Sprečio je Partizan da stvori najmoćniji trio YU košarke, Tito ga zbog Draže Mihailovića nikad nije voleo i još mnogo neispričanih priča Bore Stankovića

Da li bi Jugoslavija dobila onaj drim tim iz Barselone 1992, zašto FIBA na čelu s njim nije kaznila Hrvate za silazak s postolja, da li će ikada postojati evropski ogranak NBA lige, i još mnogo košarkaških stvari otkrio nam je legendarni funkcioner

Ako za nekog možemo reći da je čovek - košarka, onda je to sigurno Borislav Stanković (93), legendarni srpski košarkaški trener i funkcioner FIBA u vremenu kada je košarka u Evropi doživela najveću ekspanziju.

Iako je u košarci bio sve, i ona je njemu bila sve, njegov prvi sportski izbor bili su tenis i stoni tenis. U okupiranom Beogradu on postaje prvak Srbije u stonom tenisu 1943. godine.

>>> Osnovao je KK Crvena zvezda, bio kapiten i trener, a dao je i prvi koš u ISTORIJI Svetskih prvenstava! (VIDEO)

Isti uspeh ponavlja tri godine kasnije. Sa oslobođenjem, Bora se opredeljuje za košarku. U to vreme rata loptice za stoni tenis su bile jako skupe i retke za nabaviti, pa se celokupno društvo, a tako i Stanković, opredelilo za košarku.

On je jedan od ljudi koji je prisustvovao osnivačkoj sednici SD Crvena zvezda 1945. i sa njenom košarkaškom sekcijom osvajao tri titule prvaka. To je bilo vreme začetaka ovog sporta u Jugoslaviji, basket se igrao na betonskim spoljnim terenima.

Posle tri godine u Zvezdi postaje trener KK Železničar i uvodi ga u prvu ligu. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je nekoliko godina, bio u ekipi koja je na prvenstvu sveta u Buenos Ajresu 1950. godine osvojila šesto mesto. Posle Crvene zvezde igrao je još nekoliko sezona u KK Partizan, negde do završetka studija veterine.

Uporedo sa poslom veterinara bio je i trener OKK Beograda od koga je napravio moćnu košarkašku dinastiju posleratnih godina.

Od 1953. do 1966. godine on je sa svojim saradnicima napravio bukvalno novi klub koji je tih godina mogao da parira nadmoćnoj Olimpiji iz Ljubljane. OKK Beograd (beogradski „klonferi“), predvođen herojskim strelcem Radivojem Koraćem Žućkom, osvajao je tri puta prvenstvo države u periodu kada je ondašnja reprezentacija počela da donosi medalje sa svetskih takmičenja.

Takođe, igrali su nekoliko puta u polufinalu Kupa šampiona (danjašnji fajnal for Evrolige)

Koliko je Stanković bio posvećen košarci govori i činjenica da je od 1956. do 1966. bio generalni sekretar košarkaške organizacije Jugoslavije, kao i glavni veterinarski inspektor na pijaci Zeleni venac.

Posle „klonfera“ vodio je italijansku Oranžsodu iz Kantua i postao prvi trener stranac koji je osvojio italijanski šampionat. Tada je posle jedne utakmice, na kojoj je zbog visokog nivoa stresa nakupljenog godinama, kolabirao, pa je odlučio da napusti trenerski posao i posveti se radu u FIBA gde je bio od 1958. kao član komisije za Evropske kupove, a od 1969. je stalno zaposlen u svetskoj košarkaškoj organizaicji.

Za vreme od 26 godina, koliko je obavljao funkciju Generalnog sekretara FIBA, košarka je postala istinski „globalni fenomen“, igra se na svih šest kontinenata i po masovnosti se približila fudbalu.

Kao vrsni diplomata, Stanković je zaslužan što je košarka objedinjena i što su danas sve manje razlike između onoga što Amerikanci nazivaju profesionalnom košarkom i ostatkom sveta.

Stanković je sa komesarom NBA lige Dejvidom Sternom „otvorio puteve saradnje“ još pre dvadesetak godina kada su odigrane prve utakmice između NBA ligaša i evropskih klubova i reprezentacija. Ono što je ranije izgledalo kao nemoguće, dostignuto je: najbolji američki košarkaši igraju za reprezentaciju SAD na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama, „van-američki igrači“ su preplavili NBA ligu, pravila igre su ujednačena.

Sve ovo je umnogome postignuto zahvaljujući viziji koju je FIBA imala, odnosno Stankoviću kao njenom prvom čoveku.

Pred vama je vanvremenski intervju koji će vam pomoći da sagledate košarku iz drugog ugla i da prođete sve epohe njegog stvaranja u  Srbiji.

• Da li pratite i kako vidite situaciju u svetskoj košarci danas sa ovim ratovima FIBA i Evroliga i ovim kvalifikacijama?

