu, koji je vrlo lako mogao da mu "presedne". Ipak, na šaljivo pitanje, usledio je konkretan i iskren odgovor:

- Gledam tenis naravno. Daleko od toga. Poznajem dosta njih. Naročito Noleta. Sjajan momak. Svim sportistima uvek želim puno uspeha. Pratim sve sportove, i tenis i fudbal i košarku. Nemam to da ne gledam sport zbog nekog fudbalera, tenisera, košarkaša. Svima želim da ih zaobiđu povrede.

 

DVA FAKULTETA I MASTER

- Bavim se sportom ali sam želeo da se obrazujem. Sebe vidim u sportu pa sam upisao Sportsku gimnaziju, a onda i fakultet. Kada sam završio za trenera, dekan mi je ponudio da dam razliku od 10 ispita steknem dodatno zvanje Menadžera u sportu. Tako sam završio dva fakulteta, uz master studije.

PORODICA I ULOGA MAJKE

Kroz život se, poput mnoge dece borio sam, uz najveću moguću podršku majke i bake. Sve to pomoglo mu je da se ostvari kao suprug i otac malog Luke.

- Majka mi je sve. Mnogo se žrtvovala i pomogla mi da postanem dobar čovek, a ne prevarant. Moji roditelji su se razveli kada sam imao 3 godine. Da nije bilo nje, zaista ne bih bio ono što jesam. Ove godine sam imao tu sreću da supruga Milica i ja dobijemo sina Luku. Sada je on svima najbitniji. Loptu ne ispušta iz ruke i nadam se da će i on biti u sportu. Jako mi je zbog njega bilo teško dok sam bio u bolnici. Nisam mogao 2 meseca da ga vidim. Majka, baka, moj očuh, supruga Milica i sin Luka su moje sve na svetu.

Na kraju, cela priča stane u jednu rečenicu, koja je Ivana i vodila kroz Požarevac, Partizan, Belgiju, reprezentaciju, bolnicu na Banjici, do stabilne porodice i povrtka među Orlove.

- Ivan je uporan, vredan, neko ko želi da pomogne svima kojjima može, posvećen porodici, i to bi od prilike bilo to uz san o povratku na teren i novi poziv u reprezentaciju za Svetko prvenstvo. 

Dok se pozdravljamo, najavljuje povratak na teren u dresu novog kluba u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj... i neko novo košarkaško poglavlje njegove sportske priče.

(Saša Grujović)