ŠEST bitnih stvari koje smo naučili u neuspehu košarkaša na Mundobasketu!

Kada se ne ostvari cilj koji je zacrtan najbitnije od svega je na žaliti previše, već gledati unapred i šta se može promeniti i naučiti za budućnost

Košarkaši Srbije završili su svoj nastup na Mundobasketu na petom mestu što je svakako neuspeh, jer se očekivala bar medalja. Ipak, ne može se svaki put napraviti uspeh, ali se mogu izvući pouke, a ovaj nesupeh treba da posluži kako samim košarkašima, tako i našem savezu i budućem selektoru da nauče lekcije.

Ali, ako analiziramo celokupno takmičenje možemo da kažemo da smo mogli dosta pouka svi mi da izvučemo iz ovog takmičenja.

1.NIJE TIM 12 NAJBOLJIH IGRAČA, VEĆ 12 IGRAČA KOJI NAJBOLJE FUNKCIONIŠU ZAJEDNO

Srbija je imala tim od verovatno najboljih igrača na ovom Mundobasketu, počevši od Nikole Jokića najboljeg centra NBA, preko Milutinova jednog od najboljih centara Evrolige, zatim Nemanje Bjelice, Bogdana Bogdanovića i Bobana Marjanovića ozbiljnih NBA igrača, plus Micića koji je bio jedan od najboljih plejmejkera Evrolige, zatim Jovića, Simonovića, Lučića, takoše evroligaških igrača te Birčevića i Raduljice, koji je imao solidnu sezonu u Kini.

Međutim, nisu bili pravi tim kada je trebalo u dve najbitnije utakmice su odigrali loše i to ih je koštalo plasmana. Očigledno je da nisu uspeli da se usklade u utakmicama u kojima je rival bio dostojan kvaliteta, a tu se vidi snaga tima.

Najbolji primer za to je ekipa Argentine, koja nema po imenima i kvalitetu individualnom igrače bolje od nas, ali funkcionišu bolje.

Dobar primer je i Eurobasket 2017. gde smo otišli bez najboljih igrača koje smo imali (Teodosić, Bjelica, Raduljica, Jokić, Kalinić, Nedović, povređeni), ali su bili tim i došli do finala. Isto je bilo i 2014. na Mundobasketu gde nismo imali nijednog igrača u NBA, a imali smo nekoliko iz ABA lige i to debitanata, ali smo delovali kao tim.

Takođe, to se videlo i na primeru Amerikanaca, koji su sigurno individualno među dve najbolje ekipe na svetu, ali nemaju tim.

2. MORA DA POSTOJI JEDAN LIDER..

U ekipi uvek postoje dva lidera, formalni i neformalni. Formalni lider je kapiten tima, koji ne mora da bude najbolji igrač, ali i može. Neformalni lider je igrač koji ima najjači igrački autoritet i ekipa mu veruje da kad je kod njega lopta i kad on dobro igra može da se pobeđuje.

Teodosić je bio primer formalnog i neformalnog lidera. Formalni jer je izabran za kapitena od strane selektora, ali i neformalni lider što znači da ima veliki autoritet kod igrača kao najbolji među njima, a uz sve je imao i crtu lidera grupe i van terena.

Ove godine smo imali formalnog lidera Miroslava Raduljicu, koji je jedan od najstarijih, ali neformalni lideri su bili Bogdanović i Jokić. Centar Denvera je došao kao najbolji centar NBA, član petorke lige, pa je možda želeo i da preuzme ulogu nekog ko je vođa tima, ali je to ipak bio Bogdanović, koji je to pokazao na terenu.

Ipak, njih dvojica su dobro funkcionisala u kombinaciji i saradnji i to bi mogao da bude tandem snova ubuduće.

3.EKIPA MORA BITI JEDNAKO FIZIČKI SPREMNA

Fizička priprema mora biti maksimalna za sve igrače. Jer ako se desi da neko bude nedovoljno spreman (Jokić) koji je imao samo 20 dana treninga sa ekipom zajedničkog, a pre toga je došao u ne najboljoj formi, onda je to problem. Pogotovo ako se igra vrti oko njega.