- Pratim iz daleka, ne poznajem detalje, ali mislim da će teško da ide. Klubovi su dobili previše veliki zamah i vlast, jer savezi nisu bili dobro organizovani, po mom mišljenju. Ne mogu klubovi da vode takmičenje. Mora da postoji neka krovna organizacija, inače svako vuče na svoju stranu. Mogu ja imati simpatije za Zvezdu ili Partizan, ali se mora znati ko je na vrhu, ko je kapa svih klubova.

• Da li je došlo danas do situacije da su klubovi popularniji od nacionalnih timova?

- Došlo je. Doduše, Real i Barselona su oduvek bili popularniji. Ima zemalja gde nisu klubovi bili popularniji. Kod nas je reprezentacija bila nosilac čitave popularnosti i napretka košarke. Onda su to preuzeli klubovi. Ali, bez jakih klubova nema napretka i oni moraju da postoje.

• Zašto FIBA i Evroliga ne mogu da se dogovore?

- To je inaćenje. Ne mogu da kažem da je novac kriv, jer on mora da postoji na tom vrhunskom nivou. Ali, očigledno je da je tu borba za dinar, a kasnije i za prevlast u košarci.

• Kako FIBA nije uspela da se izbori da glavni dinar bude njen?

- Zašto nije? Koliko ja znam FIBA i dalje ima više novca od Evrolige. Velike su unutrašnje borbe u FIBA, svako hoće da bude previše pametan.

• Kako gledate na format Evrolige, po principu NBA?

- Ne znam, nema ispadanja, nema ulaska. Mi smo bili dugo pod uticajem fudbala. Svi principi su prenešeni iz fudbala u košarku, što se tiče organizacije takmičenja.

- Onda je počela amerikanizacija koja ne znam šta je dobro donela. Ne bavim se više time godinama, pročitam ponešto, ali ne mogu nikakav zaključak da donesem.

• U vaše vreme su hale bile pune čak i na Kupu Radivoja Koraća koji je bio treće takmičenje po rangu i kvalitetu?

- Istina, to je istina. Ne znam ja koliko su rukovodstva klubova kriva, a koliko se promenio ceo ambijent u košarci.

• Da li je bilo pre 40 godina pokušaja da američka košarka ima više upliva u evropsku i kako ste se tada borili i branili? Jer, danas se sve usvaja sve što dođe iz Amerike...

- Imali smo jasnu viziju budućnosti. Tako smo mi videli kako treba da se razvija košarka i insistirali na tome. Amerikanci su dobrodošli, imali smo dobru saradnju, ali ih nismo kopirali. Tehnička saradnja je bila odlična.

NEKADA SMO IMALI ODLUKE KOJE SU ŠTITILE NAŠU KOŠARKU, ALI SU NAS ZBOG TOGA NAZIVALI FAŠISTIMA

• Možda nam danas treba taj američki pristup košarke, to da se gleda indiviudalni kvalitet kao u NBA?

- To je tačno, košarka je timski sport, ali ima i indvidualne karatkteristike. Korać je jedan od najzaslužnijih za uspon košarke, a bio je vrhunki strelac individualac.  Činjenica je da nam danas nešto nedostaje, da li organizacija takmičenja ili želja da se napreduje, da se gleda na duži period.

• Da li ste mogli da pretpostavite da će se Evropska košarka razviti u ovom pravcu?

- Teško, jako teško. To je bio možda cilj, ali nismo mogli da pretpostavimo sve ovo. Košarka u Evropi je imala oslonce u velikim zemljama Italiji, Španiji, Francuskoj, SSSR, koje su dizale košarku. Posle smo došli mi i ostala sitna boranija koja je tek podigla košarku i dala sve rezultate.  Jedan grad kao Novi Sad mora da bude treći grad po košarci u zemlji, a on nema prvoligaša.  Nekada smo imali te zabrane i proglasili su nas fašistima. Niko nije mogao da pređe bez odobrenja. Nisu popularne te odluke, nisu u duhu vremena, ali su donosile rezultate.

• Kako gledate to što danas klinci od 15, 16 godine već idu u inostranstvo?

- To je njihova politika, da im se to isplati više, kako klubovima, tako i igračima.

• Da li se slažete sa tezom da postoje samo dve škole košarke - jugoslovenska i američka?

- Škola, šta znači to jugoslovenska škola. Recite mi vi? Mi igramo košarku kao što igraju i ostali. Igramo sa ljubavlju i unosimo više emocije, to je to. Da li mi igramo možda sa šest igrača? Naš način rada je ustvari ljubav, ali se to ne može nazvati školom. U Americi je drugi sistem, škola i trening. Ceo dan su u tom ambijentu.

• To je jako surov sistem, milioni klinaca od kojih 10 dođu do NBA, ali bar završe školu, dok naši završe ko socijalni slučajevi ako ne uspeju u košarci. A sada imamo jednog Borišu Simanića koji odbije koledž u SAD da bi igrao za pare. Kako gledate na tu situaciju?

