Vesterman napisao emotivno pismo Vujoševiću zbog koga će mnogi Grobari zaplakati: I kad si nas držao u svlačionici posle poraza od Zvezde, bio si u pravu!

Francuski plejmejker podržao svog košarkaškog oca kome je namenio otvoreno pismo puno lepih reči na njegov račun

Proslavljeni košarkaški trener Duško Vujošević vodi najveću bitku u svom životu - bitku protiv bolesti, zbog koje je nedavno ponovo završio u bolnici, da bi mu na kraju doktori i amputirali prst na nozi usled bojazni od pogoršanja stanja zbog gangrene.

>>> Hoću da živim i da radim: Ispovest Duška Vujoševića posle amputacije prsta!

Preporučujemo

Vujošević u ovoj borbi nije sam, a podrška mu stiže sa svih strana, a jedna od najemotivnijih poruka koju je dobio bila je od Lea Vestermana, francuskog košarkaša, kojeg je vodio u dva navrata - u Partizanu i kasnije u Limožu.

Vesterman je u otvorenom pismu sa mnogo emocija pričao o svom ''košarkaškom ocu'', istakao da je od njega napravio čoveka kada je kao dečak došao u Partizan. Otkrio je i detalj posle poraza od Zvezde sa 15 razlike, kada je držao igrače pola sata u svlačionici i zatim im poručio da je trening sutra u 6 ujutru, iako je već prošla ponoć.

Francuz je takođe istakao da je u Limožu bilo i košarkaša kojima se nije dopadao Vujoševićev sistem rada i da je njemu lično teško padalo da to vidi. Za kraj je rekao da će ostati njegov najveći navijač i poželeo mu je sve najbolje i pobedu u najvažnojoj bici svoje karijere i života.

Vestermanovo otvoreno pismo prenosimo u celosti:

- Bio sam tek dečak kada sam došao u Partizan sa mnogo snova. Tamo sam postao čovek. Zahvajujući tebi. I biću ti večno zahvalan. Godine provedene sa tobom će mi zauvek ostati u sećanju. U Srbiji mi je bilo prelepo. Toliko lepo da sam svojoj prvoj ćerki dao sam ime Mila. Nadam se da ću joj biti isti onakav otac kakav si ti bio prema meni. Kada dođe vreme, kada poraste, pričaću joj o tebi. Počeću priču tako što ću joj objasniti koliko sam mnogo želeo da radim sa tobom. Pričaću joj o teškim trenucima, ali i trenucima slavlja.

- Od onog Fajnal-fora Evrolige u Parizu 2010. godine, ti si uvek za mene, uz Željka Obradovića i Etorea Mesinu, bio esencija onoga što trener treba da bude. Tamo si svoj tim vodio maestralno. Zato se i nisam iznenadio kada sam došao u Partizan i video kako radiš. Prvih nekoliko nedelja, nisi mi govorio ništa nešto posebno. Ali, tvoje gestikulacije, tvoj glas koji se širio salom, tvoj pogled... Sve je to odavalo izgled čoveka sa harizmom.

- Nisi voleo da držiš duge govore. Kada smo izgubili od Crvene zvezde 15 razlike, držao si nas u svlačionici pola sata da bi pre nego što si zalupio vratima, podviknuo: „Trening u 6 ujutro sutra!“. Bila je već prošla ponoć, ali mi smo svi ustali u 5.00 narednog dana i bili na treningu u 6.00. Imali smo težak trening, četiri sata bez lopte! Ali, bio si, kao i uvek, u pravu.

- Gubili smo 15 poena u trećoj četvrtini. Ti si ušao u teren, gurkao sudiju i pričao mu. Dobio si isključujuću. Od tog trenutka, navijači su ''poludeli'', ''podivljali''. Ovde se ne diraju ikone, a ti to jesi. Sve si to sračunato uradio i mi smo pobedili tu utakmicu. I mnoge druge. Dule je uvek dva koraka ispred.

- Nikada se nisam žalio, znao sam zašto sam došao u Srbiju i kod koga. Razumeo sam te što si uveo rigorozna pravila za sve nas i naše živote. Odvojio si nas od ''mamaca'' noćnog života Beograda. Često si nam govorio: ''Mladi igrač počne sa čašom vina, a završi sa flašom votke u ruci''. Terao si nas i da čitamo... Bila je sve to edukacija, znam. Sećam se kad si me pitao šta mislim o Žofriju Lovernju. Počeo sam da ti odgovaram kako je on borac, dobar skakač, ''energija''. Prekinuo si me. Rekao si mi da te to ne zanima, već kakav je čovek i koje mesto košarka zauzima u njegovom životu. Ti si pravi entuzijasta!

- Kada sam pročitao tvoju izjavu da ti je košarka najbolji lek, uopšte nisam bio iznenađen. Svako ko te poznaje, zna da je to tako. I ne vidimo da radiš bilo šta osim košarke. Ovaj sport je tvoj razlog za život. Govorio si nam da je tim kao podmornica - ako jedan napravi grešku, svi umiru. Te tvoje rečenice, tvoji citati su nas fascinirali. Tvoje obrazovanje. Sećam se kad si me pozvao u svoj stan i kada sam video tvoju kolekciju slika. Jednu od najvećih u bivšoj Jugoslaviji. I o svakoj si mi pričao.

- Ponovo smo se sreli u Limožu. Bolest te je promenila, ali i dalje imaš ono NEŠTO... Kad već nismo radili u Partizanu, i dalje sam uživao u tvojim metodama. Bilo mi je posebno teško kada sam video da se pojedinim igračima ne dopada tvoj sistem rada. Bilo je teško videti da neko ne ceni tvoju pravu vrednost. Želim ti sve najbolje, Dule, u nastupajućoj sezoni. Ja sam bio i ostao tvoj najveći navijač - napisao je Vesterman.

(Telegraf.rs)