Možda smo izgubili medalju, ali smo dobili lidera i generaciju za 10 godina!
Da li je bi ovaj Mundobasket mogao da bude početak stvaranja jedne nove trofejne generacije?
Košarkaška reprezentacija Srbije nije uspela da ostvari svoj, ali i san mnogih ljudi u našoj zemlji, i popne se na šampionsko mesto na Mundobasketu. Generalno gledano nesupeh, ali gledano šire i peto mesto nije toliko strašan rezultat, pogotovo jer se šampionat završio sa dve pobede.
Ipak, moramo gledati unapred i to šta nas čeka dalje, a da iz ovoga što se desilo izvučemo najbolje stvari.
Ali, šta je to dobro u svemu ovome? Rezultat nije sigurno, ali smo bar videli ko i koliko može da pokaže na velikim takmičenjima.
Videli smo jednog maestralnog Bogdana Bogdanovića koji je ponovo bio lider i preuzimao odgovornost kada je bilo najpotrebnije. Još jedan izostanak Teodosića, kao i 2017. na Eurobasketu, izbacio je mladog beka Sakramenta u prvi plan.
Znači, pokazao je da može da se nosi sa tim pritiskom vođe i da igra dobro kada je najteže. Za 27 minuta na parketu u proseku ima 22,9 poena i prvi je strelac šampionata sa 183 koša i odličnim procentima puta od 54 % iz igre i 51,7 za tri poena.
STVARANJE NOVE GENERACIJE
Upravo bi on mogao da predvodi neku buduću generaciju Srbije koja će se popeti na pobedničkog postolje, na sledećim takmičenjima, a ima ih u narednim godinama dosta (OI 2020, EP 2021, SP 2023, OI 2024, EP 2025, SP 2027). Znači sa 8 godina šest velikih takmičenja.
Ljudi zaboravljaju da u ovom timu imamo momke kojima tek predstoje najbolje igračke godine.
Pored Bogdana (27g) tu su Nikola Jokić (24) koji je maestralan, ali kada se fizički spremi i u tandemu sa Bogdanom, u budućnosti bi mogli čuda da prave.
Dalje, su tu Nikola Milutinov (24), Marko Gudurić (24) Vasilije Micić (25), uz Jovića (29) Kalinića (29), Vladimira Lučića (30) i Dragana Milosavljevića (30).
Ova generacija, uz neke nove mlade igrače, Vanje Marinkovića (22), Marija Nakića (18), Alekse Avramovića (25), Boriše Simanića (21) ova generacija bi mogla da igra još između i 10 godina..
Pitanje je koliko će sadašnja ekipa biti na okupu još, misli se na Bjelicu (31), Tedosića (32) Raduljicu (31) Simonovića (33) Marjanovića (31). Đorđević je prognozirao do 2022. ili posle Eurobasketa 2021. gde bi trebalo da se konačno okite zlatom i oproste, a da onda mlađi preuzmu.
Pitanje je i da li će Teodosić posle propuštanja dva velika takmičenja uopšte moći da se više preko leta posveti reprezentaciji ili će raditi na oporavku od sezone kao Stefan Marković.
Sa tog aspekta gledano, ovo prvenstvo i nije loše kao iskustvo za ove mlađe igrače kojima je prvo takmičenje ove vrste ( Milutinov, Micić, Gudurić). Još ako se plasiramo na Olimpijske igre, pa zatvorimo jedan ciklus sa eventualnom medaljom to bi bio odličan zamajac za naredne godine.
Bogdanović se iskristalisao kao novi kapiten ove nove generacije, koja bi uz podršku Jokića (ali maksimalno spremnog) mogla da napravi odlične rezultate.
Zato, glavu gore, jedan neuspeh ne znači ništa i često se posle njega dese veliki uspesi. U istoriji jugoslovenske i srpske košarke bilo je uvek ovakvih neuspeha, to je prirodno. I kada smo bili najjači gubili smo i osvajali smo kada nismo imali toliko jake igrače. To je sve normalno.
Važno je samo nastaviti sa još jačim radom igrača najviše individualno i sve će se to jednom vratiti, baš kao što se izgubljeno polufinale 2015. na Eurobasketu, kada smo imali zrelu ekipu za finale i možda zlato, vratilo u Riju 2016. kada smo osvojili srebrnu medalju.
(Specijalni izveštač Telegrafa sa Mundobasketa, Dragutin Stojmenović)