- To je katastrofa. Kentaki je jedno vreme bio uzor za školu košarke u Americi. Ali, nemam neko mišljenje o tom slučaju, jer nisam dovoljno upoznat niti zainteresovan previše. Ne poznajem te igrače, a nekada sma znao sve mlade igrače kako dišu. Međutim, škola i sport. Može to da ide jedno sa drugim. Ne školuju se svi da budu profesori univerziteta. Sa druge strane koledž nije vrhunska škola, to je malo više od gimnazije, kao naša viša škola. Tu se mešaju stvari. Kad završi koledž tek onda se upisuje na fakultet.

NEKAD U MOJE VREME ČAK I ČUVARI IGRALIŠTA SU RADILI KAO TRENERI, A DANAS BEZ ŠKOLE NE MOŽEŠ NA KLUPU

• Da li se sećate utakmice sa Alvikom iz Švedske u Ligi šampiona, tada je uprava OKK pozvala ljude da dođu u halu, jer će Korać navodno da obori rekord u broju poena?

- Bilo je tu dosta anegdota. Pojava Koraća je bila senzacija svoje vrste. Imali smo mnogo dobrih igrača, ali on je bio nesvakidašnji, davao je na svakoj utakmici po 30 -40 poena. Svi su dolazili da ga gledaju. Košarka je uhvatila maha u društvu u tom periodu i trebalo je to negovati. Bila je uvek akademski sport.

• Zanimljivo je da se 1992. pojavio Drim tim, a pre toga, FIBA i NBA su se složili da igraju igrači iz NBA. Da li ste tada osećali ili predviđali da bio ona Jugoslavija koja je bila prvak sveta 1990. sa njima mogla da igra u finalu?

- To nisu odlučili ni Dejvid Stern ni Bora Stanković. Situacija u sportu je bila takva da je to bilo nužno. Krajnju odluku je doneo Međunarodni olimpijski komitet koji je dozvolio i srušio barijeru. Druga stvar, američka košarka je ispred svih ostalih ako se uzme u globalu. Košarka je postala nacionalni sport zahvaljujući rezultatima reprezentacije. Zato je bilo bitno negovati taj trend.  Prvi rezultati koji su podigli interes bili su rezultati reprezentacije kad se uzela srebrna medalja prvi put na velikim takmičenjima 1967. u Riju, mediji su brujali o tome "Srebrni dečaci"... Zato je ulazak NBA igrača bio bitan da podigne nacionalni interes za košarku.

• Da li su danas treneri veći motivatori i menadžeri nego u vaše vreme?

- Nema to veze. Tadašnji trener, među kojima sam i ja bio, oni su na licu mesta stvarani, bez škole, predznanja. Ove generacije su školovane, imaju iskustva, kontakata sa inostranstvom. Saša Đorđević može da bude trener bilo gde. Treneri su u moje vreme postajali i čuvari igrališta, jer nije bilo trenera. Mislim da je danas ljubomora između ljudi doprinela da imamo padove, neuspehe i da ne postižemo rezultate koje treba.

• Vi ste tada gledali globalno košarku, a ne individualno kao danas, svaki trener za sebe, koliko je to pomoglo da reprezentacija ima rezultate?

-  Mnogo. Kada smo mi radili kao treneri, bilo je drugačije. Kada sam otišao u Italiju u Oranžsodu, Aca Nikolić je već bio tamo u Italiji. Prva stvar je kad sam došao da se sastanem sa njim da mi kaže šta i kako. Zajednički smo radili, bili smo deo neke misije srpskih trenera.

• Igrači su vas drugačije gledali nego danas trenere, bili ste kao drugi otac. Kako ste se vi ophodili?

- Kao drugari. Danas igrači govore treneru vi, čak i neki treneri govore isto igračima. Aca Nikolić je imao loša iskustva sa tim pošto je postao profesor, pa je igračima govorio vi. Mi smo bili kao familija. S tim da sam ja bio glavnokomandujući, a igrači su dobrovoljno slušali, a i videli su mogućnost napretka preko košarke. Kroz školvanje, zanimanje i slično. Recimo, Knežević iz OKK Beograda dođe iz Zete iz malog sela u Crnoj Gori i zaposli se ovde u klanici. On sav presrećan, jer ima dobar posao i ima da jede, ha ha ha... Košarka je bila perspektiva života. Fudbal je nekako kiksnuo sa tim vaspitanjem.

TENZIJE IZMEĐU ZVEZDE I PARTIZANA POČELE SU JOŠ 1946. GODINE

• Da li ste se družili u vaše vreme sa fudbalerima?

- Vrlo malo, to su dva sveta. Ali, bila je zanimljiva situacija na OI u Rimu 1960. Fudbaleri osvojili zlatnu medlju, a košarkaši bili šesti, što je bio uspeh. Treba da se vratimo iz Rima vozom u Beograd. Mi smo kukali da dobijemo mesto u spavaćim kolima, kao fudbaleri, ali nismo uspeli. Oni su bili prioritet.

• Zašto u fudbalu nemamo tako uspešnih trenera u svetu, kao što imamo košarkaških?

