Kata(r)baza!

Srbija je na Mundijalu bila neprepoznatljiva, u slobodnom padu u svakom smislu

Leteli smo visoko! Poleteli smo još u Lisabonu i ni za milimetar nismo hteli da sklapamo krila! Ponekad se činilo da su nam ista mala i da nam je potreban veći raspon! Da se odbacimo do neslućenih visina, iako tamo sasvim sigurno ne pripadamo!

A kada visoko letiš, obično je taj pad više bolan. Obično te otrezni u sekundi i navede te da pomisliš da li si uopšte imao pravo da se nađeš i tom jatu visokoletača.

Preporučujemo

Reprezentacija Srbije očigledno nije, jer sve ovo što je pokazala na Svetskom prvenstvu govori da nije imala duh orla i da joj je mnogo toga trebalo da u Kataru leti kao "kraljevska ptica."

Možda nije trebalo toliko da poletimo na samom startu, da sagledamo činjenično stanje i shvatimo da smo na Mundijal otišli i zbog toga što smo bili miljenici sreće. Nepriznat gol Portugalu u Beogradu, zatim i pogodak Aleksandra Mitrovića u 90. minutu protiv istog rivala.

Duel sa Norvežanima u Ligi nacija kao da je doneo kontraefekat, jer su javnost i navijači još više bili "naloženi" sa pričama da nam je mesto u četvrtfinalu bukvalno sačuvano. Uprkos tome što su Norvežani generalno liga ispod nas. Tome je, doduše, doprineo i selektor Dragan Stojković Piksi koji je optimistične izjave davao i u Dohi, kada se "brod već polako ljuljao."

"Brazil je velesila, bićemo pravi protiv Kameruna. Zatim nemamo sreće, ali ćemo pokazati da smo najbolji kad je najteže - protiv Švajcarske..." A onda BUM! KATABAZA! Reč koja je verovatno jedna od najluđih kada je u pitanju srpski jezik. Bukvalno ne znači ništa, ali objašnjava sve.

Reč koja se proslavila u jednoj domaćoj seriji ima originalni naziv "katabasis“ ili „katabaza“, dolazi iz starogrčkog jezika i u slobodnom prevodu označava neku vrstu kretanje nadole, pada ili čak sunovrata.

A, da se ne lažemo, mi u Kataru nismo videli onu Srbiju na koju smo navikli, već opasan pad i svakom smislu. Da ne kažemo sunovrat, pogotovo ne katastrofu, jer se čini da je ovo realan domet Orlova. Čak su i igrači tužnih lica, nedugo posle utakmice, jasno istakli da je utakmica sa Švajcarcima trenutna slika nacionalnog tima.

Srbija na ovom Mundijalu nije imala ključnu stvar - komunikaciju! Svaka greška koja se dogodila na ove tri utakmice posledica je loše komunikacije igrača koji su na konstantna pitanja zašto je to tako poručivali da je kompletan nastup za neku dublju analizu.

Srbija u Kataru nije imala ni selektora kakvog je očekivala. Piksi jeste legenda, možemo da ga volimo koliko hoćemo. I trebalo bi, jer nam je doneo toliko radosti u ove nepune dve godine. Međutim, činjenica je da Piksi nije znao da vodi tim. Pročitan je u sve tri utakmice, pravio je greške prilikom skoro svake izmene, a ekipa mu je na psihološkom planu očajno izgledala.

Kako drugačije objasniti te "crne rupe" protiv Kameruna i Švajcarske nego sa "problemima u glavi." Vodiš 3:1, bolji si na terenu i onda za dva napada primiš dva identična gola. I posle njih ništa ne uradiš da vratiš "momenat" na svoju stranu.

Protiv Švajcarske takođe imaš prednost i umesto da polako poluvreme privedeš kraju, ti primaš gol na isteku istog. Zatim još jedan na početku drugog dela, a potom nestaješ. Upšadaš u zamku Sajdžija, nemaš ideju kako da stvoriš šansu, kamoli da postigneš dva pogotka.

Za pohvalu je to što se Srbija dva puta vratila i povela posle minusa, i protiv Kameruna i protiv Švajcarske! Sve ostalo nije! Nedostaci su se jasno videli protiv Brazila, iako je u pitanju prvi favorit SP. Pa taj favorit je jedva dobio Švajcarce golom u 82. minutu i onda su izgubili od Kamerunaca. A mi? Mi im nismo šutnuli na gol i umesto dva mogli smo pet komada da dobijemo!

Piksijev alibi bio je taj da nije sramota izgubiti od Brazila. Nije sramota izgubiti ni od koga. Poraz je sastavni deo igre. Ono što boli nije klasičan poraz, već spoznaja da, kada kola krenu nizbrdo, nema vozača koji će pritisnuti kočnicu. Nema te ideje koju smo već pominjali.

Ono što se Piksiju stavlja na dušu jeste i ta alibi priča koju je imao tokom čitavog šampionata. Igrači su indirektno uvek bili glavni krivci. Nijednom nije ustao i rekao "ja sam kriv za to i to, morao sam bolje."

Žalio se selektor i na povrede fudbalera, odnosno kako su ga one sprečile u tome da sa Srbijom vodi glavnu reč. Možda onda nije trebalo da širi tako optimistične izjave kada je znao kakvi problemi ga čekaju. Na kraju je "ispalo" da su povrede fudbalera najveći krivci za to što Orlovi nisu prošli grupu. Možda onda povređeni nije ni trebalo da dođu... Ili igraju nespremni?!

Ne treba po Piksiju sada osuti drvlje i kamenje, živ čovek greši i na tim svojim greškama uči. Postaje iskusniji, mudriji. A to je ono što nam je potrebno u narednom ciklusu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Da se konačno, posle 24 godine posta, nađemo na njemu.

Dragan Stojković to želi, jasno je rekao odmah posle meča, na nama je sada samo da nastavimo da podržavamo nacionalni tim. I da ta orlovska krila polako širimo, da nam se ne dogodi ponovo neka "katabaza."

(Telegraf.rs)