Da se razumemo, Jokić je fenomenalan igrač, možda i najbolji na Mundobasketu, ali ako nije fizički 100% spreman ne može to da pokaže. Videlo se sve protiv Španije i Argentine.

Zato je i isključen, jer nije imao snage da se nosi sa jakim Špancima, sudije ga nisu zaštitile, planuo je i dobio isključenje.

4. PREVELIKA OČEKIVANJA PRAVE PRITISAK KOJI MOŽE DA I NAJBOLJU EKIPU SLOMI

Bez obzira koliko su igrači fizički spremni i tehnički potkovani, glava je ta koja komanduje telom. CNS ili centralni nervni sistem je taj koji kaže telu kako će da se ponaša, kada da skoči šutne, potrči i kako će mišić i ostali delovi lokomotornog aparata da se ponašaju.

Ako je blokada u glavi ni najbolji igrač neće moći da uradi ništa (primer Bjelice, koji je fantastičan, ali se previše opteretio psihički).

Još jedan faktor koji je našu ekipu izbaacio iz borbe za medalje je neverovatan pritisak javnosti da su već viđeni u finalu. Ipak, niko ne može da zabrani narodu da očekuje, nada se, ali je važno da ekipa sama u glavi prevaziđe to ili da angažuje psihologa koji bi bio sa njima.

Da im pokaže tehnike rasterećenja, opuštanja. Činjenica da nisu mnogo izlazili iz hotela pokazuje da su taj pritisak akumulirali u sebi, umesto da ga izbace kroz izlazak na neko mesto.

Ne mislimo na noćni izlazak, ali neka plovidba brodom, odlazak u zoo vrt zajedno, ili neki sličan izlet može ekipu da opusti pred važan meč. To su ranije radili selektori poput Dude Ivkovića i Željka Obradovića.

5. MOŽDA IDEJA DA SE IGRA SA SVIH 12 IGRAČA PODJEDNAKO NIJE DOBRA OSIM AKO NISU SVI IZUZETNOG KVALITETA

Činjenica je da smo na ovom prvenstvu forsirali ideju da imamo 12 igrača koji mogu da igraju i da nije bilo petorke koja je noseća, a da uz njih ostali igrači pomažu i održavaju ritam igre..

Ekipa je često počinjala sa igračima u petorci koji su preodređeni da budu bekap igrači poput Simonovića, Birčevića. To ima i logike ako je stručni štab želeo da odigra jače na startu pa da ih žrtvuje za faulove.

Ali nekako su česte izmene umesto da održavaju ritam, radile baš suprotno na meču sa Španijom, izbacivale igrače iz ritma..jer ipak, treba neko vreme da se igrač adaptira na rivala sa kojim igra.

6. NEKAD JE DOBRO I DA SE IZGUBI TOKOM PRIPREMNOG PERIODA

Ima jedna izreka koja kaže "Pobeda je ništa, poraz je nešto, a borba sve" Ponekad je dobro da se izgubi da bi se videlo kako ekipa podnosi poraz, da se eventualno spusti na zemlju da izvuče lekciju.

Nama je poraz od Španije pao u nezgodnom trenutku, jer nije bilo vremena za oporavak i za lekcije, pa je to Argentina iskortistila.

Logično je bilo da izgubimo neku tokom priprema, ne namerno, ali da se desi. Možda čak i da selektor isforisra takvu igru da se desi i poraz, čisto da se spusti tenzija i pritisak.

Posle devet pobeda nad takvim ekipama kao što su Litvanija (dva puta), Francuska, Grčka, Italija (dva puta), mnogo smo poleteli. I to se na kraju obilo o glavu.

Sve u svemu odlično iskustvo za ubuduće, a i ko zna možda nam se nekad vrati već na sledećem takmičenju Olimpijskim igrama u Tokiju (ako se plasiramo).

Pogledajte video snimljen ultra-širokougaonom kamerom na Motoroli One Action - Raduljica: Važno je da možemo čista obraza da se vratimo kući

(Specijalni izveštač Telegrafa sa Mundobasketa, Dragutin Stojmenović)