- Miljanić je imao veliki ugled u svetu fudbalu. Bio je opčinjem fudbalom, samo fudbaleri, pa svi ostali. Uvek smo se prijateljski svađali oko toga. Nisu se bavili mnogo napredovanjem, kao treneri u košarci. Intelektualni nivo košarkaša i trenera je na višem nivou bio nego kod fudbalera. Recimo, Acu Nikolića smo mi terali da bude trener i ispostavilo se da smo imali fenomenalnu viziju.

• Zar nije Nebojša Popović rekao ''neka Aca bude trener?''

- Hahah, nije. Imao je Nebojša uticaj, ali nije to baš tako kao što piše. Aca su zvali kontrica, jer se nije vraćao u odbranu. Na prvom šampionatu Jugoslavije igrali su selekcija Armije protiv Srbije 1946. Armija je bila najbolja, a Aca je bio glavni košgeter. Armija je posle postala Partizan. Videlo se da on može da bude dobar trener i ta procena je bila dobra.

• Bili ste trener Zvezde i Partizana i igrali ste u oba tima, a to je tada bilo normalnije nego danas?

- U Zvezdi sam bio trener mlađih kategorija, a u Partizanu prvog tima. Kasnije sam bio trener Železničara i to je prvi pravi trenerski angažman. Tu su bili igrači koji nisu uspeli da se nametnu u Zvezdi i Partizanu. Tada su planirali da Železničar bude kao JNA.

• Čitajući vašu knjigu, tenzije između Partizana i Zvezde su bile još od 1946.

- Uh, još kako. Nebojša je bio prva i najveća svađalica. A sa druge strane Boža Grkinić, doduše u Partizanu su se menjali, po partijskoj liniji. To je počelo od prvog dana i neki su bili i čak neprijatni. Ipak, igrači su dobro živeli između sebe i nisu se sukobili.

• Ako biste sada izabrali, koja bi bila tri ključna trenutka u razvoju srpske košarke?

- Osnivanje savezne lige, ulazak u dvorane koji je bio obavezan, jer ko nije imao halu nije mogao da igra. Treće su uspesi reprezentacije koji su skrenuli pažnju da postoji i košarka. Prvi rezultat za skretanje pažnje su bile OI u Rimu 1960. kada smo bili šesti.

• Tada ste prvi put igrali sa američkom selekcijom i izgubili 104:42 i tada ste videli vrhunsku košarku. U čemu su oni bili toliko bolji?

- Taj tim je možda bio najbolji u istoriji Olimpijskih igara, od svih američkih timova. Mislim na univerzitetske. Oskar Robertson, Džeri Lukas i ostala ekipa. Imali su dugu tradiciju, košarka je živela sa njima tokom cele godine. Košarka je nastala na univerzitetu i bila je deo nastave, kao strani jezik. Oni su živeli tamo, imaju slobodno vreme, odu igraju košarku. Imali su i organizovanu nastavu. Tu mi nismo bili ni blizu njima, posebno u uslovima.

GLAVNA MANA SRPSKOG SPORTA SU ZVEZDA I PARTIZAN, MORAJU DA SE SVEDU NA OBIČNE KLUBOVE

• Kažu da su tada dali 4 poena za nekoliko sekundi, a naš centar nije ni doskočio na pod posle podbacivanja?

- Ha ha ha, tako je bilo. Taj centar je Nemanja Đurić, on uvek priča tu anegdotu sa zadovoljstvom.

• Kolaju priče da je u vaše vreme bilo zadržavanja vremena da bi se stigao rezultat, pominju slučaj dok ste vodili OKK protiv Reala na sajmu?

-  Čuveni BSK -ov sat. Tu je bilo svašta. Inače, Zadrani su bili glavni majstori za krađu vremena. Uspeli su da naprave sate koji može da produži ili da zaustavi vreme ili da ide sporije. Zavisi šta im je bilo potrebno. Oni su to razvili do detalja. Kod nas se kralo obično, ha ha ha, zaustavljaš vreme.

• Kakvu je pažnju imala košarka u medijima u vaše vreme?

- Košarka je živela u medijima pomalo, uvek je bio neki izveštaj sa utakmice, pa je tako dobijala i fudbalsku publiku. Dobra stvar je što je bilo dosta koševa, za razliku od fudbala gde može da bude i 0:0.

• Sećate li se epizode iz Madrida kada se izašli pred strane novinare i svakom na njegovom jezku davali izjavu posle polufinala Lige šampiona?

- Negovao sam jezike, a putovanja i kontakti sa strancima su imali efekta. To je dolazilo prirodno, nisam učio i bubao. Slovenske jezike sve znam, to je naš jezik samo malo narušen. Ja sam Čeh poreklom preko majke, tako da sam imao podlogu za slovenske jezike. Jedino sam francuski učio u školi i privatno, kao i nemački malo. Engleski nisam učio nikad, italijanski, španski takođe.

• Šta mislite o filmu "Bićemo prvaci sveta", meni se čini da ima nekih nelogičnosti?

- Imam dosta primedbi na film, pre svega kako su predstavili Džonsa, koji juri prostitutke po Beogradu, kao i preuveličana uloga Nebojše Popovića u organizaciji SP 1970. godine. Ali je važno da je film napravljen i da ima uspeha.

• Bune se i navijači Partizana, jer je klub predstavljen kao da se samo bavio otimačinama igrača

- Partizan je bio klub armije i imali su beneficije, tu je bila ljubomora prema njima. Po mom mišljenju glavna mana našeg sporta su Zvezda i Partizan.

• Zbog čega i šta je rešenje, da se pogase?

- Ne da se pogase, nego da se svedu na normalne klubove kao i sve ostale. OKK je bio prvak četiri puta, igrao polufinale Lige šampiona više  puta, pa ništa, sveden je na običan klub. Olimpija je takođe nestala, zbog slovenačke situacije.

• Kako danas objasniti nekom od 20, 30 godina značaj OKK Beograda?

- Teško, zapravo nikako. Mi smo skoro svake godine igrali polufinale Kupa šampiona, nismo mogli da osvojimo, ali smo bili tu blizu. Real je bio neprikosnoven kao i klub Riga iz Letonije.

DA SU 2003. GODINE IZ KSS POSLUŠALI MOJ SAVET NIKADA NE BISMO IMALI ONAJ VELIKI PAD SA NEUSPESIMA, VEĆ BI BILI JOŠ VEĆA SILA

• Kada je Vujošević bio selektor 2003, dali ste predlog koji je mogao da preokrene situaciju u našoj košarci? Predložili ste da ode mlada ekipa da se kali i stvaraju asovi. Neko je to ignorisao iz KSS i tražio se rezultat.

- To verovatno nisu bili košarkaši, koji su tražili, nego neki političari. Tu je Dule Vujošević platio ceh, bio je koleteralna šteta. Doduše, čak i tada je mogao tim bolje da se sastavi, ali šta sad.

• Ipak, četiri godine kasnije je i Moka Slavnić platio ceh i bio koleteralna šteta u Španiji na EP kad smo bili na 13. mestu?

- To je totalna šteta. Vujošević se ipak interesovao, čitao, učio je, ceo život je dao košarci. Moka i dalje misli da je najbolji. Za mene je bio neozbiljan, bio i ostao. Sećate se njegovih izjava. Bio je hrabar. On je po karakteru zaslužio da bude vrhunski trener, ali nije uspeo. Beogradski mangup, vrlo simpatičan.

• Da li je trijumf u Indijanopolisu i rušenje "Drim tima" najveća pobeda naše košarke u istoriji?

- Moguće, nismo imali pobedu nad Amerikancima više, pa se može reći. Mada, bilo je pobeda i nad SSSR -om šezdesetih godina.

• Šta mislite o Željku Obradoviću?

- Veoma fin dečko. Imam dobro mišljenje o njemu, iako ga ne poznajem toliko dobro. Mislim da je vrlo ozbiljan.

• Da li može da bude najbolji evorpski trener ikada?

- Pravo novinarsko pitanje. Šta znači najbolji, jel to onaj koji stvara igrače ili onaj koji osvaja titule? Imate najbolji primer Amerike. Nisu najbolji treneri u NBA, već na koledžu. U NBA nisu toliko dobri treneri kao na koledžu, Džon Vuden, Bobi Najt, Din Smit, oni su donosili nove stvari u košarci.  Mi smo posle 1967. i srebrne medalje na SP dobili pozive da naš trener ide na usavršavanje u SAD. Tako je Aca Nikolić otišao na šest meseci i obilazio koledže.

• Aca Nikolić je stalno pričao da je najbolje za košarku da iskusni dobri treneri rade sa juniorima?

- To je bila sasvim prihvaćena teza, a Aca je to sveo na jednu rečenicu, najbolji treneri treba da treniraju juniore. To je slučaj sa NBA. U NBA nemate trenere to su menadžeri. Sigurno da znaju košarku, ali nisu treneri. Treneri su na univerzitetima.

GODINAMA SAM RADIO KAO INSPEKTOR VETERINE NA PIJACI, A POPODNE U KSS I KAO TRENER OKK BEOGRADA

• Kakav je bio vaš tempo života na poziciji generalnog sekretara KSS?

- Odličan. U pola šest sam počinjao da radim na klanici na pijaci. Tu radim do 11.30. Posle toga išao sam u Košarkaški savez do 13.30- 14h . Onda sam išao kući, ručao, spavao i uveče trenirao OKK Beograd, a posle u kafanu Složna Braća na špricer. To je kafana kod Cvetnog trga, tu je sada hotel Park. Pored je bila Zona Zamfirova. Tad sam živeo u profesorskoj koloniji, baš kod igrališta OKK Beograda, pa je sve to bilo blizu.

• Posle kada ste prešli Italiju u Kantu i kasnije u FIBA, kako je tada bilo?

- U Italiji je bilo čisto profesionalno i dobro. Imao sam dobre odnose sa Italijanima i njihovim funkcionerima. Cenili su me, slušali i posle, u FIBA  je to bio funkcionerski posao. Ja sam živeo u hotelu i hranio se kod njih. Imao sam dobre odnose  sa Džonsom i sekretaricom Uruslom. Ručali smo i večerali svaki dan zajedno i pričali o budućnosti košarke. Nego, znate li kolika mi je plata bila godinama? Samo 1.000 maraka. Jel imate predstavu koliko je to bilo?

- Na kraju kad se prevede to je bilo oko 600.000 dinara, a ta plata je bila četiri puta veća nego moja plata kao inspektora - veterinara u Beogradu.

• Ali, bar kao veterinar ste mogli uvek da prepoznate dobar biftek?

- Ha ha ha, naravno. To nema problema. Samo poslednjih godina ne jedem meso, jeo sam previše i sad mi ne prija, smeta mi.

• Čini mi se da je košarka napredovala najviše kada ste vi bili gen. sek. FIBA?

- Trojku smo uzeli iz NBA. Tehnička komisija predlaže, centralni biro FIBA prihvata. To sve ide na Kongres. Pravila igre je teško bilo doneti, jer je Kongres bio svake četiri godine. Olimpijske igre su nam bile prilika za kongrese.

Kasnije je to prešlo na centralni biro. To je ipak samo jedan deo pravila koja se odnosila na tehničke stvari. Promena lopte, terena, igre, sve fizičke stvari su morale da idu na Kongres. Pravilo tri sekunde.

• Da li danas treba malo da se promene pravila na nivou FIBA ?

- Trebalo bi, ali ne znam kako će. Nema šta da se menja.

• Pa, ima, recimo odbrambene tri sekunde.

- To ne valja. Ja mislim da će to izbaciti u NBA. I meni se dopalo da vam kažem pošteno, ali izgleda da nisu imali uspeha, pa će ukinuti. Kažem i meni se sviđa, ali nema ništa drugo. Jedino možda dimenzije terena, ali to zahteva užasna ulaganja i bilo bi loše za košarku u svetu. Igrači su danas viši snažniji, brži, imaju veća stopala, pa im treba duži teren.

• A možda u suđenju u pravilima, čini se da u Evropi se više favorizuje odbrana?

- Možda je to vaš utisak, ali mislim da nije tačno. Ima jedno pravilo gde se razlikuje igra, a to je intervencija na loptu koja ide ka košu. Ta lopta ne sme da se dira kad udari u obruč, oni imaju cilindar, a kod nas čim pipne obruč može da se dira.

- Možda eventualno da se malo podigne koš. Vi znate kakva je košarka danas industrija, a u takvoj industriji napravite promene je teško, a da ne govorimo u Africi.

Da li treba da se ujednače pravila NBA, NCAA i FIBA?

- Ujednačena su, to su male razlike u odnosu na Ameriku i Evropu. Nema to značaja. Igra se četiri poluvremena da bi imali više reklama. Zato fudbal ne može da prođe u Americi, jer nema mesta da se u 45 minuta ubace reklame, da se pije koka kola, jedu kokice i slično.

- Ja sam se najviše smejao kada sam poslednjui put bio gost Dejvida Šterna u NBA. On je insistirao na komforu u gledalištu, da ima što više loža gde se večera, gde se pije, gde se ćaska.

- Košarka se najmanje gleda. Kažem ja njemu "hoću da sednem u prvi red da gledam košarku" A on kaže, "dobro pusti košarku, dođi da ti ispričam nešto". To je NBA,  društvena mesta gde se sklapaju poslovi, gde se dolazi na uživanje. Samo prvih nekoliko redova su stolice za one koji su zalutali da gledaju košarku, ha ha ha.

RADIVOJ KORAĆ NIKADA NIJE BIO NAŠ NAJBOLJI IGRAČ! STRELAC DA, ALI NE I NAJBOLJI IGRAČ

• Ako biste sada sastavljali najbolju jugoslovensku petorku svih vremena, ko bi bio u njoj?

- Divac, Kukoč, Kićanović....sada ste me baš zbunili i uhvatili u nezgodnom trenutku. Ima mnogo igrača, a nisam imao vremena da razmislim.

• Možda Radivoje Korać?

- Nisam siguran da bi Korać ušao u petorku najboljih igrača. On nije bio najbolji igrač, već najbolji strelac. Možda bi mogao da uđe Ivo Daneu, Bodiroga sigurno. Ima stvarno mnogo igrača teško je izabrati ovako naprečac. Gotovo je nemoguće napraviti najbolju petorku. Bjelica mi se mnogo svideo, ima sve da bude veliki, ali smo ga izgubili u NBA. Ne znam zašto, ali tako je.

• Zanimljivo je vaša konstatacija da najbolji strelac ne mora nužno da bude najbolji igrač?

- Ne da ne mora, nego gotovo i da nije.

• Kako gledate na naše igrače u NBA , da li je filter 90-ih bio bolji?

- Ne znam. Sale Đorđevič je propao kao igrač tamo, Danilović je bio jak prosečan igrač. Kukoč je bio dobar, Rađa isto, da ne pričamo o Divcu i Peđi. Moguće da je bio bolji filter.

• A zašto se danas naši igrači u NBA ne vraćaju u Evropu kad ne igraju puno tamo? To je primer Bobija Marjanovića koji deluje kao promašaj!

- Apsolutno, njegov promašaj i promašaj onih koji su ga pustili da ode tamo. Marjanović može da bude velika zvezda, da rešava sve sam, ali onda imate problem da ostalih četiri posatnu samo vodonoše. Osnovna razlika u NBA je da njih ne zanima sportski uspeh, već ekonomski.

• Da li se kod nas previše emotivno shvata sport, plačemo kad tim izgubi, a dižemo ga u nebesa kad pobedi neki meč?

- Aposlutno, previše strasti ima kod nas, tako je bilo i u moje vreme, čak i još gore. Jedne godine prvenstvo države i dve utakmice koje rešavaju šampiona. Obe se završavaju nerešeno sa 39:39, a ljudi u transu. Ali, košarka je bila igra koja je uvek privlačila publiku. Naša liga bi mogla da bude fenomenalna, ali za to su krivi malo i novinari. Subotica, Novi Sad, Pančevo, Zrenjanin, četiri kluba iz Vojvodine, pa dole Niš. Leskovac, da ne pominjemo Kraljevo, Čačak, Šabac. Ima gradova gde može da se stvaraju mladi asovi, ali jednostavno se to ne dešava,

• Da li smo mi zemlja sporta ili samo volimo uspeh?

- Na žalost, volimo uspeh. Nekad se boks gledao, sećam se da je nekad bilo obavezno da idemo na mečeve na Tašmajdanu. Danas to nije tako, svi smo pomalo krivi za to. Publika ne dolazi da gleda sport već da gleda "svoje" ekipe. To je boljka sporta danas.

- Recimo, jedna atletika tavori jer ima mnogo disciplina. Atletiku treba rasparčati na manje saveze na sprinterske, skakačke, bacačke...i da tako održavaju prvenstva, možda bi to bilo rešenje za nas. Ovako atletski klub se istopi u samom sebi, jer koju granu treba forsirati. Iz atletike mogu drugi sportovi da profitiraju. Atletika je bazičan sport, ali nije bazičan trkač na 100 metara. To je već specijalizacija. Plivanje, takođe ima zdravstvenih pogodnosti.

NISAM DOZVOLIO PARTIZANU DA DOVEDE TRI NAJBOLJA IGRAČA U ZEMLJI, KAKO NE BI STVORIO MOĆAN TIM U ODNOSU NA DRUGE

• Vi ste jedini košarkaški funkcioner iz perioda bivše Jugoslavije, kada su bili najveći uspesi, koji se nije upoznao sa Titom niti ikad išao na prijem kod njega, zbog čega se to desilo?

- Nisam bio pozvan, Tito je pojedinačno zvao, a ne saveze ili ekipe. Ja sam na leđima imao Dražu Mihailovića i ja sam bio pristalica Draže, to jest moj otac. On je streljan kao pristalica pokreta, ali je kasnije rehabilitovan. Ja sam bio sa njim, i mene su anatemisali, ali sam se izborio kroz školu, vrednim radom. Pa su me prihvatali kao normalnog, jer su im trebali vredni.

Pasoš nisam dobijao jedno vreme. Morao sam da napustim Zvezdu zbog toga, jer sam u početku dobijao pasoš, a onda su pročačkali prošlost i onda su mi ukinuli, a Zvezda nije želela da se zauzima za mene.

- Onda odem u Partizan, misleći da ću dobti, a oni neće da me prime, jer su im Zvezde telefonirali ko sam i šta sam. Onda idem u Železničar i napravim ozbiljan klub. Bila su to čudna vremena. Kasnije sam igrao u Partizanu i bio trener. Učestvovao sam u dve Zvezdine titule 1946. i 1947. godine.

• Da li ste tada Partizan zvali komšija državnog prvaka?

- Zvali smo ih svakako, ha ha ha...

• Vujošević kaže da se te titule Zvezde ne računaju, jer su sa šljake.

- Cela košarka je počela na šljaci. To su glupavi izgovori.

• Partizan je uspon počeo sedamdestih kada su stigli Kićanović i Dalipagić, a bio je na probi i Delibašić, ali navodno nije hteo da ostane zbog nostalgije?

- Ne, to nije tačno. Nisu hteli da objave to. Mirza, Praja i Kića su hteli u Partizan i klub je tražio da ih registruje i KSS, čiji sam ja bio generalni sekretar, uz malu napomenu, odbije to, da ne bi bili prevše jaki.

-Rekao sam im možete dvojicu. Uzmu Kiću i Praju, a Bosna uzme Delibašića. I taj potez je utabao put Bosne do šampiona Evrope, naravno uz još neke ključne momente. To mi Partizan nikada nije oprostio, ha ha ha...

• Da li je bio još ključnih poteza srpske i jugoslovenske košarke?

- Nisi mogao da pređeš u drugi klub bez saglasnosti matičnog kluba. Ako sam ja potpisao za Zvezdu, ja sam član kluba za ceo život. Ne mogu da pređem u Partizan ili bilo gde dok mi oni ne daju saglasnost. To je trajalo dugo i omogućilo je da opstane jedan OKK Beograd, ali i dalo neizvesnost ligi, jer su svi klubovi bili jaki i borili se za titulu.

• Da li je bilo dogovaranja klubova, da ne kažemo nameštanja?

- Nije, to je nekako mimoišlo košarku. Tu je sumnjiv Čačak, ne znam tačno zašto, ali ostali su bili okej.

• Kakav je Aca Nikolić bio zapravo, kažu da je dosta bio sumnjičav i nikad nasmejan i zadovoljan?

- Aca je imao političkih problema, imao je neku dražinovsku prošlost kao i ja, pa je posle postao član partije i to vrlo istaknut.

JUGOSLAVIJA DA JE OSTALA ZAJEDNO NIKADA NE BI KOŠARKAŠI DOBILI PRVI DRIM TIM IZ BARSELONE 1992. GODINE

• Da li je bilo ključa u sastavljanju reprezentacije tih godina, tipa ono trojica Srbina, dva Hrvata, Makedonac, Slovenac, Crnogorac, Bosanac?

- Nije bilo, a u isto vreme je i bilo. Tu je Aca odigrao ku*vinsku ulogu, jer kad je trebalo da uđe neki Srbin, ušao je Slovenac, ali kao 11. ili 12. igrač. Onih pet najboljih nije niko mogao da izbaci iz tima.

• Koliko je dobro što se danas koristi video tehnologija na utakmicama?

- Ja ne volim video tehnologiju. Verovatno je korisna, ali isteruje se neka pravda, neka istina. To su preuzeli iz američkog fudbala. Kod nas je video tehnika jako popularna, jer mi nikome ne verujemo. Zato su sudije stalno krive. Uvek je potreba da je neko drugi kriv.

• I u vaše vreme bilo je polemike sa sudijama?

- Pa, naravno, tu je Nebojša bio kralj. Bio je vrhovni arbitar za sve, pa i za košarku.

• Ko je u vaše vreme obavljao menadžersku ulogu?

- Treneri su bili glavni za sve, oni su tražili i birali igrače, dovodili, prodavali itd. Bio je samo jedan čovek iz Zagreba Pera Zlatar, novinar i predsednik Cibone u to vreme, e on je bio menadžer. A ostalo su obavljali treneri.

• Koliko je Krešimir Ćosić uticao na stvaranje generacije Kukoča, Divca, Đorđevića, jer ih je kao klince ubacio u reprezentaciju?

- On je najgori selektor koga smo ikad imali, za mene. Drugi Moka.

• Ipak je imao rezultate?

Koje?

• Pa na Mundobasketu 1986. bio je treći, i na Eurobasketu u Grčkoj 1987. treći.

- To u Grčkoj smo morali da budemo prvi, a da ne govorimo ovo za Svetsko gde smo imali 9 razlike na minut pre kraja.

• Za kraj pitanje koje sve muči. Svi sad pričaju o tome da se Jugoslavija nije raspala šta bi bilo u finalu OI 1992. godine?

- Ne bi dobili Drim tim. Nije tu bio samo Džordan tu je bilo mnogo vrhunskih igrača, To je jedini drim tim. Najviše su protiv tog imena skakali Amerikanci, kasnije za sve ostale timove koje su nazivali.

• Da li ste znali da će biti dominantni Amerikanci iz NBA kada ih pustite na Olimpijske igre?

- Niko nije ni sumnjao u to, napadali su mene i FIBA, kako pravimo cirkus od košarke. Ali, takva je bila procena, tehničkih odnosa.

FIBA NIJE IMALA PRAVILO KOJIM BI KAZNILA HRVATE ZA SILAZAK SA POSTOLJA 1995.

• Kako gledate ono silaženje s postolja Hrvata 1995. i zašto ih FIBA nije kaznila?

- Nije imala pravilo za kažnjavanje. To je ustupak Hrvatima, niko nije predvideo da to može da se desi. To su toliko glupavo izveli, ali prokletstvo traje. Imaju dobre timove, ali ne mogu da urade ništa.

- Činjenica je da sam ja zadao ključni udarac Hrvatima. Bord FIBA odlučio da Jugoslavija (tada Srbija i Crna Gora) mora da nastupi, jer nije logično da prvak Evrope ne nastupa. Organizovali su kvalifikacije u Bugarskoj i Srbija je prošla jedva i sve je krenulo od tada. Osvojili smo EP 1995, 1997, Svetsko 1998, Srebro na OI 1996.

• Da li će Evropa, tačnije Evroliga postati ogranak NBA?

- Ne verujem, NBA nije preterano raspoložena. U prvom redu neće oni, a mi se ništa ne pitamo.

(Dragutin Stojmenović/d.stojmenovic@telegraf.rs)